Zanatlija Milorad iz Kraljeva UNIKAT u celoj Srbiji! Sve što zamislite, njegove vešte ruke napraviće od lima

U samom centru Kraljeva, sakrivena usred modernih zgrada i višespratnica i dalje ponosno stoji i prkosi vremenu nadaleko čuvena limarska radionica "Miketa" osnovana davne 1910. godine. Milorad Petrović, njen sadašnji vlasnik, nasledio ju je od oca Milorada, a koji ju je takođe nasledio od svog oca, koji se isto tako zvao. Vredan i povrh svega skroman Milorad odlučio je pre više decenija da je limarstvo i njegov poziv, pa je, usled kraćeg kolebanja, nastavio dugogodišnju porodičnu tradiciju i to jako uspešno.

Iako zanati u Srbiji izumiru, Milorad nema u planu da napusti svoju radionicu koja mu je, kako govori za Telegraf.rs prehranila dedu, oca, pa sad i njegovu porodicu - suprugu i dvoje dece, dok će se sam potruditi da i svojim naslednicima usadi ljubav prema ovom poslu od kog, jasan je on, i te kako može da se živi i fino zaradi.

Preporučujemo

Da Milorad posla ima uverili smo se i mi tokom kratke posete ovom kraljevačkom posvećenom limaru, a tokom koje je par zadovoljnih i redovnih mušterija strpljivo čekalo da se naš intervju završi, pa da naruče ili preuzmu dogovorene limarske rukotvorine.

"Nalazimo se u Kraljevu, u Ulici cara Dušana, u mojoj staroj radionici. Kažem stara radionica zato što sam je nasledio od dede, a on od svog oca. S kolena na koleno, od 1910. godine smo u starim zanatima. Ja sam taj zanat nastavio i ostao u njemu. Danas nije više kao nekad. Sve se malo modifikovalo i prilagodilo novim vremenima. Okruženi smo internetom, tako da nismo više na pijaci ili u nekoj staroj radnji, već smo prisutni na mrežama", govori nam na početku razgovora Milorad kome u njegovom svakodnevnom radu pomaže supruga.

"Moja limarska radionica ima svoju specifičnost. Ne radim standardne limarske poslove, ne radim po krovovima. Radim isključivo po porudžbini. Sve što bi ljudi želeli od lima da se napravi, mogu ovde da naruče, a mi gledamo da izađemo u susret svima, koliko alati i mogućnosti dozvoljavaju. Ovde se bukvalno svašta pravi. Uglavnom može da se napravi sve što zamislite. Porudžbine su konstantne. Imamo dosta kupaca iz Kraljeva, ali se poslovanje prebacilo na mreže, tako da sada imamo potrošače sa svih strana, bukvalno sa prostora bivše Jugoslavije", ponosno nam govori on.

Fiksno radno vreme nemaju, ali svaki proizvod, objašnjava nam Miloradm, zaheva određeno vreme.

"Ništa ne može odmah i brzo da se napravi. To ne znači da moram da ustanem u šest ujutru. Mogu da ustanem u devet ili deset, ali onda radim do ponoći ili do jedan sat ujutru, kako kad. Sam sam svoj gazda, pa smatram da mogu sebi da dam oduška da radim nekad više, a nekad manje. Supruga mi dosta pomaže. Ušla je u posao i velika mi je podrška, posebno oko interneta. Ne mogu ja da sedim za računarom, kuckam komentare i onda se vraćam alatu. Ona je zadužena za mreže, sve planira, iscrta, pripremi i uradi sve poslove mimo alata. Ja sam za presom i bavim se samom proizvodnjom", priča dalje vredan Milorad.

U ovom poslu najteže je, priča on dalje, naći radnike, jer u školama više gotovo i da ne postoje stari zanati.

"Mladi ne mogu da dođu i vide da ovo uopšte postoji. Ne pronalaze se u ovome. To im je hladno, prljavo, dosadno i monotono, tako da radim potpuno sam. Kolege koje se bave građevinskom limarijom i uspevaju da pronađu nekoga, ali mislim da se ti radnici tu zadržavaju samo dok ne nađu neki drugi posao. Zato mogu da kažem da je moja radionica jedina ovakvog tipa u Kraljevu, jedina koja se bavi ovim starim zanatom gde se sve radi ručno, na starim presama i bez masovne proizvodnje. Ostao sam samo ja", naglašava Milorad.

Limarijom Milorad zapravo uopšte i nije planirao da se bavi, ali je sudbina želela drugačije, pa je odmah nakon vojske počeo da radi kod dede.

