Prvi put u životu smo letele JEDRILICOM i NEOPISIVO JE: Unucima ćemo da prepričavamo šta smo doživele!

Postoje ljudi koji nebo posmatraju samo sa zemlje, oni koji će se bez mnogo razmišljanja ukrcati u veliki putnički avion kako bi stigli na drugi kraj sveta, ali postoje i oni za koje je nebo mnogo više od plavetnila iznad glave. Upravo takvi ljudi okupili su se na aerodromu u Trsteniku, gde je avijatičarsko udruženje obeležilo svoju slavu, Svetog Iliju, a ekipa Telegrafa imala je priliku ne samo da bude deo njihovog slavlja već i da Trstenik vidi iz potpuno drugačije perspektive - najpre iz malog aviona, a potom i iz jedrilice.

Celokupna atmosfera na aerodromu od prvog trenutka bila je opuštena, gotovo porodična. Kada smo stigle, ekipu Telegrafa dočekao je pilot u penziji Stevan Ignjatović, čovek koji je očigledno u ovom svetu proveo toliko godina da o avionima, pilotima, pravilima letenja i vremenskim uslovima govori sa lakoćom sa kojom bi neko drugi pričao o ulicama svog kraja.

Preporučujemo

Sproveo nas je do aviona, pokazivao letelice koje su se nalazile na aerodromu i upoznavao nas sa pilotima koji su polako pristizali.

Nije, međutim, bilo mnogo vremena za stajanje. Temperatura je već bila veoma visoka, a piloti su nam objasnili da se upravo zbog vrućine letovi moraju pažljivo planirati.

- Trideset dva stepena je ograničenje maksimalne temperature po kojoj je dozvoljeno da ova vrsta motora može da radi koliko-toliko bezbedno. Tako da se ja ne bih igrao, nema razloga - objasnio nam je Ignjatović.

Zato je odluka pala gotovo odmah - prvo let, pa onda sve ostalo.

Za nekoga ko je već stotinama ili hiljadama puta bio u vazduhu, to je verovatno bila sasvim obična odluka. Za mene, koja do tog dana nikada nisam sela ni u jedan mali avion, značila je nešto sasvim drugo.

Koleginica i ja smestile smo se u prostrana kožna sedišta, vezale pojaseve i pripremile za poletanje, dok je Stevan, očigledno svestan da nam je sve ovo prvi put, odlučio da atmosferu dodatno opusti šalom.

Rekao nam je da će kopilotska vrata ostaviti otvorena kako bismo "imale klimu". Naravno, vrata su zatvorena istog trenutka kada smo izašli na pistu, a onda smo poleteli.

Tek kada se zemlja polako udalji ispod vas shvatite koliko drugačije izgleda grad koji ste nekoliko trenutaka ranije gledali sa puta. Kuće postanu sitne, ulice se pretvaraju u tanke linije, automobili gotovo nestanu, a mesta koja se sa zemlje čine kilometrima udaljena iz vazduha kao da su jedno pored drugog.

Ceo Trstenik bio nam je na dlanu.

Ispod nas su se smenjivali grad, mostovi i poznate tačke ovog kraja, a iz aviona smo mogli da vidimo manastir Ljubostinju, akva-park, panoramski točak i brojne druge delove grada i okoline.

Za pilote je to bio samo još jedan let, ali za nas je to bio potpuno drugačiji pogled na svet.

Slava među avionima

Po povratku na aerodrom atmosfera se polako menjala. Piloti su pristizali, okupljali se članovi udruženja, njihove porodice i prijatelji, a ubrzo su stigla i četiri sveštenika kako bi zajedno sa predsednikom i potpredsednikom udruženja osveštali i presekli slavski kolač.

I tada se na nekoliko metara od aviona odigrao prizor koji najbolje pokazuje koliko se u ovom svetu prepliću tradicija, vera, prijateljstvo i ljubav prema letenju.

Okupljeni su zajedno sa sveštenicima izgovarali molitvu, a kada je došao trenutak da se slavski kolač okreće, među odraslima su se našla i deca. Male ruke pružile su se ka kolaču zajedno sa rukama pilota koji iza sebe imaju decenije provedene u vazduhu.

