Mnogi misle da znaju šta je rat, a kad čuju priču Olge i Jelene, shvate da to nisu samo tenkovi i vojska

Kada neko kaže rat, gotovo svako vidi tenkove, vojnike, eksplozije i suze. To su klišei koje nam prikazuju filmovi i snimci na mrežama. Stvarnost je spoj užasa i svakodnevice, dok oni koji su odlučili da ostanu prianjaju uz onoliko normalnosti koliko mogu da zadrže...

"Često sanjam isti san, da pokušavam da stignem kući", kaže Jelena Lebedeva, dok u maloj kuhinji iznajmljenog stana postavlja čaj i sendviče.

Preporučujemo

"Uvek postoji neka kontrolna tačka, prepreka, nešto na putu. Idem dalje - hodam, trčim, puzim - ali nikada ne uspevam da stignem", kaže Jelena.

Dom Lebedeve je Opitne, malo selo - jedna škola, bez supermarketa - tik pored Donjecka.

Sedeći za stolom u stanu u koji je njena porodica pobegla, ona nabraja sudbine za koje zna među otprilike 30 ljudi koji su ostali u Opitnom dok su ruske trupe napredovale. Komšija Lebedeve, poznat kao Ujka Saša, umro je u svom podrumu, u kojem je živeo otkako mu je kuća uništena. Možda je pao s merdevina ili je doživeo srčani udar. Kada je njegovo telo pronađeno, pacovi su mu pojeli šake.

Troje ljudi sedelo je na klupi ispred svoje zgrade kada ih je minobacačka granata pogodila direktno. Komšije su sakupile ono što je ostalo od njihovih tela, ali zbog neprekidnog bombardovanja nisu mogli dovoljno dugo da ostanu napolju da bi im iskopali grobove. Ostatke su umotali u plastične kese, zajedno s pasošima, i stavili ih u šupu. Kasnije je i šupa pogođena direktno. Nije ostalo ništa.

Sama Lebedeva ranjena je u leto 2022, kada je artiljerijska granata pala u njeno dvorište, a geleri joj probili leđa i zadnjicu. To joj je možda spaslo život - nakon što je hospitalizovana, nije mogla da se vrati kući i, zajedno s mužem Rodionom, preselila se na zapad u Krivi Rog. Do tada su tvrdoglavo ostajali u Opitnom.

Selo je bilo zarobljeno između linija fronta i odsečeno od spoljnog sveta još od 2014. Osam godina stanovnici su živeli bez struje, vode, gasa, grejanja, prodavnica ili pristupa zdravstvenoj zaštiti i drugim osnovnim uslugama. Jedini ulaz ili izlaz bio je blatnjavim putem kroz minirano polje. Zajedno, Jelena i Rodion održavali su selo u životu tokom svih tih godina, donoseći zalihe u svom jarko žutom kombiju i brinući o starijim komšijama koji nisu imali gde da odu.

Širom Donbasa, bezbrojne porodice donele su slične odluke - da nastave sa običnim rutinama u nemogućim okolnostima.

Onima spolja, odluka da se ostane u ratnoj zoni, da se nastavi sa svakodnevnim životom dok bombe padaju i sve se urušava, može delovati neshvatljivo. Ali za mnoge ljude koji žive u ratu, to ima smisla. Zapravo, to je tipična reakcija. Čak i usred talasa nasilja, život često ide dalje.

Nasilje rata meri se u razdaljinama. Ponekad je to stvar milimetara - razdaljina za koju je geler promašio Jeleninu kičmenu moždinu. Ponekad su to kilometri - koliko je vaš dom udaljen od pomerajuće linije fronta. Ponekad je to prostor između umova: emotivna udaljenost između onih koji doživljavaju nasilje i onih koji ne mogu da zamisle da bi im se to ikada moglo dogoditi.

Proteklih sedam godina dokumentovane su priče onih koji žive u zajednicama Donbasa za projekat nazvan Pet kilometara od linije fronta. One pokazuju šta zaista znači živeti s ratom: ne samo preživeti njegove eksplozije, već izdržati njegove rutine, piše Guardian.

Rat dolazi kao parališući šok samo na početku. Vremenom se pojavljuje nova stvarnost. Sve dok ste živi, morate jesti, spavati, prati zube i brinuti o voljenima. Posteljina se i dalje menja, đubre se iznosi, krompir se ljušti, sudovi se peru i ređaju da se osuše. Ako još imate posao, nastavite da radite.

Kada je počela invazija punih razmera, Aleksandar Dokalenko je radio u komunalnom vodovodnom preduzeću u Avdijevki. Nastavio je da ide na posao čak i kada ga je granatiranje teralo u podrum.

Njegov kratak put do posla postao je svakodnevna staza kroz pakao.

"Živeo sam samo 500 metara dalje, ali trebalo mi je čitavo vreme da stignem. Kreneš da hodaš, onda čuješ zvižduk i trčiš da se skloniš u najbližu zgradu. Čekaš eksploziju - ako odjekne negde drugde, nastavljaš da hodaš, ali samo do sledećeg zvižduka", priča on.

