PRLJAVI SPORAZUM Najrealnija opcija za kraj rata u Ukrajini: Nema potpune pobede ni poraza, već će biti ovako

Niko ne bi trebalo da bude zadovoljan nepravednim mirom koji bi Ukrajina mogla biti primorana da prihvati. Napadač bi bio nagrađen teritorijom i drugim ustupcima od žrtve koju je brutalizovao. Ipak, užasnuta reakcija u Vašingtonu na nedavne predloge za mir sama po sebi izaziva zabrinutost, piše za The Guardian prof. Stiven Vertajm.

Preporučujemo

Nedavni plan od 28 tačaka administracije predsednika SAD Donalda Trampa, koji je u Kongresu i u komentatorskoj javnosti gotovo jednoglasno osuđen kao "kapitulacija" Ukrajine pred Moskvom, zapravo je ponudio Kijevu izuzetno povoljan strateški ishod.

Prema njegovim odredbama, Ukrajina ne bi imala značajnih ograničenja u mirnodopskim oružanim snagama, uprkos pokušajima Rusije da od 2022. godine uvede drakonska ograničenja. (Jedini zahtev, plafon od 600.000 pripadnika, verovatno premašuje broj aktivnih snaga koje bi Ukrajina ionako održavala.) Osim toga, Ukrajina bi dobila značajnu sigurnosnu garanciju od Sjedinjenih Američkih Država i Evrope - najjaču u istoriji, čak i ako nije u obliku obavezujuće članice NATO.

Predsednik Rusije, Vladimir Putin, pokrenuo je invaziju da bi prekinuo ukrajinsko povezivanje sa zapadom i delovao protiv Moskve. Kada se borbe završe, Ukrajina će biti vojno jača, još više neprijateljski nastrojena prema Rusiji i bolje zaštićena nego ikada.

Ipak, već je jasno da će ovaj ishod, ako i kada se ostvari, biti ocenjen kao neprihvatljiv i nemoralan od strane moćnih glasova u Vašingtonu, kako republikanskih tako i demokratskih. Nastavljanje rata neograničeno verovatno će Ukrajinu ostaviti u goroj situaciji - manju, slabiju i još devastiraniju - ali to neće sprečiti senatore poput Miča Mekonela ili Džin Šin da se bune protiv najmanje lošeg kompromisa. Lako je tražiti idealne ishode kada se nalazite hiljadama kilometara daleko i ne plaćate cenu za moralno superiorno zvučanje.

Ukrajina rizikuje da postane najnovija žrtva hronične nesposobnosti SAD da realno sagledaju ishode svojih ratova. U prethodnim sukobima, SAD su više puta odbijale da "prihvate pobedu" ili priznaju da ne mogu postići sve što su želele. Umesto toga, zemlja je postala opsednuta svojim neuspehom da ostvari apsolutnu pobedu ili savršenu pravdu, i preduzimala destruktivne akcije. Ne bi trebalo da napravi istu grešku i sada.

U prethodnim ratovima, SAD su se mučile i da prihvate poraz i da prihvate pobedu - dva različita oblika težnje za idealnim rešenjem, oba relevantna za današnji rat u Ukrajini.

Sjedinjene Američke Države su nekoliko puta dozvolile da neuspešne vojne kampanje nepotrebno traju godinama, ne zato što su predsednici verovali da mogu pobediti, već zato što su želeli da izbegnu priznavanje poraza.

U Vijetnamu, Ričard Nikson je težio "miru sa čašću" nastavljajući borbe četiri godine nakon stupanja na dužnost, pre nego što je konačno potpisao mirovne sporazume 1973. Tajno je bombardovao Kambodžu i Laos, razarajući obe zemlje, samo da bi odložio neizbežan poraz Amerike. Nikson je kupio "pristojan interval" između povlačenja SAD i pobede Severnog Vijetnama ogromnim količinama krvi.

Slično tome, nakon deset godina u ratu u Avganistanu, Barak Obama je shvatio da talibani neće biti vojno poraženi. Ipak, minimalno je pokušao da pregovara o raspodeli moći koja bi mogla okončati rat i sačuvati delimično vladu u Kabulu koju podržavaju SAD.

SAD su se povukle, ali su nastavile borbe i postepeno gubile teritoriju još deceniju. Nesposobne da pobede, ali nevoljne da kompromituju, SAD nisu imale izbora osim da se povuku bezuslovno. Kada su to učinile, talibani su ponovo preuzeli vlast širom zemlje. Domaći "ratnici iz fotelja" u Vašingtonu žalili su zbog odsustva "pristojnog intervala", uprkos neumesnosti njihove primedbe: više rata bi samo značilo više američkih i avganistanskih života.

