Monstrum se bacio pod voz! Dan kada je Nataša Kampuš zgrabila slobodu, evo kako je pobegla od zveri iz Beča

Nataša Kampuš, austrijska autorka i bivša voditeljka tok šou programa, poznata je po svojoj neverovatnoj priči o preživljavanju otmice koja je trajala više od osam godina. Rođena 1988. godine u Beču, njen život obeležen je traumom zatočeništva tokom detinjstva i adolescencije, ali i neverovatnom snagom kojom je uspela da izgradi novi život nakon bega. Njena priča privukla je svetsku pažnju, bacivši svetlo na pitanja otmice, zlostavljanja i oporavka od traume, dok je ona sama insistirala na dostojanstvenom i uravnoteženom prikazu svog iskustva.

Nataša Marija Kampuš rođena je 17. februara 1988. godine u Beču, Austrija. Njeni roditelji rastali su se tokom njenog ranog detinjstva, a službeno su se razveli posle njene otmice. Odrasla je uz majku i pohađala osnovnu školu u bečkoj četvrti Donaustat.

Preporučujemo

U kasnijim intervjuima spomenula je da je imala ličnih poteškoća pre otmice, ali naglašavala je da je njen porodični život ipak bio bolji od onoga što ju je čekalo u zatočeništvu.

Dana 2. marta 1998. godine, desetogodišnja Nataša oteta je na putu do škole u Donaustatu. Svedok, dvanaestogodišnja devojčica, izjavila je da je videla kako ju je muškarac uvukao u beli kombi.

Otmičar, Volfgang Priklopil, bio je 35-godišnji komunikacioni tehničar rođen 1962. godine. Policija je tada pregledala stotine sličnih vozila, uključujući i Priklopilov, ali ga nije povezala s otmicom.

Bila zaključana u 8 kvadrata

Nataša je bila zatočena u maloj, zvučno izolovanoj prostoriji od oko osam kvadrata, smeštenoj ispod garaže Priklopilove kuće nedaleko Beča. Ulaz je bio skriven, a vrata ojačana čelikom. Prvih šest meseci nije smela da napušta podrum, a godinama je bila zaključana noću i dok je Priklopil bio odsutan.

Kasnije je povremeno dobijala više slobode unutar kuće, obavljajući kućne poslove i kuvajući, ali je uvek bila pod strogom kontrolom. Priklopil ju je fizički i psihički zlostavljao, ograničavao hranu i podvrgavao seksualnom nasilju.

Uprkos tome, omogućio joj je knjige, radio i televiziju. Nataša je kasnije podrum nazvala "mestom očaja", ali je očuvala mentalnu snagu kroz čitanje i obrazovanje.

Pobegla tokom usisavanja auta

Dana 23. avgusta 2006. godine, 18-godišnja Nataša uspela je da pobegne dok je usisavala Priklopilov automobil u vrtu. Iskoristila je trenutak kada je otmičar bio zauzet telefonskim razgovorom, pobegla kroz  komšijske vrtove i obratila se komšinici za pomoć.

Policija je brzo potvrdila njen identitet na osnovu DNK analize i medicinskih podataka. Bila je u fizički krhkom stanju, težila je oko 48 kilograma i imala indeks telesne mase ispod normale. Iste večeri Priklopil je počinio samoubistvo skočivši pod voz.

Nakon oslobođenja, Nataša je odbila javno da govori o najintimnijim aspektima zatočeništva. Policija je istražila mogućnost postojanja saučesnika, ali je zaključila da je Priklopil delovao sam. Kampuš je izrazila složene osećaje prema svom otmičaru – nazivala ga je zločincem, ali je nakon njegove smrti zapalila sveću.

Odbila je tvrdnje o Stokholmskom sindromu, istakavši da one umanjuju njenu sposobnost da jasno sagleda svoje iskustvo. Kasnije je preuzela vlasništvo nad kućom u kojoj je bila zatočena kako bi sprečila vandalizam i zloupotrebu mesta.

Medijska karijera i javno delovanje

Prvi intervju dala je za ORF 6. septembra 2006., a prihod je donirala humanitarnim projektima. Godine 2010. objavila je autobiografiju "3.096 dana", koja je 2013. adaptirana u istoimeni film. Godine 2016. izdala je knjigu "10 godina slobode", u kojoj je opisala svoj proces oporavka.

Godine 2008. kratko je vodila tok šou"Natascha Kampusch trifft" na kanalu PULS 4, a 2007. pokrenula je i vlastitu internet stranicu. Njena priča poslužila je kao inspiracija i drugim umetničkim delima, iako je sama isticala važnost autentičnog prikaza.

Nataša Kampuš danas živi povučenim životom u Austriji, bavi se pisanjem i povremeno javno govori u prilog žrtvama zlostavljanja. Njena priča ostaje simbol otpornosti i oporavka od traume. Uprkos medijskoj pažnji i povremenim kontroverzama, uspela je da zadrži kontrolu nad vlastitim narativom, izbegavajući senzacionalizam. Do 2025. godine nema većih novih javnih informacija o njenom životu, ali njeno nasleđe nastavlja da podstiče rasprave o preživljavanju i pravdi.

(Telegraf.rs / Index)