"Prvo sam mu vodio knjige i razvozio majstore po terenu, i vremenom se čovek prosto zarazi ovim zanatom. Počneš mnogo više da ga ceniš, jer donosi puno slobode, a iza tebe ostaju lepi tragovi. Naši majstori su radili manastire, crkve, džamije, hamame...Jako velike projekte. To je nešto što traje i što će trajati. Zarazio sam se tim poslom, nasledio veliku tradiciju i obavezu da je čuvam za dalje i ne dozvolim da se ugasi", priča nam Milorad, pa dodaje kako je najveća prednost ovog posla sloboda.

"Sam si svoj gazda, i ja lično uživam u tome. Jako je lepo kada nešto završite, a ljudi se oduševe vašim radom i pohvale ga. Imponuje mi i činjenica da sam jedan od retkih koji se ovim bavi. Posao je miran i tih, bez velikih pritisaka i žurbe. Sam radim, sečem i proizvodim. Zanat je takav da sam uvek nekome potreban, pa se ne plašim za budućnost. Trudimo se da naša zarada bude u duhu starih vremena, maksimalno skromna, kako ne bismo odbijali ljude. Često radimo i besplatno ili posao nije isplativ, ali mušterije odu zadovoljne. Ostaje dobra preporuka, pa će vas pozvati neko drugi gde ćete moći da zaradite. Radimo i dosta stvari koje se više nigde ne proizvode, pa tu može da se zaradi. Živimo skromno, ništa nam ne fali i, da zaključim, od ovog posla može pristojno da se zaradi i živi", ponavlja Milorad.

A među proizvodima koje od lima talentovani Milorad ume da napravi nema čega nema - plehovi za picu, ramovi za torte, korpice, kalupi, ukrasi...Gotovo sve.

"Radim dosta sitnijih stvari koje su za druge majstore i građevince gubljenje vremena. Pravim plehove za picu, ramove za oblikovanje torti, korpice, kalupe za šamrolne i razne ukrase koje ljudi naručuju. Sve ono što možete da nacrtate, a ne možete nigde da kupite, ja mogu da napravim. Materijal nabavljam delom u Kraljevu, delom u Čačku. Moram da putujem po materijal jer ne mogu da pronađem sve na jednom mestu, ni što se tiče kvaliteta, ni izbora. Ponuda u Kraljevu nije velika, jer se ovde sve uglavnom svodi na građevinsku limariju i par osnovnih vrsta materijala. Meni zbog specifičnosti posla vrlo često trebaju bakar, aluminijum i slični materijali, u zavisnosti od porudžbine", dodaje.

Milorada ne zanimaju društvene mreže, ali svestan je da su danas one idealno mesto da se za zanatlije poput njega čuje.

"Iskreno, nisam uopšte bio za društvene mreže. Imao sam onaj starinski pristup: smatrao sam da kupac mora da dođe po proizvod, da se vidimo i popričamo kako bismo sklopili posao. Bilo mi je nezamislivo da napravim nešto, slikam i da se to tako proda. Međutim, ta naša fantastična istorija i podatak da smo osnovani 1910. godine bili su nam odlična odskočna daska i reklama. Prebacili smo se na mreže i potpuno se prilagodili ovom vremenu. Nemamo više prodajne objekte jer ljudima uglavnom ne treba ono što stoji u izlogu; svako traži nešto drugačije. Sve smo prebacili na internet i tako opstajemo", pa objašnjava i zašto više ne koristi mobilni telefon.

"Ne koristim telefon. Prvo su razlozi bili zdravstvene prirode, a pored toga, ne mogu da budem non-stop na telefonu ili za kompjuterom – ko će onda da radi za ovim stolom? Ne možete svaki čas da skidate i vraćate rukavice. Ovo nije naivan posao, može da bude i opasan jer su materijali oštri. Morate da imate čistu glavu, da radite na miru i da ste izolovani od gužve. Supruga mi tu mnogo olakšava: ona vodi društvene mreže, radi promocije i nabavlja materijal. Iskreno, telefon mi nije ni potreban. Ljudi non-stop prolaze kroz dvorište, pa razgovaramo uživo. Ostao sam pri tome da najviše volim lični kontakt s ljudima", jasan je Milorad.

Milorad radi sam iako bi mu prijalo pojačanje u radionici, pa nam objašnjava i zašto je to tako.

"Radnici se ne zadržavaju dugo jer se ne pronalaze u ovoj radionici. Njima je to neisplativo i sitno. Sa druge strane, ja sam ovo nasledio, zajedno sa obavezom da posao nastavim. Potpuno sam ušao u to i meni je super, ovako mi je mnogo lakše i bolje. Majstori se zadrže samo par dana, nauče neke stvari i odu. Mlađe generacije nemaju gde da se susretnu sa ovim poslom. Možda bi se to njima i svidelo, ali škole nam više ne šalju decu na praksu. Nemaju priliku da nešto svojim rukama naprave, da osete zadovoljstvo kada to prodaju i potom iskoriste taj novac. Nekada je radionica bila konstantno puna. Tu je uvek bilo sedam-osam stalnih radnika i po tri-četiri učenika. Mnogo se radilo, bilo je to potpuno drugačije vreme."