Možda je upravo to bila i najlepša slika čitavog dana - ljudi koji su svoje živote posvetili avijaciji i deca koja tek treba da otkriju da li će jednog dana i sama pogled prema nebu pretvoriti u nešto više., jer piloti sa kojima smo razgovarali upravo o mladima govore kao o budućnosti vazduhoplovstva.

Starije generacije dobro pamte vreme kada je interesovanje za ovaj poziv bilo ogromno, kada su hiljade mladih prolazile preglede i selekcije kako bi samo mali broj njih dobio priliku da školovanje nastavi kao budući pilot.

Član Aero-kluba Trstenik i vojni pilot u penziji Zoran Janačković ranije je govorio da je, kada je on počinjao školovanje, čak 7.000 kandidata prošlo preglede u Institutu za letače u Zemunu. U užem izboru ostalo ih je oko 400, 168 je otišlo u vojnu gimnaziju, a svega 22 postala su piloti aviona.

Upravo zato stariji piloti ne kriju da bi voleli da ponovo vide više dece na aerodromima.

Njihova ideja je jednostavna - dete najpre treba dovesti u aero-klub, dozvoliti mu da priđe letelici, sedne u jedrilicu ili iskusi panoramski let, pa tek onda videti da li će se dogoditi ono nešto zbog čega će poželeti da se ponovo vrati.

Jer avijacija, saglasni su, nije za svakoga, ali onaj ko je jednom zavoli, teško je napušta.

Za Telegraf.rs je ovom prilikom govorio i predsednik Aero kluba Trstenik i pilot Čedomir Artinović, ističući da je njihov klub jedan od vodećih u Srbiji.

- Ovo je bio najveći aerodrom i najveći školski centar u Srbiji od osnivanja 1954. godine kao vojni aerodrom. On i danas pripada vojsci, s tim što je osamdesetih godina dat nama na korišćenje i održavanje. Od tad s ena ovim prostorima u to vreme oformila vazduhoplovna akademija, odnosno Vazduhoplovni savez Srbije, koji je u rangu današnjih akademija. na ovom aerodromu se školovalo mnoto polita za JAT, za vojne potrebe i naravno za civilno i sportsko letenje. Ovaj aerodrom je dao više od 80 odsto polota tadašnje Jugoslavije. Imamo četiri jednomotorna aviona i jedan dvomotorni avion sa šest sedišta - ispričao je Artinović.

Kako je istakao, život jednog pilota na prvi pogled izgleda veoma jednostavno i lepo, ali je avijacija izuzetno kompleksna stvar.

- Ništa se mi ne razlikujemo od nekog vojnog aerodroma ili putničkog sistema. Ozbiljnost i shvatanje opasnosti koje nosi vazduhoplovstvo je veoma važno. Svi članovi se ozbiljno oi odgovorno ponašaju prema letelicama i prema prijateljima koji lete. Odgovornost je velika. Iako je dosta naporno, mi ovo radimo zato što mnogo volimo - dodao je.

Imale smo priliku da razgovaramo i sa pilotom učenikom Aleksandrom Simikićem, koji nam je, sa osmehom na licu, rekao da je pilotiranje njegov dečački san koji je uspeo da ostvari.

- Išao sam nekim drugim putevima, završio Fakultet tehničkih nauka u Novom Sadu, a onda odlučio da sve to ostavim iza sebe i da ipak ostvarim dečački san i da dođem ovde. Porodični prijatelj gospodin Čeda artinović je u upravi kluba, tako da sam preko njega došao na interni let i posle tri dana sam bio ovde na obuci. Dan pilota izgleda tako što pripremimo avione, pošaljemo plan leta i idemo da uživamo. Nije teško biti pilot, možda su najveći problem finansije, a sve drugo dođe. Kad imate dobre instruktore i ljude iza sebe, sve je lako - ispričao je Aleksandar za Telegraf.rs.

Iznenađenje za ekipu Telegrafa

Nakon sečenja slavskog kolača začula se muzika, okupljeni su nastavili druženje, ali su članovi udruženja za ekipu Telegrafa sačuvali još jedno iznenađenje - vožnju jedrilicom.

Ako vam se posle leta malim avionom učini da ste već doživeli ono najbolje što tog dana možete da doživite u vazduhu, dovoljan je jedan pogled na jedrilicu da shvatite da ste pogrešili.

