Duhovni stub pustinje: Danas slavimo Svetog Antonija Velikog, oca monaštva i pobednika nad iskušenjima

Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici molitveno danas se prisećaju jednog od najvećih podvižnika u istoriji hrišćanstva, Svetog Antonija Velikog. Njegov život, koji je trajao duže od jednog veka, ostao je do danas neprevaziđeni simbol pobede duha nad telom i svetlosti nad tamom.

Antonije je rođen u selu Komi oko 251. godine, u Gornjem Egiptu, od plemenitih i bogatih roditelja hrišćana. Od detinjstva se razlikovao od svojih vršnjaka - nije mario za dečje igre, odbijao je da uči svetovne nauke, a najviše vremena provodio je sa roditeljima u crkvi.

Preporučujemo

Preokret se dogodio kada je u svojoj 18. godini ostao bez roditelja, nasledivši ogromno imanje i brigu o mlađoj sestri. Ulazeći u hram, čuo je reči Hristove: "Ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima; i imaćeš blago na nebu". Za razliku od mnogih koji ove reči tumače kao simboliku, Antonije ih je shvatio kao direktnu zapovest. Razdelio je 300 jutara plodne zemlje, rasprodao pokretnu imovinu, novac podelio sirotinji, a sestru poverio zajednici devica.

Njegov put ka savršenstvu išao je stepenasto. Prvo je boravio kod jednog starca u blizini sela, učeći se disciplini. Zatim se povukao u jednu staru grobnicu, gde mu je jedan prijatelj povremeno donosio hleb. Tu su počela njegova legendarna iskušenja.

Prema žitiju koje je napisao Sveti Atanasije Veliki, demoni su ga fizički napadali, ostavljajući ga u nesvesti od batina. Ali Antonije bi se budio i govorio: "Evo me, Antonije je ovde, ne bežim od vaših udaraca!"

Žudeći za još većim mirom, prešao je Nil i nastanio se u napuštenom utvrđenju u pustinji, gde je proveo 20 godina u potpunoj izolaciji. Vrata su bila zazidana, a hranu su mu prebacivali preko zida dva puta godišnje. Kada su njegovi prijatelji konačno razvalili vrata, očekivali su da vide slomljenog, bolesnog starca. Umesto toga, izašao je čovek blistavog lica, savršenog zdravlja i neverovatne duhovne vedrine.

Ostatak života proveo je u egipatskoj pustinji. Prema predanju, decenijama se borio sa najtežim demonskim iskušenjima, koja su mu se javljala u oblicima zveri, strašnih utvara ili čulnih mamaca. Iz svih bitaka izašao je kao pobednik, naoružan samo postom i molitvom. Njegova mudrost bila je tolika da su ga posećivali carevi, a hiljade ljudi je hrlilo u pesak pustinje samo da bi čulo jednu njegovu reč.

Praznik Svetog Antonija u narodu se smatra danom kada se učvršćuje karakter i traži unutrašnji mir. Vernici bi trebali da odu na svetu liturgiju i paljenje sveće za zdravlje porodice.

Budući da je Antonije bio pustinjak, veruje se da sutra treba pronaći bar malo vremena za osamu, tišinu i razmišljanje o svojim postupcima, a kako je svetac sve svoje razdelio siromašnima, običaj je da se sutra pomogne nekom ko je u nevolji, bilo hranom, odećom ili lepom rečju.

U srpskim selima domaćini sutra obilaze štale, jer se Sveti Antonije smatra zaštitnikom stoke od bolesti.

Narodna verovanja, prenošena generacijama, ukazuju na određene zabrane koje imaju za cilj očuvanje sloge. Sveti Antonije je krotio i najdivlje zveri svojom blagošću. Zato se veruje da sutra nikako ne treba ulaziti u svađe sa komšijama i ukućanima, jer će onoga ko je gnev uzeo pod svoje, "poteraće baksuz" cele godine.

Iako nije "crveno slovo" u svakom kalendaru, u mnogim krajevima Srbije se sutra ne radi ništa teško na polju, niti se započinju veliki majstorski poslovi.

(Telegraf.rs)