Smatra i da nema šanse da ovaj zanat izumre, jer će ljudima, kako kaže, uvek biti potrebni majstori.

Nisu svi u mogućnosti da odmah ulože veliki novac, pa se često okreću popravkama i krpljenju. Ja sam tu da popravimo to što možemo i premostimo problem bez velikih ulaganja, da se ne bi sve pravilo ispočetka. Prilagođavamo se i novim potrebama. Na primer, žene koje prave torte i kolače više ne prave one standardne poslastice. Stižu novi recepti koji zahtevaju specifične alate kakvi često ne mogu da se nađu na našem tržištu. Mislim da su moje usluge u tom smislu povoljne. Ne trebaju vam "Temu" i slične platforme. Ljudi dođu ovde, izraze svoje želje, zajedno dogovorimo oblik i cenu, i posao se radi. Stalno se priča o tome kako zanatlije lepo zarađuju, ali ih je sve manje. Iskreno se nadam da se ovakvi poslovi nikada neće ugasiti, ali nisam baš siguran da za njih dolazi neko bolje vreme. Ipak, od ovoga može sasvim lepo da se živi. Čovek, naravno, mora da bude i malo skroman, jer ne možete raditi u radionici, a svaki vikend putovati i provoditi se. Mora se ujutru ustati na vreme, a samim tim uveče na vreme i leći. Ko uspe tome da se prilagodi, može stvarno fino da živi. Može sebi svašta da priušti, a najvažnije od svega – priuštiće sebi slobodu u poslu i priliku da pusti mašti na volju", govori nam zadovoljan Milorad.

Iako se čini da je za ono što Milorad radi potreban neverovatan talenat, on nas jednom rečenicom razuverava i tvrdi - najbitnija je praksa.

"Za ovo je pre svega potrebna praksa. U školi ne možete praktično ništa da naučite, već samo teorijski učite o alatima. Ono što vam nedostaje je kultura rada, a ona je izuzetno bitna. Morate da prođete kroz radionicu kako biste postali i majstor i čovek. Ponosan sam na sve, ne mogu ništa posebno da izdvojim. Ipak, posebno se ponosim onim što su radili moji preci i nekadašnji majstori ove radionice. Naši majstori su nekada pokrili skoro sve manastire u staroj Jugoslaviji. Urađeno je mnogo crkava, manastira, hamama i turskih kupatila. Sve je to danas ostalo zabeleženo na fotografijama, i to je ono čime se zaista ponosim", kaže nam on.

Pitali smo ga i da li će, poput njegovog oca i njega i njegova deca naslediti posao i radnju "Miketa" od njega. Kako nam kaže, za sada su sve karte otvorene.

"Nasledio sam alat i radionicu od dede, a deca će to naslediti od mene u nadi da će se snaći u životu. Imaju veliku šansu jer znaju strane jezike i odlično barataju računarima, što će im znatno olakšati projektovanje, proizvodnju i plasman robe. Ipak, svakako će morati da prođu kroz ovu radionicu, kako bi osetili alat i naučili suštinu posla. Još uvek su mladi, ali se muvaju po radionici. Stalno nešto seckaju i isprobavaju, a ja im to ne branim. Vide da sam zadovoljan ovim poslom i da zahvaljujući njemu fino živimo. Ne znam da li će se trajno zadržati u radionici, ali kroz zanat će sigurno proći. Možda ga čak i unaprede. Ja sam iz onih starih vremena i polako sam uveo posao u moderno doba interneta, a oni neka naprave još jedan korak napred, pa će sve to biti još mnogo, mnogo bolje", govori nam Milorad pa zaključuje:

"Zaista sam zadovoljan. Iza nas je puno napravljenih proizvoda i zadovoljnih kupaca. Srećan sam onim čime sam se do sada bavio. Zanat je lep, samo bi ga trebalo više promovisati, kako bi deca videla i osetila da od njega može da se zaradi i da tako ne moraju da zavise od drugih. Mislim da u ovome ima budućnosti. Možda to nije neka spektakularna budućnost, ali posla će uvek biti. Zanatlija uvek ima posla – ako ne u proizvodnji, onda u popravkama i krpljenju. Najvažnije od svega je to što zanatlija nikada neće biti gladan."

(Telegraf.rs)