Sahranila muža, pa partnera, a onda saznala da i sama ima tumor! Ispovest Katarine Petrović ledi krv u žilama

U stravičnoj saobraćajnoj nesreći 1998. godine u Crnoj Gori, Katarina Petrović je izgubila ljubav svog života. Preko noći je od voljene žene postala samohrana majka, koja sina treba da odgaja u jeku društvene krize i bombardovanja. Rečenica "Toliko smo toga preživeli, da valjda više ništa ne može da nam se desi", u njenom slučaju pokazala se kao potpuno netačna. Tokom naredne dve i po decenije, život joj izvlačio tlo pod nogama svaki put kad pomisli da je konačno sigurna.

Katarina Petrović je bila vesela, nasmejana i vrcava devojka, uvek spremna da samo odleti u novu avanturu. Nije dozvoljavala da je strah zaustavi ili prekine, jednostavno je u život ulazila svom snagom i borila se da sunce sija za nju svakog dana.

Preporučujemo

- Bila sam blesava kad sam bila mlada. Otišla sam recimo sa 18 i po godina na Kipar, jako mi se dopalo. Preko turističke organizacije sam našla posao tokom leta. Ja sam tad studirala, upisala sam turizam i mislila sam da će to biti neki oblik prakse. Meni se Kipar jako dopao i ja sam našla posao u hotelu na duži period, upisala grčki. Pa sam tako otišla u Italiju, otišla sam u Rim, pa sam ostala u Rimu. I na kraju sam otišla u Japan, u Japanu sam se zadržala duže od dve godine. Japan sam obožavala, jezik sam savladala, imala sam drugaricu koja je tamo živela i bila udata za Japanca. Nisu to bile teške, to su bile lake odluke - ispričala je Katarina za portal Telegraf.rs.

Takva lakoća u donošenju odluka dovela je do toga da Katarina, kada je upoznala svog prvog muža, lako dosanja i bajku o pravoj ljubavi. Bajku o braku, četvoro dece, kući, bašti i psu.

- Otputovala sam u Crnu Goru na neki kratak odmor. Tamo sam upoznala svog muža na plaži. I imamo fenomenalnu anegdotu iz tog perioda. Kada smo pričali sa prijateljima i sa rodbinom, nisu svi bili blagonakloni. Mi smo se poznavali sedam dana kada smo odlučili da se venčamo i da živimo zajedno. To sad stvarno deluje kao neki film. Međutim on je često govorio: "Moja žena se sigurno zaljubila u mene bez ikakvih zadnjih namera, jer kada me je upoznala, ja sam bukvalno bio u gaćama. Ona nije znala da li ja imam za čarapu, a ne za cipelu" - prisetila sa Katarina, a u njenom pogledu videla se ljubav koja i dalje tinja u njoj.

Ona nije znala da li je to prava ljubav, da li će njihov brak biti dobar, ali ta pitanja nije ni postavljala. Bila je blagoslovena da život vidi sa ružičastim naočarama koje sve boje u sreću.

- Tu nema nikakvog znanja. Ja sam imala 24 godine, on 33. Možda sam se negde nadala da on ima znanje, da je on mudriji, ali ja sam iskreno tako osećala. A pošto je i on tako osećao i govorio, ništa ja tu nisam dovodila u pitanje. I verujte mi, mi smo bili zaista kratko zajedno. To sad sa ove distance kada pogledam, mi smo dve godine bili zajedno dok se nije desila ta saobraćajna nesreća. Ali verujte mi, ništa ja sada ne idealizujem. Ja sam sad zrela, imam života za 800 godina i potpuno mogu da kažem objektivno, nijedan dan od te dve godine ne bih menjala - rekla je.

Kao da je sudbina htela da njenu bajku pretvori u noćnu moru, sve se namestilo savršeno. Idilična slika, mladi, prelepi, zaljubljeni u život, ona i njen suprug dobijaju sina ubrzo nakon venčanja. Koliko je brzo njihova priča postala stvarna i predivna, toliko ju je brzo život zdrobio, kao da se nikada nije ni desila.

