U ovom selu u Srbiji živi samo jedan jedini čovek: Iza nestvarne lepote i prirode krije se teška muka

"Sve ovo je nenaseljeno, narod otišao iz svih sela, a i kad pogledam ovaj pejzaž shvatim i da je nužda oterala ljude odavde", priča za Telegraf.rs Mićo iz Novog Pazara dok sedi na klupici u zaseoku Zabrđe i nostalgično gleda u daljinu prisećajući se kako je nekada davno dolazio u ovo selo u kojem danas nema gotovo nikog.

Zaseok Zabrđe, smešten između Sopoćana i Novog Pazara, Mićo poznaje kao svoj džep. Ipak, njegova noga je ovde ponovo kročila tek posle dugih pet godina. Gledajući pustoš oko njega, priseća se svojih muka i vremena kada je ovde dolazio isključivo iz preke potrebe.

Preporučujemo

Sećanje na teške dane i neprohodne puteve

Doći do Zabrđa nikada nije bilo lako. Put je i danas loš, a Mićo priznaje da se na ovu "avanturu" sopstvenim automobilom ne bi usudio.

"Merak mi je što sam došao da obiđem mesto gde sam, bogami, i muke video. Ja ne živim ovde, ali drva su nam bila potrebna. Imali smo svoju šumu i tu smo morali da se mučimo, da sečemo i snizimo niz ovu nizbrdicu... Od toga smo se grejali. Merak mi je što sam ovde i što mogu da vidim ovaj pejzaž i da se setim kuda sam prolazio, ali bogami da živim ovde ni ja ne bih mogao" priseća se Mićo teških dana.

Ranije se dvaput godišnje peo traktorom, jer je samo to vozilo moglo da savlada usku, neasfaltiranu uzbrdicu. Kada je shvatio da više ne može, odustao je. Od tada je prošlo pola decenije.

Živi se samo od stočarstva

Život u ovakvim surovim, planinskim uslovima je pretežak. Zemljoradnja je gotovo nemoguća, pa su se oni retki, koji su nekada ovde živeli, oslanjali isključivo na stoku. I danas ima nekoliko grla koja slobodno šetaju visoravnima i koja se "sama čuvaju", objašnjava nam sagovornik.

"Nema ovde drugog posla, neće ovde pirinač da rodi! Ne seju ljudi ni pšenicu dole blizu puta, a kamoli ovde," slikovito objašnjava Mićo.

Poljoprivreda je neizvodljiva, jer zbog velike nadmorske visine i surovog terena, usevi ne uspevaju zato je jedini spas stočarstvo. Meštani se snalaze uz pomoć "čobanica" (električnih ograda), što im donekle olakšava posao.

Međutim ljudi se i sa stočarstvom muče zbog nedostatka osnovne infrastrukture. Priča se da bi Zabrđe konačno moglo da dobije asfalt, što bi bio osnovni preduslov da se u ovaj kraj uopšte dođe. Do tada, u selu ostaje samo jedan jedini stanovnik, a kuće koje su nekada pripadale Petrovićima, Jankovićima i Đorđevićima ostaju prazne.

- Muka je prići, a za muku te niko ne pita, jadan. Čuo sam i da će put da im naprave, već bi imali jedan uslov više da se dođe. Potreban je i onom ko se bavi stočarstvom - kaže nam Mićo.

Selo bez žena postalo selo bez ljudi

Za Zabrđe se pre 15 do 20 godina govorilo da je "selo bez žena". Danas je situacija još gora.

"Živa istina. Al' ajde što je bez žena, no nema ni ljudi. Evo, tu mi je samo jedan svojta ostao. Njih tri brata su bila, otišli su u Deževu da rade. Jedan radi, a jedan je ostao ovde, živi kako se može. On se fali pomalo i da može da se živi ovde, ali naroda kad nema, to već dovoljno govori koliko je teško živeti", priča naš sagovornik.

Kada neko sa strane dođe u ovaj kraj, prvo što primeti su prelepi pejzaži i čist vazduh. Mnogi bi na prvi pogled rekli da nema ničeg lepšeg od takve, netaknute prirode. Međutim, realnost onih koji bi tu trebalo da žive je potpuno drugačija.

Iza te nestvarne lepote krije se i mnoštvo izazova sa kojima se, sada već, samo jedan stanovnik susreće. Od zastrašujuće tišine noću, do divljih životinja i nepozvanih gostiju. U ovoj lepoti sada živi potpuno sam poslednji čuvar Zabrđa koji nema komšije, niti prolaznike sa kojim bi razmenio par reči, a kažu da je od fizičkog rada teža jedino samoća.

Ceo tekst o životu braće Janković o kojima je sniman film dok su živeli u ovom selu možete pročitati OVDE. Saznali smo šta se sa njima desilo i gde su danas.

(Telegraf.rs)