Stigma oko zaboravljenih ukrajinskih vojnika koji su "poginuli na pogrešan način"

Ovaj članak sadrži uznemirujuće detalje i reference na samoubistvo. Neka imena su promenjena radi zaštite identiteta.

Katerina ne može da govori o svom sinu Orestu bez suza. Glas joj podrhtava od besa dok objašnjava kako je saznala vest da je on poginuo na frontu u istočnoj ukrajinskoj oblasti Donjeck 2023. godine.

Preporučujemo

Prema zvaničnoj istrazi vojske, on je umro od "samonanesene povrede", što Katerina teško može da poveruje, prenosi BBC.

Katerina je zatražila da ona i njen pokojni sin ostanu anonimni zbog stigme koja u Ukrajini okružuje samoubistvo i mentalno zdravlje.

Orest je bio povučen dvadesetpetogodišnjak koji je voleo knjige i sanjao o akademskoj karijeri. Njegov slab vid ga je, prema rečima majke, na početku rata učinio nesposobnim za vojnu službu.

Međutim, 2023. godine regrutna patrola ga je zaustavila na ulici. Njegov vid je ponovo procenjen i proglašen je sposobnim za borbu. Nedugo zatim poslat je na front kao specijalista za komunikacije.

Dok Ukrajina kolektivno oplakuje gubitak više od 45.000 vojnika koji su poginuli od početka ruske invazije u februaru 2022. godine, daleko u senci odvija se druge tragedija.

Ne postoje zvanične statistike o samoubistvima među vojnicima. Zvaničnici ih opisuju kao izolovane incidente. Ipak, borci za ljudska prava i ožalošćene porodice veruju da ih može biti na stotine.

"Orest je uhvaćen, nije bio pozvan", kaže Katerina ogorčeno.

Lokalni regrutni centar negirao je bilo kakvu odgovornost, navodeći da je slab vid učinio Oresta "delimično sposobnim" u ratnim uslovima.

Po raspoređivanju u blizini Časiv Jara u Donjeckoj oblasti, Orest je, kako se Katerina seća, postajao sve povučeniji i depresivniji.

Ona i dalje svakog dana piše pisma svom sinu - 650 i dalje, a njen bol dodatno pojačava činjenica da Ukrajina samoubistvo klasifikuje kao gubitak koji nije nastao u borbi. Porodice onih koji sebi oduzmu život ne dobijaju nikakvu nadoknadu, nikakva vojna odlikovanja niti javno priznanje.

"U Ukrajini, kao da smo podeljeni", kaže Katerina i nastavlja:

"Neki su umrli na pravi način, a drugi na pogrešan način. Država je uzela mog sina, poslala ga u rat, a meni je vratila telo u vreći. To je to. Nikakva pomoć, nikakva istina, ništa".

Za Marijanu iz Kijeva, priča je srceparajuće slična. I ona želi da sakrije svoj identitet i identitet svog pokojnog muža. Njen muž Anatolij se dobrovoljno prijavio za borbu 2022. U početku je odbijen zbog nedostatka vojnog iskustva, ali se "vraćao dok ga nisu uzeli", kaže ona sa blagim osmehom.

Anatolij je raspoređen kao mitraljezac u blizini Bahmuta, gde se održala jedan od najkrvavijih bitaka u ratu.

"Rekao je da je, posle jedne misije, ubijeno oko 50 momaka", seća se Marijana i dodaje;

"Vratio se drugačiji, tih, distanciran".

Nakon što je izgubio deo ruke, Anatolij je poslat u bolnicu. Jedne večeri, nakon telefonskog razgovora sa suprugom, oduzeo je sebi život u dvorištu bolnice.

"Rat ga je slomio. Nije mogao da živi sa onim što je video", rat ga je slomio.

Pošto je Anatolij izvršio samoubistvo, zvaničnici su mu uskratili vojnu sahranu.

"Kada je stajao na prvoj liniji fronta, bio je koristan. Ali sada nije heroj?".

Marijana se oseća izdano: "Država me je bacila na put. Dala sam im muža, a oni su me ostavili samu bez ičega".

Takođe je osetila stigmu od drugih udovica. Njen jedini izvor podrške je onlajn zajednica žena poput nje - udovica vojnika koji su sebi oduzeli život. One žele da vlada promeni zakon, kako bi njihove ožalošćene porodice imale ista prava i priznanje.

Viktorija iz Lavova, još uvek ne može javno da govori o smrti svog muža iz straha od osude.

Njen muž Andrij je imao urođenu srčanu manu, ali je insistirao da se pridruži vojsci. Postao je vozač u izviđačkoj jedinici i bio je svedok nekih od najintenzivnijih bitaka, uključujući oslobođenje Hersona.

U junu 2023. godine, Viktorija je primila telefonski poziv u kojem joj je rečeno da je Andrij sebi oduzeo život.

"Kao da se svet srušio", kaže ona.

Njegovo telo je stiglo 10 dana kasnije, ali joj je rečeno da ga ne može videti.

Advokat koga je kasnije angažovala pronašao je nedoslednosti u istrazi o njegovoj smrti. Fotografije sa mesta događaja navele su je da posumnja u zvaničnu verziju smrti njenog muža. Ukrajinska vojska je od tada pristala da ponovo otvori istragu, priznajući propuste.

Sada se bori da ponovo otvori slučaj: "Borim se za njegovo ime. Više ne može da se brani. Moj rat nije završen".

Oksana Borkun vodi zajednicu podrške za vojne udovice. Njena organizacija sada obuhvata oko 200 porodica koje su ožalošćene samoubistvom.

"Ako je to samoubistvo, onda on nije heroj - to ljudi misle. Neke crkve odbijaju da održavaju sahrane. Neki gradovi neće postavljati njihove fotografije na spomen-zidove", kaže ona.

Mnoge od ovih porodica sumnjaju u zvanična objašnjenja smrti. "Neki slučajevi se jednostavno prebrzo otpisuju", dodaje ona. "A neke majke otvaraju kovčeg i pronalaze tela prekrivena modricama".

Vojni kapelan, otac Boris Kutovi, kaže da je video najmanje tri samoubistva pod svojom komandom od početka invazije velikih razmera. Ali za njega je čak i jedno previše.

"Svako samoubistvo znači da smo negde poraženi".

On veruje da su mnogi regrutovani vojnici, za razliku od profesionalnih vojnika, posebno psihološki ranjivi. I Osksana i otac Boris kažu da one koji su umrli samoubistvom treba smatrati herojima.

Olga Rešetilova, ukrajinska komesarka za prava veterana, kaže da svakog meseca dobija izveštaje o čak četiri vojna samoubistva i priznaje da se ne čini dovoljno: "Videli su pakao. Čak i najjači umovi mogu da se slome".

Ona kaže da njena kancelarija insistira na sistemskim reformama, ali da može potrajati godinama da se uspostavi dobra jedinica za vojnu psihologiju.

"Porodice imaju pravo na istinu. One ne veruju istražiteljima. U nekim slučajevima, samoubistva mogu prikriti ubistva".

Kada je u pitanju odavanje počasti ovim vojnicima kao vojnim herojima, ona više voli da gleda u budućnost.

"Ovi ljudi su bili vaše komšije, vaše kolege“, kaže Rešetilova.

"Prošli su kroz pakao. Što ih toplije dočekamo, biće manje tragedija".

(Telegraf.rs)