- On je imao jako brzu energiju. Ja to često pričam sa mojim starijim sinom koji jako liči na njega. Moj stariji sin recimo kada sedimo za stolom i ručamo on se sve vreme pomera, cupka nogom, drugom nogom, sa dve noge... Moj muž je bio isti takav, sav je bio ubrzan. Brzo je hodao, brzo je pričao, ubrzan je bio. Pre nego što se desila saobraćajna nesreća, on je u par navrata rekao: "E još da proslavimo ovaj rođendan, pa šta bude", "E još da dočekamo Novu godinu"... Imam utisak da je on možda, iako to nije govorio, bio ta vrsta čoveka koji možda veruje u sudbinu i u neke kosmičke koncepte - objasnila je.

Nekoliko dana pre saobraćajne nesreće, Katarina njen muž i njihov sin, uživali su u rasterećenosti prelepog crnogorskog primorja i mladog roditeljstva. Katarinin muž morao je da se vrati na kratko u Beograd, a ona nije znala da će im taj pozdrav biti poslednji u životu.

- Mi smo otputovali zajedno na more. Moj sin je imao tada godinu i tri meseca. Bili smo nekoliko dana na letovanju i onda se on vratio za Beograd na par dana i trebalo je da se vrati nazad. I tu je taj prekid filma. U povratku se, kad se vraćao, desila se ta saobraćajna nesreća. On je bio živ u komi šest dana i sedmog dana ujutru je preminuo - rekla je, a suze su bile u oku, pokazujući da se taj avgust 1998. godine urezao duboko u nju.

- Razmišljala sam dok je bio u komi: "Pa budu ljudi u komi mesec, dva, budu dve godine", ali to su neke druge situacije, neke druge okolnosti. Eto, to se tako desilo. Bilo je sve idilično i jednog dana onda više ničeg nije bilo. Život se potpuno promenio - objasnila je.

Da sve bude još strašnije, Katarina nije odmah saznala za nesreću. U to doba nije imala imala mobilni telefon. Od trenutka kada je njen muž krenuo iz Beograda ona je brojala sate kad treba da stigne. Sat je otkucavao, a ona je strepela, plašila se i brinula. Nije smela da zove nikoga u Beogradu jer nije želela da zabrinjava ljude koji ih vole. Roditelji njenog supruga sedeli su tako isto i brinuli zbog nedostatka vesti.

Informacija o saobraćajnoj nesreći do Katarine je stigla na najteži mogući način - od čoveka koji je u tom sudaru izgubio ćerku.

- Stric devojke koja je bila u kolima sa mojim mužem je gledao vesti. Video je na vestima saobraćajnu nesreću od sinoć, prepoznao je automobil. Pozvao je u Beograd i pitao da li je to automobil mog muža. On u tom trenutku ne zna da je sa njim putovala naša drugarica, znači ćerka njegovog rođenog brata. I on javlja svom bratu za tu nesreću. Otac te devojke mi je javio tako što me je pozvao da mi kaže da ništa ne brinem, da mi je muž u bolnici, da će sve biti u redu. Nije mi rekao šta se dogodilo njegovom detetu. I dok se nismo sreli i dok nismo otišli zajedno do bolnice, ja do tada nisam znala da je njegova ćerka preminula na licu mesta. Ja u tom trenutku, znači potpuno u svom svetu i krajnje sebična, ja ni ne pitam kako je ona. Meni se podrazumeva da je verovatno i ona u bolnici. Ništa mi drugo ne pada na pamet. Tek kasnije kada sam čula, pomislila sam koju je snagu imao taj čovek. Nadljudsku - objasnila je Katarina.

Sunce koje je do tada sijalo samo za nju, ugasilo se. Sa njenim mužom, Katarina je sahranila i vrcavu i nasmejanu devojku.

- Ja sam tada imala, znači, 25 godina. Bilo je strašnih dana, kad ujutru ustanem i smeta mi što sija sunce. Smeta mi što su drugi ljudi živi. Smeta mi što ljudi sa mnom žele da razgovaraju, da me uteše, da me ohrabre... Sve mi je smetalo. Ta osoba koja je išla za avanturama, a nije bila ista ova osoba koja ima dete u Beogradu 98-99. godine. Treba kupiti pelene, treba platiti račune, treba stajati na nogama ujutru prva, sama odjednom. Treba da razmišlja da li će da radi, da se školuje, da spava, da li će dete da drži u krevecu ili u svom krevetu... Mislim da sam najviše bila svesna da imam ogromnu obavezu toga da brinem o nekom drugom i da više nisam samo ja - rekla je.

