Aleksandra je verovala da će umreti, ali se desilo čudo: "Nećemo preživeti, ali bar će neko pronaći kameru"

Jednog trenutka Aleksandra Alves Gaspard duboko je ronila u Crvenom moru i divila se vertikalnom zidu grebena, prepunom šarenih korala i živopisnog morskog sveta.

Već sledećeg trenutka snažna morska struja iznenada je odnela nju i njenu grupu ronilaca.

"Vukla nas je sedam, osam minuta", kaže Aleksandra danas za CNN Travel. "Struja je bila toliko jaka da nas je potpuno iznenadila."

Bio je avgust 2004. godine. Aleksandra, 29-godišnja advokatica koja je sa bliskim prijateljima iz rodnog Portugala otišla na odmor, bila je pasionirani ronilac. A ovo je trebalo da bude putovanje života.

Kada je struja prvi put počela da ih nosi, ni Aleksandra ni njeni prijatelji nisu odmah paničili. Ostali su još neko vreme pod vodom, a zatim krenuli ka površini.

"Prekinuli smo zaron i izronili", priseća se ona. "Ali tada sam ugledala brod - bio je sićušan, gotovo kao igračka, u daljini. Već smo bili više od jedne milje udaljeni."

Tako je počelo ono što Aleksandra naziva "13-časovnom borbom za preživljavanje".

Putovanje do Crvenog mora

Aleksandra se nekoliko godina ranije zaljubila u ronjenje. Volela je osećaj boravka pod vodom - osećaj avanture, slobode i spokojstva.

"To odsustvo gravitacije je kao letenje", kaže ona.

Ubrzo je Aleksandra, koja je živela u Lisabonu i radila u banci, počela da planira sve svoje odmore oko ronjenja. Ta strast navela ju je da rezerviše mesto na luksuznom brodu za ronjenje "Oyster", koji je vodila lokalna turistička kompanija, u Crvenom moru.

"Oyster" je plovio 10 sati kako bi stigao do voda oko ostrva El Ikhva, poznatih i kao ostrva Al-Akavajn ili Brothers Islands, nedaleko od obale Egipta. Ova vulkanska ostrva čuvena su po spektakularnim uslovima za ronjenje, ajkulama i olupinama brodova, ali su takođe ozloglašena po nepredvidivim morskim strujama.

"Ako volite okean i ronjenje, to je sjajno iskustvo", kaže Aleksandra o vremenu provedenom na "Oysteru". Ona i njeni prijatelji jeli su i spavali na brodu, između svakodnevnih istraživanja pod talasima.

"Mnogo je lakše stići do mesta za ronjenje, do onih najboljih. Ovo putovanje na Crveno more bilo je moje prvo iskustvo na brodu za ronjenje. Bio je to put iz snova."

Prva dva dana bila su kao iz snova. Trećeg dana sve je krenulo po zlu.

Putnici su sa "Oystera" prešli u dva manja polukruta čamca kako bi stigli do mesta za ronjenje.

"Tog dana je duvao vetar, a more je zbog vetra bilo prilično nemirno", priseća se Aleksandra.

Kada je uronila u plavetnilo mora, Aleksandra je bila usredsređena na kaleidoskop korala, sve dok instruktor ronjenja nije kucnuo po svojoj boci sa vazduhom kako bi privukao pažnju grupe. Pokazivao je prema nečemu što je unapred izgledalo kao ajkula. A onda su stvari počele da izmiču kontroli.

"Udaljili smo se od zida da bismo to videli, ali struja je bila izuzetno jaka i odnela nas je", kaže ona.

Grupa je izgubila iz vida zid koralnog grebena. Kada su izronili, suočili su se sa jezivom stvarnošću i shvatili koliko su daleko odlutali.

Nada u spasavanje

U grupi koja je ostala na moru bili su Aleksandra, njena četiri prijatelja iz Portugala, pet britanskih ronilaca i jedan belgijski par.

U početku je svih 12 bilo ujedinjeno u pokušaju da budu spaseni, pokušavajući da privuku pažnju brodova koji su prolazili.

"Danas, kada ronite na udaljenim mestima poput Crvenog mora, imate GPS ugrađen u opremu", objašnjava Aleksandra.

Ali 2004. godine tehnologija za praćenje bila je ograničena. Ronioci su znali da će proći neko vreme dok posada broda ne shvati da nedostaju i pokrene akciju potrage i spasavanja.

