Učiteljica iz Beča upozorila: Od 100 đaka, samo jedan zna nemački, ostali pričaju turski, arapski, malo srpski

Kristijana M. je nastavnica za jezičku podršku u jednoj osnovnoj školi u bečkom kvartu Favoriten. Zadužena je za četiri odeljenja, a samo jedno dete ima nemački kao maternji jezik.

U Beču, prema Austrijskom integracionom fondu (ÖIF), više od svakog drugog đaka (51,6%, školska 2022/23) u svakodnevnom životu ne govori nemački, a 35,1% dece su strani državljani.

Preporučujemo

Broj „vanrednih učenika“ prvi put je opao

Gradska sekretarka za obrazovanje Betina Emerling (Neos) objavila je i statistiku o učenicima koji zbog nedovoljnog znanja nemačkog ne mogu u dovoljnoj meri da prate nastavu. Ukupno ih je 3,3% manje nego prošle školske godine, ali je broj u osnovnim školama ostao skoro isti - 15.650 dece.

Arapski i turski u učionici

I Kristijana M. se svakodnevno suočava sa nedovoljnim poznavanjem nemačkog. Kao nastavnica jezičke podrške, trenutno radi sa četiri odeljenja od prvog do četvrtog razreda (oko 25 učenika po odeljenju):

„Od tih oko 100 učenika imam samo jedno dete kojem je nemački maternji jezik. Arapski i turski preovlađuju, ima i malo srpskog i bosanskog. Ponekad decu koja malo bolje znaju nemački postavim kao prevodioce“, rekla je Bečlijka u intervjuu za „Heute“.

„Mnoge devojčice ne nose maramu dobrovoljno“

Iskusna nastavnica pokušava da decu opismeni i nauči čitanju: „Većina zaista nauči da čita, ali često nedostaje razumevanje pročitanog. Kada pročitaju tekst, tek tada se vidi šta sve ne razumeju. U njihovom okruženju se obično ne govori ni jedna reč nemačkog. U četvrtom razredu je već bolje i može da se razgovara sa njima.“

Za nju je nesporno: „Podrška u učenju nemačkog mora da počne mnogo ranije - od treće godine u vrtiću. Što ranije počnu, lakše uče.“

Čak i roditelji koji dobro govore nemački, smatra ona, moraju da preuzmu veću odgovornost: „Roditelji mogu snažno da utiču na decu i to može da se očekuje od njih. Uvek kažem: molim vas sve na nemačkom – ali to ne dopire. Ima porodica koje su već treća generacija ovde i sa decom govore samo turski, iako sami znaju nemački. Kod kuće je uključena samo arapska ili turska televizija. To ne razumem, to je za mene odbijanje.“

Uprkos svemu, ova učiteljica voli svoj posao: „Uvek sam ga volela i još uvek ga volim. Ali sam i razočarana i tužna jer obrazovanje ide nizbrdo, kao i mogućnosti za budućnost ove dece. Šta im kasnije ostaje? Muškarcima socijalna pomoć ili kriminal, ženama da rano postanu majke.“

(Telegraf.rs / Heute)