Zašto će odgovor Irana u slučaju napada SAD ovaj put biti potpuno drugačiiji: Obe strane su svesne

Dolazak udarne grupe nosača aviona USS Abraham Linkoln u zonu odgovornosti Centralne komande SAD, blizu iranskih voda, pojačao je očekivanja kod većine da bi uskoro mogao da usledi širi sukob.

Ovo raspoređivanje, koje dolazi u trenutku najopsežnijeg i najnasilnijeg gušenja protesta u Iranu u poslednje vreme, naglašava koliko su Vašington i Teheran sada možda blizu direktnog obračuna, bliže nego u bilo kom trenutku u proteklih nekoliko godina, prenosi BBC.

Preporučujemo

Iranski lideri našli su se stisnuti između protestnog pokreta koji sve otvorenije zahteva uklanjanje samog režima i američkog predsednika koji je svoje namere namerno ostavio nejasnim, podstičući nervozu ne samo u Teheranu već i širom već nestabilnog regiona.

Odgovor Irana na potencijalni američki vojni udar možda neće slediti poznati, pažljivo odmeren obrazac koji je viđen u ranijim sukobima sa Vašingtonom.

Nedavne pretnje predsednika Donalda Trampa, izrečene u kontekstu nasilnog gušenja unutrašnjih nemira u Iranu, dolaze u trenutku izuzetnog unutrašnjeg pritiska na Islamsku Republiku.

Kao rezultat toga, svaki američki napad sada nosi znatno veći rizik od brze eskalacije, kako na regionalnom planu, tako i unutar samog Irana. Poslednjih godina, Teheran je pokazivao sklonost ka odloženoj i ograničenoj odmazdi.

Nakon američkih udara na iranska nuklearna postrojenja 21. i 22. juna 2025. godine, Iran je sledećeg dana odgovorio raketnim napadom na vazdušnu bazu Al Udeid u Kataru, kojom upravljaju SAD.

Prema rečima predsednika Trampa, Iran je unapred upozorio na napad, što je omogućilo protivvazdušnoj odbrani da presretne većinu raketa. Nije bilo prijavljenih žrtava. Ova razmena poteza široko je protumačena kao nameran pokušaj Irana da pokaže odlučnost, a da pritom izbegne širi rat.

Sličan obrazac viđen je u januaru 2020. godine, tokom Trampovog prvog predsedničkog mandata. Nakon što su SAD 3. januara u blizini aerodroma u Bagdadu ubile komandanta snaga Kuds, Kasema Sulejmanija, Iran je pet dana kasnije uzvratio ispaljivanjem raketa na američku bazu Ain al Asad u Iraku.

Ponovo je dato unapred upozorenje. Iako nijedan američki vojnik nije poginuo, desetine su kasnije prijavile traumatske povrede mozga. Ovaj događaj je pojačao percepciju da je Teheran nastojao da upravlja eskalacijom, a ne da je izazove.

Međutim, sadašnji trenutak je znatno drugačiji. Iran izlazi iz jednog od najozbiljnijih talasa domaćih nemira od osnivanja Islamske Republike 1979. godine.

Protesti koji su izbili krajem decembra i početkom januara dočekani su žestokim nasilnim obračunom. Organizacije za ljudska prava i medicinski radnici u zemlji izveštavaju da je nekoliko hiljada ljudi ubijeno, a mnogo više povređeno ili pritvoreno.

Tačan broj se ne može potvrditi zbog nedostatka pristupa i nestanka interneta koji traje više od dve nedelje. Iranske vlasti nisu preuzele odgovornost za smrt, već krive ono što opisuju kao "terorističke grupe" i optužuju Izrael za podsticanje nemira.

Taj narativ je odjeknuo na najvišim nivoima države. Iranski sekretar Vrhovnog saveta za nacionalnu bezbednost nedavno je rekao da proteste treba posmatrati kao nastavak 12-dnevnog rata sa Izraelom prošlog leta, okvir koji pruža uvid u odgovor vlasti koji je bezbednost na prvom mestu i koji je možda iskorišćen kao izgovor za opravdanje obima i intenziteta represija.