Shvativši da plutaju sve dalje od mesta sa kojeg su krenuli, grupa je skinula olovne tegove sa pojaseva i povezala se u krug, oslanjajući se na prsluke za plovnost na naduvavanje kako bi ostali na površini.

Gledali su u horizont i očajnički pokušavali da ugledaju brodove koji bi mogli da ih spasu.

"Vikali smo, bili smo 100 odsto usredsređeni na to da ugledamo brodove", priseća se Aleksandra.

Ali kako je vreme prolazilo, ovaj napor počeo je da deluje sve besmislenije. Emocije su se smenjivale.

Nekoliko ronilaca ponelo je kamere kako bi snimali morski svet. "Jedan od britanskih ronilaca je posle nekoliko sati rekao: 'Trebalo bi da ovo snimim. Jer nećemo preživeti, ali bar bi neko mogao da pronađe kameru'", priseća se Aleksandra.

Kada je izgovorio te reči, neki ronioci počeli su da paniče. Aleksandra je počela da plače.

"Ovo je bilo neverovatno", kaže ona. "Naravno, znala sam da je mogućnost da budemo spaseni posle toliko sati gotovo nikakva, ali ipak se nadate..."

Drugi su strah pokušavali da potisnu humorom.

"Sa leve strane je pored mene bio moj portugalski prijatelj", priseća se Aleksandra. "Sa desne strane bio je jedan Britanac - a Britanci imaju neverovatan smisao za humor. Sećam se da je bilo oko pet ili šest sati i da je neko od nas pričao o tome zbog čega se kajete u životu, šta još želite da uradite... A on je rekao: 'Jedino zbog čega se sada kajem jeste što propuštam vreme za džin-tonik.'"

Kroz teror su se probijali i trenuci duboke povezanosti. Jedan drugi britanski ronilac zamolio je partnera da se venčaju ako prežive. Odgovor je bio oduševljeno "da".

Kako su sati prolazili, zvuk aviona iznad njih budio je nadu, ali ih je potom bolno podsećao koliko su nevidljivi.

"U okeanu, usred ničega, sa talasima i vetrom, nemoguće je da vas neko vidi", kaže Aleksandra.

Suočavanje sa nemogućim

Kada je sunce nestalo, nestala je i Aleksandrina nada, iako je ostala opčinjena lepotom vedre noći koja je usledila.

"Videla sam najneverovatnije zvezdano nebo iznad sebe, puno zvezda. Bilo je prelepo veče. Bio je prelep zalazak sunca", priseća se Aleksandra. "Ali verujte mi, mislila sam da je to poslednji koji ću videti."

Kako je padala tama, ronioci su prestali sa ranijim razgovorima i pesmama kojima su podizali moral i ućutali kako bi sačuvali energiju. Umesto kruga, formirali su slovo V.

"Satima smo plutali, gotovo da nismo razgovarali", priseća se Aleksandra. "Najteži deo bili su iscrpljenost i izvesnost - mirna, ali apsolutna - da će se ovo verovatno završiti loše."

Opekotine od sunca posle sati provedenih na jakom suncu, dehidracija i umor počeli su da uzimaju danak. Isto kao i stalni strah od onoga što vreba u tamnoj vodi ispod njih.

"Naduvali smo prsluke kako bismo ostali na površini, ali noge su vam i dalje pod vodom i mogli biste da budete napadnuti", kaže Aleksandra. "Zamišljate razne stvari."

Danas je Aleksandrino sećanje na najteže sate maglovito. Ona veruje da je to zaštitni mehanizam.

"Mislim da moje sećanje, odnosno moja mašta, sve to prekriva prelepim slojem kako bi uklonila stres", kaže ona. "Jer, naravno, bila sam veoma uplašena, bila sam pod stresom. Mnogo sam plakala tokom tih sati... Bila je to mešavina panike, stresa i strpljenja."

SOS signal

Posle sati provedenih u potpunom mraku, Aleksandra je ugledala ono što je izgledalo kao svetla koja nejasno trepere na horizontu.

Okrenula se ka jednom od prijatelja kako bi se uverila da ih ne umišlja.

"Rekla sam: 'Vidiš li svetla? Ja vidim crveno svetlo, žuto svetlo, plavo...' A on je rekao: 'Da, vidim svetlo.' Bilo je daleko u daljini."

Dvojica ronilaca izvadila su male baterijske lampe i počela da šalju bljeskove svetlosti ka horizontu.

