Trampova "crvena linija" i rizik vojne akcije: Može li Amerika da 'ponovi Venecuelu' u Iranu?

Predsednik SAD Donald Tramp deluje kao da sam sebe uvodi u sudbonosno novo poglavlje gorkog američkog dvoboja sa Islamskom Republikom Iran. Obrazloženje za američke vojne udare kako bi se pomoglo iranskim demonstrantima u trenutku krize za teokratski režim iz časa u čas postaje sve hitnije i ubedljivije.

Tramp stalno povlači nove crvene linije nakon što su iranski lideri prkosili njegovom ranijem upozorenju da će, ako oni počnu da pucaju, i on to učiniti. Predsednik je u intervjuu za CBS News u utorak upozorio da će, ako Iran pogubi demonstrante kako je planirano, preduzeti "snažnu akciju". To ne znači nužno američki vojni odgovor. Ali svaka borbena operacija koja bi delovala samo simbolično mogla bi da iscrpi njegov autoritet da odvraća Teheran.

Preporučujemo

"Predsednik je rekao iranskom narodu da je pomoć na putu. I zato mislim da je na predsedniku odgovornost da ovde preduzme neku akciju", rekao je bivši američki ministar odbrane i direktor CIA Leon Paneta za CNN.

Paneta nije precizirao potrebu za potpunim vojnim napadom. Ali je dodao da misli da kredibilitet Sjedinjenih Država u ovom trenutku zahteva da SAD učine nešto kako bi pokazale podršku demonstrantima.

Humanitarni argument za delovanje takođe jača. Internet blokada i dalje prikriva puni užas autoritarnog obračuna. Ali snimci koji izlaze na videlo ukazuju na pokolj. Navodno je poginulo  više od 2.400 ljudi. Ako režim opstane, mnogi će preispitivati moćne spoljne aktere koji su stajali po strani i posmatrali.

Trampova ponovljena upozorenja možda su takođe podigla očekivanja među demonstrantima koji rizikuju živote. Predsednik, koji je nedavno rekao da je jedina kočnica njegove moći u inostranstvu njegova "moralnost", mogao bi da oseti moralnu obavezu da deluje.

"Danas sam prebrojao da je u sedam navrata tokom poslednje dve nedelje predsednik Tramp zapretio da će preduzeti vojnu akciju protiv Irana ako bude ubijao mirne demonstrante", rekao je Karim Sadžadpur, jedan od najistaknutijih američkih stručnjaka za Iran.

"To je bilo pre više od 2.000 smrti… Mislim da su mnogi njegove reči shvatili ozbiljno i nadaju se, u najmanju ruku, američkom štitu koji bi im pomogao da ih zaštiti od ovog veoma brutalnog režima", rekao je Sadžadpur iz Karnegi fondacije za međunarodni mir.

Šansa da se okonča represivni režim

Postoje primamljivi strateški razlozi zbog kojih bi Tramp mogao da pokuša da "pogura istoriju", piše CNN.

• Iranska klerikalna diktatura retko je bila ovako slaba, i kod kuće i u inostranstvu. Teške ekonomske nestašice znače da se muči sa osnovnim zadatkom – da nahrani svoj narod. Očaj je snažna organizaciona sila za demonstrante.
• Vrhovni vođa ajatolah Ali Hamnei ima 86 godina, a destabilizujuća drama nasledstva odvija se odvojeno od nedavnih nemira i otvara mogućnost nove političke zore.
• Značajan broj najviših iranskih lidera, kao i vojnih i obaveštajnih 'glavonja', eliminisan je tokom prošlogodišnjeg 12-dnevnog rata Izraela i Irana.
• Rat na više frontova nakon napada Hamasa na Izrael 7. oktobra 2023. oslabio je regionalni uticaj Irana i njegovu sposobnost da uzvrati Izraelu ili američkim regionalnim bazama iz osvete za američku vojnu akciju.

Pa, zašto Sjedinjene Države ne bi iskoristile priliku da okončaju režim koji je ubio hiljade Amerikanaca, uključujući i u bombaškom napadu na američku ambasadu u Bejrutu 1983. godine preko svojih posrednika, kao i putem milicija koje su godinama ciljale američke trupe u Iraku?

