Zašto Srbi prekrivaju ogledala čim neko umre? Ova strašna verovanja kriju se iza običaja koji je "eksplodirao"

U našem narodu ogledalo nikada nije bilo samo običan predmet, jer prema starim verovanjima, može da postane zamka za dušu preminulog. Iako se danas u mnogim domovima ogledala prekrivaju belim platnom "jer tako valja", iza ovog čina krije se  poštovanje prema onome ko odlazi, ali i jezivo upozorenje. Jedan TikTok autor objasnio je zašto je to tako i koja su to verovanja duboko ukorenjena u našem narodu. 

"U srpskom narodnom verovanju ogledalo nikada nije bilo samo predmet. Ono nije služilo samo da čovek vidi sebe, već i ono što stoji iza njega. Zato se govorilo da je ogledalo "tanak zid između svetova".

Preporučujemo

Kada bi u kući neko umro, prva stvar koju su stariji činili bila je da prekrivaju ogledala, često belim platnom ili peškirom. To se nije radilo iz straha, već iz poštovanja prema duši koja se upravo odvaja od tela. Verovalo se da duša, u trenutku smrti, ne zna odmah da je napustila ovaj svet. Luta po kući, traži poznato, traži svetlost. Ako bi u tom trenutku ugledala svoj odraz u ogledalu, mogla bi da se zadrži, da se "uhvati" u slici, nesposobna da ode dalje, navodi autor "Metal.chef0"

Kako piše, postojalo je i drugo verovanje da ogledalo može da udvostruči smrt.

"Ako se pokojnik vidi u ogledalu, verovalo se da će uskoro još neko iz kuće poći za njim. Zbog toga se ogledalo zatvaralo, okretalo ka zidu ili prekrivao svaki sjajni odraz, pa čak i stakla na ormarima", piše on.

U nekim krajevima Srbije, naročito u istočnoj i južnoj Srbiji, verovalo se da ogledalo može da postane prolaz. Ne prolaz za žive već za ono što ne treba da ostane. Zato se u kući nije pevalo, nije gledalo dugo u svoj odraz i nije se noću palila jaka svetlost ispred ogledala. Voda se prosipala, prozori su se kratko otvarali, a tišina je bila obavezna. Sve je imalo jedan cilj: da se duši pokaže put, a ne prepreka.

"Običaji u poslednjih 15 godina eksplodirali"

Nije retkost da se u kući pokrivaju sva ogledala, čak i ako pokojnik nije umro u kući, niti je u njoj bio kovčeg, kako se ne bi video dokizlazi iz kuće. U nekim mestima običaj je da se ti peškiri ne skidaju 40 dana, dok se negde svetlo ispred kuće 40 dana ne gasi.

Etnološkinja Vesna Marjanović govoreći ranije za naš portal ispričala je da je krajem 20. veka sve manje na terenu nailazila na narodne običaje na sahranama, ali da je to, poslednjih 10 do 15 godina "eksplodiralo".

- Nisam sigurna šta se desilo, da li se pojavio taj strah od  "kazne pokojnika", da on neće da bude zadovoljan na onom svetu i da se sada ponovo upražnjava sve ono što su ljudi kao deca slušali u pričama. Vera da se živi na onom svetu i da je sve ono što je čoveku potrebno u ovozemaljskom životu, da će mu veći deo toga biti potreban i "gore". Zato se stavljaju novac, lekovi, proteze. U selu uglavnom novac stavljaju na kovčeg, ako neko ima skorije umrlog da mu pokojnik ponese. Veruje se u to putovanje do onog sveta - objašnjava.

Lavor sa vodom se, u nekim domaćinstvima, stavlja ispod stola na kom stoji kovčeg jer se veruje da se telo cedi, a neretko se pokrivajuogledala.

- Duša, ako se ogleda, ako se vidi u bilo čemu što ima refleksiju. To ne moraju da budu samo ogledala, već i televizor i sva stakla koja imaju odsjaj, a pokrivaju se jer se veruje da će pokojnik, ukoliko vidi svoj odraz, da se vraća ili da će još nekoga da povede sa sobom. To je jedan od razloga, da duša izađe iz kuće. Zato se otvaraju sva vrata i prozori da duša izađe, naročito u selima. Lavor se stavlja jer se veruje da tečnost izlazi iz tela. Obično je to lavor kojim je okupan pokojnik, odnosno voda kojom su ga prebrisali. Namena te vode zavisi od kraja do kraja. Negde služi u magijske svrhe, negde se baca tamo gde se ne ide, u neki kraj dvorišta kojim se ne korača. U urbanim sredinama to nisam ni viđala, ljudi umiru u bolnici i sasvim je drugačije - objasnila je ona za naš portal.

Zato se i danas, čak i kada ljudi ne znaju razlog, u mnogim kućama ogledalo i dalje prekriva "jer tako valja". Ne iz straha. Ne iz sujeverja. Već iz poštovanja prema onome što se ne vidi, ali se oseća.

(Telegraf.rs)