U nju mogu da stanu samo dve osobe - pilot i putnik.

Za komande je seo Dejan Sarić, višestruki prvak države, nosilac statue Zlatnog orla, priznanja koje se dodeljuje najboljim pilotima za izuzetne rezultate na takmičenjima, kao i osvajač međunarodnih priznanja u letenju jedrilicom.

Prvo je poveo jednu novinarku, a zatim i drugu i tek kada ostanete u maloj kabini sa pilotom, visoko iznad zemlje, postane vam jasno zbog čega ljudi decenije života posvete jedrilicama.

- Ovo je osećaj koji ne može da se prepriča. Jednostavno mora da se oseti - rekao nam je Dejan dok smo krstarili nebom iznad Trstenika.

Ispod nas je ostajao aerodrom na kojem je trajalo slavlje, prelazili smo preko mostova i fudbalskog stadiona, a onda su usledili okreti koji u isto vreme izazivaju i smeh i onaj kratki osećaj u stomaku zbog kojeg shvatite koliko je čovek zapravo daleko od čvrstog tla.

Za nekoga je to samo nekoliko minuta leta, ali za nekoga ko prvi put sedi u jedrilici uspomena koja teško može da se poredi sa bilo čim drugim.

Zlatne medalje, precizno letenje i izviđanje

Ipak, ono što na zemlji izgleda kao lakoća u vazduhu rezultat je godina obuke. Dok smo razgovarali sa pilotima, postalo je jasno koliko je veliki deo njihovog života posvećen treniranju, proverama i takmičenjima.

Među njima su ljudi čiji zidovi gotovo da ne mogu da prime sve medalje i diplome koje su osvojili.

- Ovaj gospodin nema takmičenja gde nije uzeo zlatnu medalju. A leti i ovu akrobatsku i onu motornu jedrilicu - pričali su nam piloti pokazujući upravo na Dejana Sarića, koji nas je svega nekoliko minuta pre toga pretvorio u potpune zavisnike od letenja.

Ni ličnih priznanja nije nedostajalo.

- Ja sam bio prvi državni osam puta, drugi osam puta, jedanput treći, u nekim disciplinama koje su za ovu vrstu avijacije najsloženije - ispričao nam je Stevan i pokazao fotografije koje se unutar restorana "Pilot" čuvaju kao najlepše uspomene na tragove njihovih uspeha.

I zaista, u restoranu nije manjkalo fotografija, dok je na jednom zidu bio i mural aviona "Citabria" kom su upravo prošle godine slavili 50. rođendan.

- U plavom kombinezonu, to sam ja. Kad smo podobijali diplome. Evo piše, zlatna medalja, Memorijal "Milenko Pavlović" - pokazivao nam je on.

Kada pilot kaže "najsloženije discipline", to za laika možda ne znači mnogo sve dok ne objasni šta one zapravo podrazumevaju.

Kako su ispričali piloti za Telegraf.rs, precizno letenje i izviđanje zahtevaju da pilot leti tačno po zadatom pravcu, da na određenu tačku stigne u tačno određeno vreme, ali i da tokom leta pronađe zadate ciljeve i fotografije na zemlji.

- Da letite po pravcu tačno, u vremenu tačno i usput još da otkrivate neke slike kao mete - objasnili su nam.

Pola veka se proslavilo

Na aerodromu gotovo da nema letelice iza koje ne postoji anegdota, a jedan od aviona koji privlači pažnju je crvena "Citabria", avion koji se koristi i za vuču jedrilica. I on je svojevrsni veteran.

- Ovo je avion koji ih vuče, ovaj crveni. To je "Citabria", njemu smo slavili prošle godine 50 godina života. Bila je televizija, snimala se fešta sa svećicama i tortom - ispričali su piloti.

Tu je i avion koji je praktično sastavljen rukama svog vlasnika.

- Ovo je onaj ručno napravljen, čovek ga je sklopio. Dobio je delove i on ga je sklopio. Leti i on - objasnili su nam.

A među letelicama nalazi se i motorna jedrilica "Falki", za koju su nam još na početku dana obećali da ćemo, ukoliko se ukaže prilika, imati priliku da je upoznamo iz vazduha.