Bliski istok oslobođen destabilizujućeg uticaja islamskog režima učinio bi Izrael bezbednijim i unapredio Trampovu viziju bogatog, mirnog i integrisanog regiona, koju je izložio prošle godine u Saudijskoj Arabiji.

Predsednik koji se ponosi smelošću i ignorisanjem ograničenja koja su prethodni predsednici sami sebi nametali mora da je snažno u iskušenju da povuče okidač.

Na kraju krajeva, u naletu je i "oseća ukus akcije". Nedavno je završio smelu američku vojnu akciju u kojoj je venecuelanski predsednik Nikolas Maduro izvučen iz kreveta bez ijedne američke žrtve u borbi. Voli da se priseća bombardovanja koje je prošle godine teško oštetilo iranska nuklearna postrojenja.

Tramp takođe čuje od svojih prijatelja jastrebova da ga čekaju "velike stvari".

"Ovo je trenutak predsednika Trampa kao Ronalda Regana na steroidima. Iran će biti njegov trenutak Berlinskog zida hiljadu puta iznova", napisao je republikanac iz Južne Karoline Lindzi Grejam na X.

Malo je verovatno da će biti lako kao u Venecueli

Tramp se u utorak, nakon puta u Mičigen, sastao sa najvišim zvaničnicima administracije zaduženim za nacionalnu bezbednost. Na pitanje šta će učiniti povodom Irana, Tramp je sve ostavio u neizvesnosti. "Ne mogu vam to reći. Tačno znam šta bih uradio."

Ali na kraju, predsedničke pretnje moraju biti potkrepljene upotrebom sile da bi buduća zastrašivanja imala smisla. Mnogi bivši zvaničnici i strane diplomate zaključili su da je neuspeh predsednika Baraka Obame da sprovede svoju "crvenu liniju" protiv upotrebe hemijskog oružja u Siriji 2013. godine ohrabrio američke protivnike, uključujući Rusiju u njenoj agresiji u Ukrajini i Siriji.

Ali istorija odzvanja zloslutnim upozorenjima.

Razlozi za američke vojne intervencije od Vijetnama do Iraka i Avganistana do Libije često su delovali razumno za Vašington. Ali svet i američki neprijatelji imaju šta da kažu na to... A posledice upotrebe američke sile retko su tako čiste kao što predsednici očekuju. Tramp to zna bolje od bilo koga - verovatno nikada ne bi bio predsednik da nije bilo iscrpljenosti Amerikanaca zbog večnih ratova u Iraku i Avganistanu.

Ova "ukleta istorija" upućuje na dva pitanja koja u Vašingtonu, koji ponovo zahvata ratna groznica, ne dobijaju mnogo pažnje: Postoji li dobar razlog da se veruje da bi novi američki udari na Iran pomogli demonstrantima i unapredili njihove nade da sruše režim? Ili bi mogli da pojačaju reakciju protiv kontrarevolucije?

Prethodne administracije borile su se sa ovom dilemom.

Tokom protesta Zelenog pokreta u Iranu 2009. godine, tadašnji predsednik Obama postupao je oprezno - što je razljutilo republikanske kritičare - jer je želeo da izbegne davanje izgovora iranskim vlastima za brutalnost. Pozvao je na slobodu govora, neslaganje i demokratski proces. Ali je takođe rekao: !Na Irancima je da odluče ko će biti lideri Irana."

Dodao je da želi !da izbegne da Sjedinjene Države postanu tema unutar Irana i zgodan politički fudbal".

Predsednici, kao i svi mi, ne mogu tačno znati kako će se njihove odluke odigrati. Gledano unazad, Obama ima zašto da se kaje. Rekao je u podkastu "Pod Save America" 2022. godine da "svaki put kada vidimo bljesak, tračak nade, ljude koji žude za slobodom, mislim da to moramo da istaknemo. Moramo da obasjamo reflektorom. Moramo da izrazimo određenu solidarnost."