"Tri kratka bljeska, tri duga - SOS signal", objašnjava Aleksandra.

U daljini je jedan brod uzvratio signal, a zatim se oglasio snažnim zvukom sirene.

Brod je bio deo velike potrage za nestalim roniocima, koja je trajala satima.

"U potragu je bilo uključeno mnogo plovila, a upozorenje je poslato plovilima širom okolnog područja Crvenog mora", objašnjava Aleksandra. "Ali spasavanje je delovalo kao čudo."

Bilo je i haotično i nadrealno.

"Izvlačili su me iz vode i plakali", kaže Aleksandra o svojim spasiocima. "Dvojica su govorila pomalo engleski i ponavljali su: 'Alah, delfini.' Plakali su, bili su veoma srećni."

Svi ronioci su spaseni, izvučeni na brodove i umotani u ćebad. Izveštaji iz tog vremena navode da su egipatska ratna mornarica i drugi ronilački brodovi imali ključnu ulogu, ali Aleksandra zaslugu za spasavanje pripisuje lokalnim ribarima.

"Kapetan je čuo preko radija da neki ronioci nedostaju na tom području", kaže ona. "Pecao je u blizini tog mesta. Bio je tip čoveka koji se orijentiše prema zvezdama, ne koristi instrumente - ni kompas, ništa.

"Na osnovu svog instinkta ili intuicije, jednostavno je ugasio motor i pustio da struja nosi brod... Kasnije su nam ribari, veoma emotivno, rekli da su se oko pramca njihovog broda pojavili delfini, ponašajući se kao da pokušavaju da im skrenu pažnju na nešto i navedu ih u određenom pravcu - ka mestu na kojem smo na kraju pronađeni."

Spaseni su kilometrima od mesta na kojem je počelo njihovo ronjenje.

"Naravno, ne mogu da potvrdim da su delfini upravo to radili", kaže Aleksandra. "Znam samo ono što su nam ribari ispričali. Ali ta priča je ostala sa mnom sve do danas."

Aleksandra kaže da je grupi trebalo nekoliko sati da stigne do "Oystera".

"Sećam se da sam nekoliko sati kasnije razgovarala sa roditeljima preko satelitskog telefona, a zatim se sećam da sam videla lekara, jer mi je celo lice bilo izgorelo - i kada kažem izgorelo, mislim ozbiljno izgorelo", kaže Aleksandra.

"Teško smo bili dehidrirani, ali svi su bili dobro, svi su bili zdravi i dobro."

Aleksandrina glavna misao dok joj je lekar tretirao opekotine od sunca bila je: "Želim ponovo da ronim."

To možda zvuči bizarno, imajući u vidu sve što je upravo preživela. Ali Aleksandra je jedva čekala da se vrati u duboko more.

"Pomislila sam: 'Želim ponovo da ronim, jer ako ne budem ponovo ronila, više nikada u životu neću roniti'", kaže ona. "Traumatizovani ste. Ali nisam krivicu pripisala ni sebi, ni grupi, ni samom ronjenju, već okolnostima... Struja je bila zaista, zaista jaka. Vetar je bio zaista, zaista jak."

Grupi je ponuđena mogućnost da se odmah vrati kući, ali su jednoglasno glasali da nastave odmor. Tokom ostatka putovanja i puta kući u Portugal, Aleksandra je bila u stanju gotovo euforičnog olakšanja.

"Sećam se prvog obroka, bio je fantastičan", kaže ona. "Bila sam toliko srećna što sam spasena, što sam živa. Bila sam toliko srećna i toliko zahvalna što sam imala sreće... Imala sam osećaj: 'Meni niko ništa ne može. Više mi se ništa ne može dogoditi. Više mi se ništa neće dogoditi.'"

Bila je opčinjena lepotom svega oko sebe. Čak i kada su ronioci pozvani da daju iskaz pred guvernerom egipatske provincije Crveno more u okviru zvanične istrage incidenta, Aleksandrino raspoloženje nije moglo da bude pokvareno.

A onda je, kada je sletela u Portugal, aerodrom bio preplavljen novinarima. Saznala je da je njihova priča objavljena širom sveta i izazvala veliko interesovanje. Aleksandra kaže da su mnogi od prvih medijskih izveštaja bili netačni, a neki su tvrdili da su bili izgubljeni 48 sati ili da su bili okruženi ajkulama.