Kod ovih ljudi avion nije samo komad metala. O njegovim godinama se priča kao o godinama starog prijatelja, njegovi kvarovi se pamte, o letovima se prepričavaju anegdote, a jubilej od 50 godina može da se proslavi tortom i svećicama.

Nebo ne prašta improvizaciju

Ipak, iza sve te opuštenosti postoji nešto što nijedan pilot sa kojim smo razgovarali nije zaboravio - nebo zahteva disciplinu, a visoka temperatura zbog koje smo tog dana poleteli ranije samo je jedan od primera.

Postoje, objasnili su, meteorološki minimumi za avion, za aerodrom, ali i za samog pilota, dok leti posebnu opasnost predstavljaju snažni kumulonimbusi.

- Čovek može da uđe u jezgro kumulonimbusa i da te kumulonimbusi strese i zgnječi. To su letnji oblaci, letnji karakter vremena - objašnjavaju piloti za Telegraf.rs.

Prema njihovim rečima, zimi dolazi druga vrsta problema.

Postoji vreme kada je intenzivno zaleđivanje. Zimi, od nula do minus deset stepeni, avion se zaleđuje, te se zbog toga piloti ne oslanjaju na hrabrost - oslanjaju se na pravila.

- Iskusniji pilot može da izvidi vremenske prilike pre mlađeg kolege i proceni da li će on bezbedno moći da izvrši zadatak. Ja kao jedan od iskusnijih pilota, prođem, izvidim vreme za onog potporučnika koji je juče došao u jedinicu, da on može bezbedno da prođe, a da ja mirno sedim na tom aerodromu i da se ne sekiram - ispričao nam je jedan od pilota.

I trenaža ima jasna pravila.

- Pilot pete kategorije, ako ne leti 30 dana vizuelno, u 31. danu ja moram da sednem u drugu kabinu, da mu dam duplu i da se uverim da je obnovio trenažu. Ja kao pilot prve kategorije vizuelno mogu da ne letim šest meseci i ne treba mi dupla komanda - objasnio nam je jedan od prisutnih pilota.

Piloti se ne plaše aviona koliko se plaše doktora

Da pilot ne zavisi samo od znanja i želje, najbolje smo videli kasnije, tokom ručka. Nekoliko pilota tog dana obavljalo je takozvani "medical fly test", odnosno momenat u kom lekari lete zajedno sa pilotima, te je s njima u avion sedao lekar koji prati njihovo stanje i način na koji obavljaju let.

Dok su se smenjivali letovi, imali smo priliku da razgovaramo i sa doktorom čija je životna priča gotovo jednako vezana za avijaciju kao priče ljudi koji sede za komandama. On je, naime, kao mladić želeo da postane pilot.

- Hteo sam da budem pilot, išao sam na preglede u Vazduhoplovno-medicinski institut, koji je tada bio u Zemunu, i nisam prošao na pregledu - ispričao nam je.

San da leti nije ostvario onako kako je zamišljao, ali ga od avijacije nije odvojilo ni to. Kako je ispričao, završio je gimnaziju, upisao Medicinski fakultet, a potom počeo da radi na aerodromu Batajnica kao pilotski doktor.

- I onda sam se vozao s njima - rekao je kroz osmeh.

Možda upravo zbog toga dobro zna ono što piloti često ne vole da priznaju - lekarski pregled ume da izazove veći strah nego sam let.

- Piloti su se plašili doktora najviše. Piloti se ne plaše toliko letenja koliko se plaše doktora - dodao je.

Razlog je jednostavan - jedna odluka lekara može da prekine pilotsku karijeru.

- Doktor dođe i kaže: "Ne smeš više." Sruši ti sve snove. To je jedina profesija koja je stalno pod prismotrom lekara - dodao je za Telegraf.rs.

37 sekundi promeni ceo život

Koliko su obuka, disciplina i hladna glava važni u ovom poslu pokazuje i priča vojnog pilota u penziji Zorana Janačkovića, člana Aero-kluba Trstenik koji je preživeo ono od čega zazire svaki pilot.