Nije sugerisao da bi izveo vojne udare - to je bilo nezamislivo dok su SAD bile zaglavljene u močvarama Iraka i Avganistana. Ali predsednici imaju mnogo drugih opcija.

"Nikad se ne zna"

Tramp, sa svojim grubim jezikom, ljubavlju prema pretnjama i odbojnošću prema detaljima, često pogoršava površnost u vašaingtonskim debatama.

Situacija u Iranu je duboko složena. On ne može jednostavno bombardovati Iran u demokratiju. Možda čak ne bi mogao da nanese dovoljno štete da zaštiti demonstrante. Sajber napadi bi mogli da osujete kapacitete komandovanja i kontrole režimskih snaga bezbednosti. Ali da li američka vazdušna snaga zaista može da spase demonstrante na koje na ulicama pucaju snage Basidža zadužene za sprovođenje teokratske vladavine?

Smeli upad specijalnih snaga u Venecuelu kojim je uklonjen Maduro malo je verovatno da bi se ponovio u Iranu, gde se rizici ubacivanja američkog osoblja u udar za obezglavljivanje režima čine prevelikim. Američki ili izraelski raketni ili udari dronovima mogli bi to da izvedu. Ali iskorenjivanje iranskih verskih vođa moglo bi jednostavno da osnaži tvrdolinijaškog sekularnog snažnog čoveka.

Uprkos iznenadnoj istaknutosti prognanog disidenta Reze Pahlavija - potomka poslednjeg iranskog šaha, svrgnutog u Islamskoj revoluciji 1979. godine, čiji sin Reza živi u egzilu - malo je znakova kredibilnih opozicionih snaga u Iranu koje bi mogle da predvode tranziciju. A generacije mešanja imperijalističkih sila poput Britanije, Rusije i SAD u Iran pokazuju da spoljni akteri ne mogu da iscrtaju njegovu budućnost.

Iran, za razliku od mnogih bliskoistočnih država, nije tvorevina kolonijalnih kartografa. Njegova trajna persijska civilizacija i nacionalni identitet mogli bi ga poštedeti agonije raspada kakvu je doživela Sirija. Ali slom vlasti je moguć ako se režim koji represivno vlada od 1979. godine sruši. Svaki naknadni talas izbeglica i nestabilnost ne bi bili dobrodošli kod američkih regionalnih saveznika, ma koliko bi pozdravili pad šiitskog revolucionarnog režima.

Ima li Tramp snage da izvede udar?

Tu je i pitanje američkih kapaciteta. Pomorske snage su rastegnute zbog ogromne armade koju je Tramp rasporedio kod Venecuele. Mnogi vojni avioni stacionirani su u američkim bazama širom Bliskog istoka. Ali prema podacima neprofitne organizacije US Naval Institute, najbliža udarna grupa nosača aviona nalazi se sa "USS Abraham Lincoln" u Južnom kineskom moru.

Takođe je pošteno pitati se koliko toga jedna administracija može da preuzme. Tramp je upravo zgrabio Madura, diktatora zapadne hemisfere; zahteva da SAD preuzmu vlasništvo nad Grenlandom; trebalo bi da upravlja Gazom u okviru svog izraelsko-hamasovskog mirovnog plana. Bela kuća voli spektakularne spoljnopolitičke pobede, ali deluje da joj nedostaje dosledno sprovođenje.

Postoji i vrtoglava kontradikcija u tome da Tramp očigledno gura demokratiju u Iranu dok istovremeno sklanja demokratsku opoziciju u Karakasu nakon svrgavanja Madura. Ipak, nedavna istorija i težina njegove retorike sugerišu da bi mu bilo nemoguće da se odupre ljubavi prema akciji. Ali preuzeo bi još jedan ogroman rizik.

Novinar je u utorak pitao predsednika da li može biti siguran da bi američki vazdušni udari zaštitili demonstrante. "Pa, nikad se ne zna, zar ne", odgovorio je.

"Do sada je moj dosije bio odličan, ali nikad se ne zna."

(Telegraf.rs)