Na glavi voda, u rukama vuna, u srcu snaga: Fehima je sve postizala, "nije bilo odmora, nego radiš dok možeš"

Na surovim prostranstvima Pešterske visoravni, između Tutina i sela poput Leskove, i danas žive ljudi koji svojim životima svedoče o vremenu kada je svaki dan bio borba – ali i ponos. Među njima je i Fehima Leković, žena čija priča nosi težinu prošlih vremena i toplinu istinske ljudske izdržljivosti, piše Sandžak Danas.

"Hvala Alahu, dobro smo“, započinje Fehima svoju ispovest, jednostavno i skromno, kako to rade ljudi koji su kroz život prošli mnogo više nego što reči mogu opisati. Fehima se priseća vremena kada ništa nije bilo lako. Nije bilo mašina, ni olakšica. Sve se radilo ručno – od muže stoke, preko prerade vune, do najosnovnijih kućnih poslova. Tri puta dnevno muzla je ovce i krave, ručno. Danas, kaže, postoji muzilica, ali tada – samo ruke i snaga. Zimi bi, kako priča, tkala i po deset do dvanaest staza, sama prela vunu, prala je i pripremala za tkanje.

Preporučujemo

"Sve se radilo. Nije bilo da se odmoriš, nego radiš dok možeš", kaže Fehima.

Jedna od najtežih slika njenog života je nošenje vode – daleko od kuće, često kilometrima. Bez česme, bez pomoći.

"Na glavi smo nosili vodu. I decu sam nosila i čuvala stoku. Sve se postizalo", priča.

Zime su bile, kaže, oštre i nemilosrdne. Sneg, hladnoća, vetar – sve to nije bilo razlog da se stane. Radilo se i tada, bez izuzetka. Danas, u 71. godini života, Fehima je majka petoro dece, ima dvadeset unučića i četrnaest praunučića. Njeno bogatstvo, kaže, nisu ni ovce ni sir – već porodica.

"Nek su živi, zdravi i srećni“, govori sa osmehom.

Iako su mnogi otišli u inostranstvo, što je česta sudbina Sandžaka, Fehima ostaje verna svom načinu života. I danas, uprkos godinama, Fehima muze ovce, pravi sir i prodaje ga. Ne zato što mora – već zato što voli.

"Ne može da se živi ako ništa ne radiš. Ja volim da radim", kaže odlučno.

Njen ovčiji sir, kako ističe, ima posebnu vrednost i kvalitet. Pravi ga tradicionalno, kako se radilo nekada – u kanti, uz svakodnevno održavanje i brigu. Fehima sa tugom govori o promenama koje su zadesile Peštersku visoravan i Sandžak. Nekada su sela bila puna, ljudi su se posećivali, pomagali jedni drugima. Danas, kaže, sve je drugačije.

"Rasturio se narod po inostranstvu. Nema nikoga. Po dvoje starijih u kući“, govori.

Njena priča nije samo sećanje – ona je svedočanstvo jednog vremena, ali i opomena. U svetu brzine i tehnologije, Fehima Leković ostaje simbol rada, skromnosti i istrajnosti. Na kraju, njene reči ostaju da odzvanjaju:

"Bolje je bilo nego sad. Bilo je teško, ali smo bili zajedno".

(Telegraf.rs / Sandžak Danas)