Ko su muslihuni? Nekad su bili česti u ovom delu Srbije, danas se ponovo priča o njima

Kada je 14. augusta 2026. godine u Novom Pazaru potpisana Povelja o vraćanju jedinstva Islamske zajednice, u prvi plan prirodno su dospeli predstavnici verskih struktura čija je podela trajala od 2007. godine. Ipak, uz njih se u vestima pojavila i jedna reč koju mlađi čitalac, posebno van prostora Sandžaka, možda ranije nije ni čuo: “muslihuni”. Povelju su, uz predstavnike Islamske zajednice u Srbiji i Islamske zajednice Srbije, potpisali i predstavnici sandžačkih muslihuna, koji su tokom prethodnih meseci posredovali između strana i nastojali da približe njihove stavove.

Ali, ljudi koji su seli između dve suprotstavljene strane nisu izmislili novu formu medijacije. Naprotiv, posegnuli su za obrascem koji je u Sandžaku postojao mnogo pre savremenih pravnih termina poput medijatora, arbitra ili posrednika. Muslihuni su se vratili poslu po kojem su dobili ime, da mire.

Preporučujemo

U tradicionalnom sandžačkom društvu muslihuni su bili ljudi koji su posredovali među zavađenima. Nisu morali da budu sudije, državni činovnici ni verski službenici. Njihova najveća legitimacija bila je drugačije prirode: morale su ih poštovati obe strane. Birani su među ljudima čija je reč imala težinu, uglednim domaćinima, trgovcima, prvacima, alimima i drugim pojedincima za koje se verovalo da neće zloupotrebiti poverenje koje im je dato. Upravo je to činilo muslihunstvo posebnom društvenom institucijom.

Državni sud može doneti presudu i onda kada jedna strana odbija da je prihvati kao pravednu. Muslihun takvu moć nije imao. Njegova “presuda“ vredela je onoliko koliko je vredelo poverenje koje su zavađeni imali u njega.

Zbog toga su za muslihuna bila važna tri nepisana pravila koja je sačuvalo sandžačko predanje: ne svrstavati se ni na jednu stranu, ne govoriti više nego što je potrebno i ne dozvoliti da reč izgubi težinu.

Naizgled prosta lekcija, ali je ona zapravo početak, suština i kraj ovog drevnog sandžačkog zanata. Zaista se pravda ne može doneti ako se muslihun svrsta na jednu stranu, jer je pravda neutralna. Mnogo priče devalvira rečeno, ali i ostavlja mogućnost da onaj koji mnogo govori može da pogreši pre nego onaj koji malo govori. Muslihun je morao razgovarati sa svima, a ne pripadati nikome. Njegov cilj nije bio da iz spora izađe pobednik, nego da iz njega izađu dve strane sposobne da ponovo žive jedna pored druge. U sredinama u kojima su rodbinske, komšijske i porodične veze bile mnogo čvršće nego danas, takva uloga imala je naročit značaj. Spor dvojice ljudi često nije ostajao samo na njima. Mogao je postati sukob kuća, bratstava ili porodica, preneti se na sledeću generaciju i od jednog incidenta napraviti dugogodišnje neprijateljstvo. Zato je zajednici bio potreban neko ko će stati između.

Sama reč muslihun otkriva mnogo o poreklu ove tradicije. Ona dolazi iz arapskog jezika, od korena ṣ-l-ḥ, iz kojeg je nastala čitava porodica reči vezanih za mir, popravljanje i ponovno uspostavljanje dobrih odnosa. Sulh označava mir, pomirenje ili nagodbu. Islah označava popravljanje stanja, otklanjanje razdora i dovođenje odnosa u red. Muslih je čovek koji to čini, a muslihun njegova množina, odnosno oni koji popravljaju, izmiruju.

U toj jezičkoj nijansi možda se najbolje vidi razlika između običnog posrednika i tradicionalnog shvatanja muslihuna. Njegov zadatak nije samo da prekine svađu. On treba da popravi ono što je svađa pokvarila. Zbog toga poreklo muslihunstva nije moguće razumeti samo kao lokalni sandžački običaj. Lokalna praksa razvijala se u širem kulturnom i civilizacijskom prostoru u kojem je mirenje među ljudima već imalo snažno etičko, društveno i pravno značenje.

Muslihunstvo u obliku u kojem ga Sandžak pamti jeste deo njegove lokalne tradicije, ali posredovanje muslihuna nije bilo ograničeno na Sandžak. Osmanski sudski dokumenti pružaju veoma konkretne tragove. U jednom carigradskom sudskom zapisu iz 1656–1658. godine navodi se spor oko velikog novčanog potraživanja. Nakon brojnih nesuglasica među stranama, u dokumentu doslovno stoji da su između njih posredovali muslihuni, nakon čega je postignuta nagodba. U drugom zapisu iz 1685–1686. reč je o mnogo težem slučaju: čovek je drugoga udario kamenom i izbio mu tri zuba. I tu se, nakon velikog spora, pojavljuju muslihuni, posreduju među stranama i dovode ih do sporazuma. Sačuvani dokumenti pokazuju posredovanje muslihuna i u bračnim i imovinskim sporovima, pa čak i u slučaju u kojem je nakon fizičkog napada došlo do gubitka trudnoće.

Muslihuni, dakle, nisu bili tek neobičan običaj jedne zabačene balkanske oblasti. Oni pripadaju mnogo širem osmanskom pravnom i društvenom svetu u kojem je pored formalnog sudskog postupka postojala razvijena praksa sulha, odnosno sporazumnog okončavanja spora uz posredovanje ljudi kojima strane veruju.

Snaga muslihunstva nije počivala na kancelariji, pečatu ili uniformi. Počivala je na reputaciji. Čovek je mogao biti bogat, obrazovan ili politički uticajan, a da ipak ne bude dobar muslihun. Da bi mogao ući u kuću zavađenih, morao je da ima nešto što se nije moglo dobiti funkcijom, a to je poverenje. Zato su muslihuni predstavljali svojevrsnu društvenu diplomatiju malih sredina. Znali su kada treba govoriti, a kada ćutati. Kome prvo otići. Čiji ponos ne treba povrediti. Ko može da popusti, a da se to ne protumači kao poniženje. Kako pronaći formulu u kojoj nijedna strana neće dobiti sve što želi, ali će obe dobiti dovoljno da prestanu da budu neprijatelji. U tome je verovatno i razlog zbog kojeg se institucija održala u kolektivnom pamćenju i delovanju do današnjih dana.

Savremena država ima institucije koje tradicionalno društvo nije imalo. Postoje sudovi, advokati, policija, javni bilježnici i zakonom uređeni postupci medijacije. Zbog toga bi se moglo učiniti da za muslihuna više nema mesta. Ali sud i muslihun nisu nužno rešavali isti problem. Sud odgovara na pitanje ko je u pravu prema zakonu. Muslihun pokušava odgovoriti na drugo pitanje: kako će ovi ljudi živeti jedni pored drugih kada se spor završi? U tome je najvažnija razlika. Presuda može da završi predmet, a da ne završi neprijateljstvo. Muslihunstvo je nastalo upravo u tom prostoru između prava i života.

(Telegraf.rs/Sandžačke)