Uz neprihvatanje poraza, SAD su takođe, i jednako štetno, odbijale da prihvate sopstvene pobede. Godine 1991, pod predsednikom Džordžom H. V. Bušom, SAD su odlučno ostvarile glavni cilj izbacivanja iračkih snaga iz Kuvajta. Nakon što su dokazale sposobnost da zaustave iračku agresiju, SAD su mogle da se povuku iz Persijskog zaliva, znajući da se mogu vratiti ako Sadam Husein pokuša novu invaziju.

Umesto toga, Vašington je imao veće snove. Buš je pozvao Iračane da "preuzmu stvari u svoje ruke" i svrgnu Sadama. Tako je jednostavnim opstankom izazvao SAD, a Amerikanci su zaključili da njihova misija ostaje neostvarena.

SAD su nastavile da "suzbijaju" Irak kroz rutinsko bombardovanje i prvi ikada otvoreno neograničen raspored desetina hiljada vojnika u regionu.

Nakon 11. septembra, naredna Bušova administracija odlučila je da završi nezavršeni posao u Bagdadu, s katastrofalnim efektom. SAD su rasipale prvobitno postignuće u potrazi za potpunom pobedom.

Ovi primeri jednako su važni za današnji rat u Ukrajini. Ishod sukoba nije jasan poraz niti prijatna pobeda, već nešto između, što sadrži duboke elemente oba. Ukrajina je postigla zapanjujuće uspehe koje treba sačuvati. Takođe je pretrpela ogromne gubitke koji se neće moći nadoknaditi. Okončanje rata zahteva pomirenje s obe strane, te mešovite presude.

S jedne strane, poput vlada u Sajgonu i Kabulu koje su imale podršku SAD, vlada u Kijevu neće ostvariti potpunu pobedu na bojnom polju, i fantastično je verovati da Ukrajina to može učiniti.

Čak ni administracija predsednika Džoa Bajdena, uprkos ponekad apsolutističkom prikazivanju uloženog, nikada nije zaista očekivala da Ukrajina oslobodi celu teritoriju silom.

Najbolje što se može postići je kompromisni sporazum koji Ukrajini daje održivu šansu za mir i bezbednost, dok Rusiji omogućava strateške i teritorijalne dobitke. Ako ovo deluje kao prljav dogovor, kao neki oblik popuštanja, to je zato što jeste. Ali ako nema bolje alternative, to je prljav dogovor koji vredi prihvatiti.

S druge strane, SAD i Ukrajina se bore da prihvate ogromno postignuće koje su već ostvarile. Skoro četiri godine nakon što je Rusija očekivala da će nadjačati protivnika za četiri dana, Ukrajina i dalje stoji. Velika većina njenih ljudi i teritorije ostaje netaknuta. Rusija je, međutim, pretrpela velike gubitke zbog neuspešne invazije, sa više od 600.000 žrtava - otprilike 10 puta više nego sovjetske žrtve tokom deset godina u Avganistanu - za ono što deluje kao skromni dobici. Ukrajina je dokazala, kao malo ko pre 2022, da može nametnuti teške troškove protivniku. Ako može da obnovi i zadrži jaku vojsku uz pomoć zapada, ima poštenu šansu da odvrati novi rat kada se ovaj završi.

To je pobeda koju vredi prihvatiti. Možda, istina, neće zadovoljiti one u Vašingtonu ili Kijevu koji žele da izbegnu svaku nesigurnost kroz članstvo u NATO ili sličnu obavezu saveznika da automatski stupe u rat u njenu korist. Ali potpuna bezbednost nije dostupna Ukrajini, niti bilo kojoj zemlji.

Čak i ako bi NATO primio Ukrajinu, što neće, savez ne bi pružio istinsku garanciju sigurnosti. Šta god da obećaju na papiru, zemlje koje su do danas odbile da se bore za Ukrajinu verovatno se neće boriti za nju ni u budućnosti. Poslednje četiri godine pokazale su domete i granice do kojih će ići partneri Ukrajine.

Srećom, Ukrajini ne treba geopolitička deus ex machina da bi preživela. Potrebna joj je sama, i spoljašnja podrška koju realno može dobiti. Još manje, za SAD, preko okeana, nije potrebno čudo u Ukrajini. Pogrešan moralizam nije razlog da se rizikuje sve što je do sada postignuto.

* Stiven Vertajm je zamenik direktora za istraživanja i politiku u Quincy Institute for Responsible Statecraft i istraživački saradnik u Saltzman Institute of War and Peace Studies na Univerzitetu Kolumbija.

(Telegraf.rs)