Nakon početnog šoka usledilo je crnilo, pitanje da li je dovoljno dobra da bude jedini roditelj svom detetu, strah da će svom sinu uništiti život i jedna sumanuta borba da nikada ne pogreši.

- Razmišljala sam da li je fer da nema njega, da ima mene. Da li bi bilo bolje mom detetu da ima njega, da nema mene. Mislila sam da je on bio mnogo bolji čovek nego što sam ja. Kasnije sam se izvinjavala svom detetu, on je mali mislim nije imao pojma, ali sam mu se ja izvinjavala i govorila mu: "Izvini što sam mislila da ti ne trebam, izvini što sam bila užasno slaba". Poželela sam da me nema, mislim nema tu sad bajke nikakve. Mnogo sam bila mlada, plašila sam se života. Plašila sam se da neću umeti ništa - objasnila je.

Svakog dana se borila za svog sina i za njegovu sreću, a posle 6-7 godina upoznala je drugog muškarca u kog se zaljubila. Otvorila je srce i pustila ga unutra, spremna da bude voljena i da se osloni na njega. Sa nepune 33 godine, dobila je drugog sina.

- Mi smo se rastali kada je moj stariji sin imao 11-12 godina, a mlađi 3. Moj stariji sin je nakon našeg rastanka rekao "Ja baš nemam sreće sa tatama" i to me je slomilo. Ponovo sam se pitala da li sam dovoljno dobra, da li grešim. Ipak, nakon što je bol zbog rastanka prošao, uspeli smo sve da prevaziđemo i moj partner i ja smo ostali u odličnim odnosima, a on je ostao pravi otac i starijem i mlađem sinu. I ja sam zaista sve vreme i danas sam zahvalna na tome jer nikad nije dovoljno ljubavi, nikad nije dovoljno porodice, nikad nije dovoljno tih odraslih članova porodice koji mogu da vam pruže osećaj porodice kada ste dete. Ja tako razmišljam stvarno. Moj stariji sin i on su se družili, imali su stvarno divan odnos drugarski i roditeljski - objasnila je.

Baš tada, kada je uprkos rastanku delovalo da je napokon sve u redu u njenom životu, kada su brige postale one svakodnevne, stigla je još jedna strašna vest. Njen drugi partner oboleo je od leukemije, a bolest ga je jela duge tri godine.

- Trudili smo se oboje da sačuvamo decu od toga koliko smo mogli. Čak u jednom trenutku on je dosta vremena proveo u bolnici jer kako su prolazile godine, ukupno je oko tri godine bio bolestan. Međutim na kraju kada je došlo do toga da tu više nema, nema pomoći, dogovorili smo se i trudili smo se da sačuvamo decu. I u jednom trenutku sam ja čak rekla: "Ja mislim da više neću dovoditi dete mlađe u bolnicu da te vidi, mislim da od danas on više ne treba da te vidi". To je užasan trenutak bio. On se rasplakao ali se složio, rekao je: "U pravu si" - ispričala je.

U želji da zaštiti svoju decu od bola toga da oca vide toliko bolesnog, lagala je. Svakog dana je lagala zašto ne mogu da ga posete. Lagala je i sebe da može da izdrži. Radila je posao koji je zahtevao njenu punu pažnju, brinula je o kući, deci i njemu svakodnevno. Nije ni razmišljala o tome kako ustaje iz kreveta, jednostavno je to radila, znajući da nema nikoga drugog da to uradi umesto nje.

- Znači, umorni ste, boli vas glava. Jako vas boli glava. Boli vas ponekad, boli vas svaki dan. Ja čak nisam reagovala ni kada je došao period da u kancelariji ja svaki dan do 12 trpim glavobolju, u 12 popijem lek... Znači svaki dan sam imala glavobolju. Svaki dan. Neko bi otišao kod lekara i rekao bi: "Boli me glava svakodnevno". Ja ne. To što me boli, pa dobro, pa ne bolela me glava šta sve stignem da obavim u toku dana. Mučnine. Ja pijem mnogo kafe i mislila sam: "Pa normalno, koliko sam kafe popila mora da mi bude muka". A verovatno nisam doručkovala. Vrtoglavice - to mi je potpuno bilo normalno da je to umor. Jer ono ljulja ti se, iscrpljen si, malo ćeš da odspavaš biće ti bolje. Ali nekako sam bila potpuno dekoncentrisana ili nisam stizala da o tome mislim ili jednostavno... Ne znam šta bih vam rekla sad. Zanemarila sam se. Eto, zanemarila... Nisam vodila računa o sebi nikako - bila je iskrena.