Iznenadna pažnja medija bila je ogromna, kao i suprotstavljene emocije - zahvalnost, bes, zbunjenost i anksioznost - koje je osećala nakon svega. Terapija joj je pomogla da se izbori s tim.

"Sećam se da sam gotovo dve godine sanjala o tome, na veoma loš način, imala sam noćne more", kaže Aleksandra o incidentu. "Ali išla sam na terapiju i sećam se da mi je psihijatar rekao da je to način na koji se trauma vari. Posttraumatski stres nakon takvog događaja nekako se pojavljuje kroz noćne more - tako vaši unutrašnji mehanizmi mogu da se izbore s tim."

Vremenom je Aleksandra izgubila kontakt sa prijateljima iz ronilačke grupe, ali je čula da je par koji je obećao da će se venčati to zaista i učinio, što joj je izmamilo osmeh.

Ronjenje danas

Iako se Aleksandra vratila ronjenju ubrzo nakon incidenta, odlučna da ne dozvoli da nesreća promeni njen odnos prema omiljenom hobiju, trebalo joj je više vremena da se vrati u Crveno more.

Ali 2024. godine Aleksandra se ponovo našla u istim vodama u kojima se 20 godina ranije borila za život.

Čim je zaronila u dubinu, okružilo ju je jato delfina. Nije mogla da veruje.

"Kunem vam se da ne izmišljam", kaže Aleksandra danas.

Suzama je pokušavala da se odupre dok je mislila na delfine za koje veruje da su imali važnu ulogu u njenom spasavanju pre više od dve decenije.

"Igrali su se pored mene više od 45 minuta", kaže Aleksandra. "Gledam to i mislim: 'Ako ovo nije čudo, onda ne znam šta jeste.' Plivala sam sa delfinima i rekla: 'Dvadeset godina kasnije, ova priča je završena.'"

Danas Aleksandru umiruju poboljšane mere bezbednosti pri ronjenju i tehnološki napredak, uključujući mogućnost ronjenja sa GPS uređajem za praćenje i pametnim telefonom.

Ali ona je i dalje veoma svesna nepredvidivosti prirode i činjenice da se nesreće mogu dogoditi.

"Ne možete da kontrolišete situaciju kada ste prepušteni prirodnim elementima", kaže ona. "U okeanu ne kontrolišete struje. Čak i ako ste iskusan ronilac ili mornar - poznajete struje i znate kakav je vetar, ali ih ne kontrolišete. I stvari mogu da se dogode."

Uprkos riziku, Aleksandra danas kaže da se oko 75 odsto njenih putovanja širom sveta vrti oko ronjenja. Njen partner se bavi plivanjem na otvorenim vodama, a njih dvoje vole da idu na odmore povezane sa vodom širom sveta.

"Ne želim da obeshrabrim ljude da rone", kaže Aleksandra. "Upravo suprotno... To je prelep svet. Ribe su prelepe. Korali su nešto neverovatno. I to mi je pomoglo da razvijem osećaj divljenja, da se oduševljavam malim stvarima. Toliko sam srećna kada mogu da provedem 45 ili 50 minuta pod vodom i divim se sićušnim stvorenjima."

Danas, u svojim 50-im godinama, Aleksandra kaže da se oseća "blagosloveno i srećno" što je preživela iskustvo koje ju je oblikovalo kao osobu i promenilo njen pogled na svet.

"Kada stojim u redu, čekam nešto duže od sat vremena i veoma sam iznervirana, setim se ovog događaja i pomislim: 'Aleksandra, imaj na umu da možeš da čekaš duže od jednog sata. Možeš da čekaš zauvek.'"

Ali danas joj se takođe dešava da prođu godine a da uopšte ne pomisli na nesreću.

"To je nešto što je u prošlosti, potpuno u prošlosti. Kao da se dogodilo nekom drugom. Pričam vam o tome kao da se priča dogodila nekoj drugoj Aleksandri, a ne meni", kaže ona. "Veoma je čudno, ali to je osećaj koji danas imam."

Kada danas razmišlja o incidentu, Aleksandra kaže da može da se usredsredi samo na ono pozitivno.

"Posle 20 godina, mogu da pričam samo lepe stvari o toj priči", kaže ona.

"Ali ona je ostala sa mnom decenijama, ne kao trauma, već kao tihi podsetnik na to koliko je tanka granica između avanture i gubitka i kako putovanja, u svojim najekstremnijim trenucima, razotkrivaju i naše granice i našu zavisnost od drugih."

(Telegraf.rs)