Otac mu je Srbin, majka iz braka Hrvata i Bošnjaka, pokušali da je ubiju: Heroj iz BiH ispunio san u Zenici!

Bosna i Hercegovina je uspela da dođe do neviđenog čuda i pobede protiv Italije u finalu baraža za plasman na Svetsko prvenstvo. Tihi heroj svega toga je Sergej Barbarez, bivši fudbaler koji se prvi put obrao u trenerskom poslu upravo na klupu nama komšijske zemlje i ispunio snove celoj Bosni i Hercegovini, ali pre svega - ostvario i svoje ciljeve. Životna šriča nije bila nimalo laka, od sebi voljene atletike, rata u BiH, preko Nemačke do večnog potpisa.

Odrastao je u porodici mešovitog braka. Otac mu je Srbin - Ljubo, poznati lokalni fudbaler, dok mu je majka pola Hrvatica, pola bosanska muslimanka, inače rukometašica. Mnogi nisu ni znali pre njegove izjave da je veoma voleo atletiku.

Preporučujemo

- Voleo sam atletiku, moja specijalnost je bila trka na 400 metara. Nažalost, u bivšoj Jugoslaviji nije bilo lako pronaći obuću za ove sportove. Drugačije je s fudbalom. Trener je izbacio kutiju nekih starih kopački i rekao “pronađi par”. To je izgledalo jednostavno - pričao je jednom prilikom Barbarez.

Kako je došlo do selidbe u Nemačku, religija i nacionalnost mu nikada nisu igrali glavnu ulogu u porodici.

- Moj san u to vreme je bio profesionalni ugovor s Veležom. Sve se srušilo dve godine kasnije Na zimu 1991. moj otac je predložio da posetim ujaka u Hanoveru. Rat je već besneo u Sloveniji i Hrvatskoj. Moj tata je smatrao da ne bismo bili sigurni u Mostaru, a u isto vreme bio je uveren da rat neće dugo trajati. Nadao se da ću se vratiti kući već za dve sedmice. Nekoliko sedmica brzo su postali meseci i na kraju 22 godine. Danas se može reći da je moj otac ispravno postupio. Da nisam otišao u Nemačku, otišao bih u rat. Osim činjenice da su ratovi uvek besmisleni, postavlja se pitanje za koga ili protiv čega? Moja majka je iz braka Hrvata i Bošnjaka, otac mi je bio Srbin. Religija i nacionalnost nikada nisu igrali glavnu ulogu u mojoj porodici.

Zbog pretnji majki je samo osam godina igrao za reprezentaciju.

- Dvaput je skoro nestala. Pokušali su da je kidnapuju, a zatim ubiju. Imali smo kontakte s nekim ljudima koji bi to mogli da spreče. Rekao sam da ću igrati za svoju zemlju samo kada moja majka bude sigurna. Jednog dana politika je intervenisala i garantovala sigurnost mojoj porodici. Naravno, iako to nije značilo 100 posto, to obećanje mi je dalo određeni unutarnji mir. Tako sam 14. maja 1998. godine kao 26-godišnjak upisao debi za reprezentaciju. Izgubili smo u Kordobi od Argentine 5:0.

Prvi trenerski angažman mu je upravo klupa Bosne i Hercegovine, uspeo je da ostvari svoje snove, nacija ga doživljava kao heroja, a tek sledi ono pravo - Svetsko prvenstvo.

(Telegraf.rs)