Simptome je pripisivala umoru, dok jednog dana na vratu nije videla tumor koji je bio 4cm veliki.

- Dobila sam tumor štitne žlezde i nisam ga videla dok nije bio toliko veliki da sam mogla ja da ga vidim u ogledalu. U tom trenutku kad sam ga ja otkrila, on je bio veličine 4 centimetra. Kada sam otišla kod lekara i kada smo se dogovorili da je potrebno da uradim gomilu nekih pregleda da vidimo kakva je situacija, da li je to operativno... Na pregledu snimanja glave na snimku su pronašli tumor na mozgu. Ja sam otišla zbog jedne stvari, desila se druga stvar. I eto, tako sam saznala. Stvarno sam mislila da je greška, bila sam potpuno uverena da je neka greška. Čak sam se i raspravljala tamo sa tim ljudima u bolnici. Zamolila sam ih da pogledaju da nisu nekom drugom dali moj snimak, a meni nečiji snimak, jer ja sam došla zbog vrata, snimanja vrata, a ne glave - prisetila se tog trenutka.

Humor je ostao njen način da se bori sa životom, ali to više nije bio onaj vrcavi dečiji humor, već crni humor koji je smešan jer pogađa tačno u centar.- U tom momentu kad ja na klinici uzimam rezultate, on je jako slab i ne sme sam da vozi. On mene zamoli da idem s njim negde kad treba da vozi, tako sam ja sa njim otišla da pokupim rezultate snimanja. On sedi u tom trenutku ispred u kolima, čeka da ja izađem i da mi nastavimo da obavljamo neke druge zadatke za taj dan. On je te vesti užasno teško podneo. Ona sam ga ja tešila: "Nemoj da plačeš, ne smeš da se nerviraš znaš koliko je tebi loše". Onda je on rekao: "Pa vidi kakav sam ja, samo nam sad fali da umreš ti". Ja kažem: "Pu pu pu, kakavi... ja ću 100 posto živeti duže od tebe". On kaže: „Baš ti hvala, ali vidi na ovom snimku to tako"... Onda smo počeli da se smejemo, pa smo onda ponovo počeli da plačemo - rekla je.

Ipak, već istog dana sudarila se sa surovom istinom dijagnoze.

- Tog dana moramo da odemo kući gde je u tom trenutku dvoje dece. I ja kažem tada, dolazimo u kuću ne govorimo ništa. Nama je bilo potrebno da dođemo kući i da su deca zabavljena, da svako nešto svoje radi i da na nas niko ne obraća pažnju. Njih dvojica su potpuno neverovatno, tu su baš seli na dvosed i trosed gde sedimo mi. Na glavi su nam sedeli da nešto pitaju, da nešto pričaju, da takvu buku stvaraju... Tek kad sam ušla u kuću i kad sam videla decu, ja sam razumela da sam ja sad osoba koja može da se sruši od moždanog udara ili od epileptičnog napada tu pred njima. I onda sam se prestravila. Shvatila sam da mogu da im napravim grozan život - ispričala je Katarina kako je izgledao trenutak koji ju je nakon sveta toga toliko uplašio.

Njen partner je umro, a Katarina je saznala da njen tumor nije operabilan. Loša pozicija tumora stavljala ju je u veliki rizik da nakon operacije više ne može da jede, ni da govori. Umesto da se slomi, Katarina se, kao ona devojka sa početka teksta, upustila u još jednu avanturu. Otišla je u invalidsku penziju. Počela da jede "ptičiju hranu" i da vežba koliko može. Sreću je pronašla u pisanju knjige "Moje sunce zauvek" i posvećivanju vremena sebi i svom zdravlju, a toksične ljude krenula je da seče iz svog života ko god oni bili.

Sada kada je vidite Katarinu, u njenom oku mogu da se vide one vrcave iskre, odmah pored bora smejalica i suza koje pamte sve velike tuge koje je preživela. U njenom stavu se sada vidi opuštenost i spremnost da se bori sa životom na isti način kao kada je bila mlada, ali sa iskustvom koje je doneo život. A kada je pitate kako njoj sve to izgleda, reći će vam samo jednu rečenicu:

- Volim svoj život, baš takav kakav jeste i zahvalna sam mu na tome!

(Telegraf.rs)