Rat nisu samo tenkovi i vojska

Većina ljudi misli da zna šta je rat. Videli smo ga hiljadama puta u filmovima i vestima: tenkovi, vojnici, eksplozije, uplakane žene, jadne izbeglice. Te slike su toliko poznate da su postale otrcane. Ali većinu vremena rat ne izgleda tako. Većinu vremena deluje isuviše normalno, isuviše slično miru da bi privukao pažnju novinara i snimatelja. Često samo neki sitan detalj - lepljiva traka u obliku krsta na prozoru, ili neuobičajena praznina na ulici - otkriva da nešto nije u redu. Ipak, ta prividna normalnost nenormalnog, taj spoj užasa i svakodnevice, govori najistinitiju priču o ratu.

U zajednicama Donbasa, mnogi ljudi koji više nisu mogli da žive u razorenim kućama blizu fronta ipak su se vraćali kad god su mogli. Uređivali su ono što je ostalo od njihovih domova i negovali bašte, čak i kada to nije imalo praktičnog smisla. "Mislim da smo ovu kuću odavno trebalo da napustimo, ali ne sprečavam svog muža da je posećuje", kaže jedna žena. "Imam osećaj da bi ga to lišilo poslednje nade da ćemo se vratiti našem normalnom životu".

Dugo je ovo nadrealno stanje - delići običnog života usred nadolazeće katastrofe - trajalo u mnogim selima na ivici fronta. Ali od 2022. godine, rastuća brutalnost rata gurnula je lokalne zajednice preko tačke pucanja. Mnogi od onih koji su se godinama držali, sada su rasuti širom zemlje.

Olga brine o dvoje dece u kući bez vode i struje

U selu Pologi u centralnoj Ukrajini, Olga Grinik bori se da se brine o svojoj dvoje dece u oronuloj, napuštenoj kući bez vode i struje - jedinom smeštaju koji je njena porodica mogla da priušti nakon što su proterani iz Avdijevke, a njen muž, Nikola, mobilisan u vojsku. Pre rata, Avdijevka je bila radnički grad od 25.000 ljudi, oslonjen na svoju ogromnu železaru.

Posle 2014, postala je grad na liniji fronta, i Grinikovi su odgajali svoje dvoje male dece u kući udaljenoj samo 50 metara od rovova. Nikola je radio smene u fabrici, a Olga je održavala domaćinstvo. Pre invazije punih razmera, kada je život bio nesiguran, ali je još imao ritam, Olga je bila opuštena mlada žena. Danas deluje preobraženo, njena nekadašnja lakoća ustupila je mesto anksioznosti i napetosti. Mnogo je smršala i deluje na ivici suza dok govori.

"Kada Nikola dođe kući, deca su sva oko njega. Ali to se dešava tako retko", kaže ona.

"Dobio je 15 dana odmora, ali su ga pozvali nazad posle pet. Srce mi se slomilo. Želim da budem pored njega, da ga zagrlim, držim za ruku, radimo stvari zajedno", priča Olga.

Na njenoj kući, prozori su prekriveni najlonom umesto stakla, a deca se kupaju u lavoru, u hladnoj vodi. Olga je kupila cepanice za peć u pripremi za zimu, ali je previše slaba da ih seče. U početku su muški rođaci pomagali oko fizičkih poslova, ali na kraju su i oni mobilisani ili su potpisali vojne ugovore jer u selu nema poslova.

Kuće koje su Lebedeva, Grinik, Dokalenko i svi njihovi susedi ostavili iza sebe uništene su u borbama. Uništenje je toliko duboko da nisu samo kuće sravnjene, već je i sama zemlja rastrgnuta. Niko od onih koji su nekada tu živeli više nema pristup tom području.

Njegovo stanje može se naslutiti iz snimaka iz vazduha: video-snimci prikazuju ožiljke artiljerije koji se protežu daleko izvan naseljenog prostora, parajući travnjake i ostavljajući izrovan, kontaminiran teren.

Za Sergeja Limanskog, rendžera koji je svoj život posvetio brizi o toj zemlji, njeno razaranje je otvorena rana.

"Poznajem svako drvo, svaki komad trave ovde", kaže Limanski o krečnjačkoj stepi, prirodnom rezervatu o kojem brine. On se sada nalazi na liniji fronta, na ivici malog dela Donbasa koji je još pod kontrolom Ukrajine.

Dom za više od 500 retkih biljnih vrsta koje rastu samo na krečnjaku, rezervat je bio životno delo Limanskog. Njegov sin Jevgen, koji je odrastao pomažući ocu, kasnije je i sam postao profesionalni rendžer. Rat je sve preokrenuo. Jevgen je mobilisan i teško ranjen; posle više od 30 operacija, još uvek nije sigurno da li će ponovo hodati. Direktan pogodak uništio je porodičnu kuću.

Ni sam rezervat nije pošteđen. Krateri od granata i rovovi proparali su krečnjačke padine, uništavajući velike površine flore. Za Limanskog, gubitak je i ekološki i duboko ličan.

"Ovih dana, kad god dođem u Krejdovu Floru, vidim kako roni suze - uvek po malo rominja kiša", kaže on. "Sav moj trud, sav trud prirode da stvori ovo predivno mesto - sve je nestalo".

(Telegraf.rs)