Iako se obim uličnih protesta od tada smanjio, oni nisu prestali. Neprijatnosti ostaju nerešene, a jaz između velikih delova društva i vladajućeg sistema retko je izgledao tako veliki. Snage bezbednosti su navodno 8. i 9. januara izgubile kontrolu nad delovima nekoliko gradova i naselja u većim gradovima pre nego što su ponovo uspostavile vlast ogromnom silom.

Taj kratak gubitak kontrole izgleda da je duboko uznemirio vlasti. Mir koji je usledio je nametnut, a ne dogovoren, ostavljajući situaciju veoma zapaljivom.

Beskompromisna retorika

U ovom kontekstu, priroda svakog američkog udara postaje kritična. Ograničeni napad bi mogao da omogući Vašingtonu da proglasi vojni uspeh, izbegavajući neposredni regionalni rat, ali bi takođe mogao da pruži iranskim vlastima izgovor za još jednu rundu unutrašnje represije.

Takav scenario rizikuje nove represije, masovna hapšenja i novi talas strogih kazni, uključujući smrtne kazne, za demonstrante koji su već u pritvoru. S druge strane, šira američka kampanja koja značajno oslabi ili osakati iransku državu mogla bi da gurne zemlju ka ivici haosa.

Iznenadni kolaps centralne vlasti u zemlji sa više od 90 miliona ljudi verovatno ne bi proizveo čistu ili brzu tranziciju. Umesto toga, mogao bi da izazove produženu nestabilnost, frakcijsko nasilje i efekte prelivanja širom regiona, sa posledicama koje bi mogle da se obuzdaju godinama.

Ovi rizici pomažu u objašnjenju sve beskompromisnije retorike Teherana. Visoki komandanti i u Korpusu islamske revolucionarne garde i u redovnim oružanim snagama, zajedno sa visokim političkim zvaničnicima, upozorili su da će svaki američki napad, bez obzira na obim, biti tretiran kao ratni čin.

Takve deklaracije su uznemirile susede Irana, posebno države Zaliva u kojima se nalaze američke snage. Brz iranski odgovor bi te zemlje i Izrael doveo u neposrednu opasnost, bez obzira na njihovo direktno učešće, i povećao bi mogućnost širenja sukoba daleko izvan Irana i Sjedinjenih Država.

Vašington se takođe suočava sa ograničenjima. Tramp je više puta upozoravao iranske vlasti da ne koriste nasilje protiv demonstranata i, na vrhuncu nemira, rekao je Irancima da "pomoć stiže". Te izjave su se široko proširile unutar Irana i podigle su očekivanja među demonstrantima.

Obe strane su svesne šire strateške slike. Tramp zna da je Iran vojno slabiji nego što je bio pre prošlogodišnjeg 12-dnevnog rata, a Teheran je svestan da on nema mnogo želje za sukobom punih razmera i otvorenog kraja.

Ta međusobna svest može pružiti izvesnu sigurnost, ali bi takođe mogla stvoriti opasne pogrešne percepcije, pri čemu svaka strana potencijalno precenjuje svoju moć ili pogrešno tumači namere protivnika.

Za Trampa, pronalaženje ravnoteže, kakva god ona bila, je ključno. Potreban mu je ishod koji može predstaviti kao pobedu, a da pritom Iran ne uvuče ni u obnovljeni ciklus represije niti u haos.

Za iranske lidere, opasnost leži u tajmingu i percepciji. Iranski prethodni model odložene, simboličke odmazde možda više neće biti dovoljan ako lideri veruju da je brzina neophodna za ponovno uspostavljanje odvraćanja spolja i kontrole unutar zemlje koju su potresli razmeri nedavnih nemira.

Pa ipak, brz odgovor bi naglo povećao rizik od pogrešne procene, uvlačeći regionalne aktere u sukob koji malo ko može sebi da priušti.

Sa obe strane pod intenzivnim pritiskom i malo prostora za manevrisanje, dugotrajna igra balansiranja na ivici možda se približava svom najopasnijem trenutku, onom u kojem bi cenu pogrešnog postizanja ravnoteže snosile ne samo vlade, već i milioni običnih Iranaca i širi region.

(Telegraf.rs)