On se 15. jula 1994. godine katapultirao iz aviona "orao" nakon što je tokom probnog leta letelica ušla u strmi kovit. Bio je na oko 5.000 metara visine, a od trenutka kada je prijavio problem do katapultiranja i pada aviona prošlo je svega 37 sekundi.

Kasnije je govorio da piloti upravo zbog takvih situacija postupke vežbaju iznova i iznova, sve dok reakcija ne postane deo njih.

Njegovi instruktori govorili su im: "Ako nešto na zemlji znaš za pet, u vazduhu ćeš znati za tri".

Janačković je preživeo pad i posle nekoliko meseci ponovo se vratio letenju, a kako je tada rekao za medije, jedva je čekao taj momenat. Ta činjenica verovatno mnogo bolje od bilo koje definicije objašnjava šta avijacija predstavlja ljudima koji joj posvete život.

Tradicija duža od jednog veka

Piloti sa kojima smo razgovarali ponosno podsećaju i na dugu tradiciju srpskog vazduhoplovstva. Prema njihovim rečima, koreni organizovanog vojnog vazduhoplovstva u Srbiji vezuju se za 1912. godinu i formiranje Vazduhoplovne komande u Nišu.

- Vojvoda Stepa je 1912. godine napravio Vazduhoplovnu komandu u Nišu i tada počinje usavršavanje avijacije - ispričali su.

Kako su rekli, datum 24. decembar obeležava se kao Dan Ratnog vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane, dok avijatičari posebno poštuju i 2. avgust, Svetog Iliju.

- Drugi avgust je rodovski datum, pošto je avijacija rod. Slavi slavu. To su dva možda najpoštovanija slavska praznika u našoj zemlji, Sveti Nikola i Sveti Ilija - objasnili su.

Na pitanje da li piloti, ljudi koji svakodnevno zavise od vremena, tehnike, sopstvene procene i ponekad delića sekunde, imaju sujeverja, odgovor je bio zanimljivo miran.

- Ne, mi kao piloti nemamo. Ja sam neko ko veruje da je negde nešto zapisano, samo se trudi da ne izazivaš - rekao je jedan od pilota za Telegraf.rs.

Možda se upravo u toj rečenici nalazi čitava pilotska filozofija: "Poštuj pravila. Znaj koliko možeš. Ne izazivaj ono što ne moraš i leti".

Ručak posle leta

Nakon svih letova, razgovora, molitve, okretanja slavskog kolača i još jednog povratka na čvrsto tlo, došlo je vreme i za ručak.

Mesara braće Đokić iz Leskovca donirala je meso za slavlje, pa su se oko stolova ubrzo ponovo našli piloti, članovi njihovih porodica, prijatelji i gosti.

Tada razgovori o letelicama nisu prestali, naprotiv, kako je to rekao i sam predsednik udruženja, oni koji se ne razumeju u letelice ili letenje, često ubrzo shvate da ih ne razumeju baš najbolje.

Uz ručak smo saznali i da iskustvo panoramskog leta malim avionom nije nedostižno kako bi mnogi na prvi pogled pretpostavili.

Prema rečima Stevana Ignjatovića, sat vremena leta košta oko 200 evra, a u avion mogu da se smeste tri putnika. Kada se taj iznos podeli na troje ljudi, cena više ne zvuči toliko neverovatno, naročito kada se uzmu u obzir cena goriva, održavanje letelice i činjenica da avionom upravlja iskusan pilot.

I možda je upravo to najbolji način da neko ko je celog života avione gledao samo sa zemlje prvi put shvati zbog čega ljudi poput naših domaćina toliko vole nebo.

Fotografija može da pokaže kako Trstenik izgleda odozgo, snimak može da zabeleži okret jedrilice, a pilot može satima da vam objašnjava kako izgleda trenutak u kojem se točkovi odvoje od piste, ali trenutak kada grad ostane ispod vas, kada pogledate kroz prozor male letelice i shvatite da je svet koji poznajete odjednom postao minijatura - ipak morate da doživite sami.

Baš kao što nam je Dejan Sarić rekao nekoliko stotina metara iznad zemlje: "Ovo je osećaj koji ne može da se prepriča. Jednostavno mora da se oseti".

Posle jednog dana provedenog sa trsteničkim avijatičarima, teško je ne biti saglasan sa tom tvrdnjom.

(Telegraf.rs)