Poznata psihološkinja objasnila kako emocije postaju ČIR NA ŽELUCU: Ako vi ćutite, telo će progovoriti OVAKO

"Kada postanete gospodar svojih emocionalnih bura, vi ste obrnuli igricu. To nije lako, ali je moguće", poručila je specijalista medicinske psihologije prof. dr Bojana Cvejić u podkastu "Zdravo sa Ivanom". Ona je istakla da, recimo, problemi sa kožom, povišen krvni pritisak ili nešto treće, često nisu simptomi one bolesti na koju prvo pomislimo, oni mogu da budu i odraz naših osećanja koja nismo znali da izgovorimo.

Iako smo navikli da na fizičke simptome - konstantan zamor, lupanje srca, drhtanje ruku ili bol u stomaku, reagujemo odlaskom kod lekara, često dobijemo odgovor "da nam nije ništa". Zapravo, odgovor na uzrok tih simptoma bi trebalo da potražimo kod psihologa. Zato je doktorka istakla koliko je važno da naučimo da komuniciramo o svojim emocijama, jer kako je rekla, "one moraju da izađu negde, a ako ih nismo iskomunicirali pravi način, one će izaći kroz telo".

Preporučujemo

- Šta se najčešće desi? Čovek ode kod kardiologa, pa kod urologa, pa kod različitih specijalista i tek kada proveri sve, kažu "nisi bolestan, javi se psihologu". Nekada čak neko dođe poprilično uvređen i kaže "meni su rekli da se javim vama". A šta je u stvari osnova svega? Emocije. Znači, najosnovniji deo čitave priče je da smo mi svi izuzetno emocionalna bića. Ako ih nismo iskomunicirali na način kako bi to trebalo da bude, onda se desi čir na želucu ili povećan krvni pritisak, problemi na koži..., dakle, naše telo nam kaže - progovori! - Objasnila je profesorka Cvejić u podcastu" Zdravo sa Ivanom".

Kultura koja nas uči da ćutimo i trpimo

Kako je objasnila, problem nastaje jer moderna kultura, naročito na Balkanu, često promoviše potiskivanje osećanja kao vid snage. Muškarci "ne smeju" da plaču, a žene moraju da "izdrže sve". Rezultat toga je vojska ljudi koja hoda sa hroničnim tegobama za koje medicina nema jednostavno objašnjenje. Ipak, kako kaže doktorka Cvejić, pomak je vidljiv.

- Čini mi se sada više nego ikad Srbi vode računa o mentalnom zdravlju. Pre nekih 15, 20 ili 30 godina, krili su od komšija ili svojih najbližih da idu kod psihologa ili psihijatra. Mislim da je sad to čak nekako postalo moderno - kad imaš svog psihologa, imaš tu vrstu svesti o tome da ti pomoć treba. Naravno da vode računa onoliko koliko je to moguće, jer naša tradicionalna kultura kaže: "Izbori se sam. Ti si slab ako si bolestan. Pobedi to." I slično tome čujemo mnogo puta, da čovek pokušava godinama da reši problem sam pre nego što se javi. Javi se tada kad shvati da više ne može bez tuđe pomoći - kaže sagovornica.

Statistike pokazuju da je najčešći klijent ili pacijent psihologa ili psihijatra žena srednjih godina. Doktorka ističe da ona uglavnom dolazi po pomoć za sebe, za svoju porodicu, za partnera, za svoje dete, odnosno za nekog drugog.

- To pokazuje da su žene emocionalno otvorenije, spremnije, prvo zato što im je kultura taj obrazac dala, a muškarcima to nije baš tako lako i to je ta razlika. Međutim, nije baš tako da žena uvek kaže šta je njoj. Najčešće kad dođu ljudi da traže pomoć, traže neku pravdu, da im neko da više, da im neko kaže lepše, da im bude u životu bolje. A vrlo retko zapravo čujem o samoodgovornosti. Šta sam ja uradio ili šta sam ja uradila, i šta nismo uradili da moj život izgleda bolje. I to je jedna tačka od koje polazimo u terapiji - objašnjava.

Mnogi ljudi, kako bi se zaštitili od bola ili stresa, oko sebe izgrade nevidljivi zid.

- Zamislite oklopnika koji je stavio sve na sebe gde god je mogao - na grudi, noge, glavu, ruke. Da li nešto može da ga boli? Ništa, on se potpuno oklopio. Ali, šta će se desiti u "reci života"? On će moći samo da hoda po dnu ili će se udaviti, jer će ga sopstveni oklop povući dole. U našoj reci života neizbežno doživljavamo i bol i zapljuskivanje, pitanje je samo kako ćemo naučiti da plivamo - objašnjava profesorka slikovito.

Koren problema je u najranijem detinjstvu

Uzrok nerazjašnjenih emocija koje nas kasnije "guše" profesorka Cvejić vidi u najranijem detinjstvu. Ona ističe da roditelji često nesvesno prave grešku fokusirajući se samo na detetov uspeh.

- Samopouzdanje je osnova koja se stiče u roditeljskom gnezdu. Ako su roditelji bili škrti u pohvalama, a skloni kritici, dete počne da vrednuje sebe samo kroz ono što je postiglo. Takva deca postanu uspešni ljudi, ali ako im se karijera poljulja, oni više ne znaju ko su. Zato je cilj terapije da dođemo do samoprihvatanja, da smo sebi dobri i onda kada nismo u 100 odsto kapaciteta - kaže doktorka.

(Telegraf.rs)