ŠAKAL Prvi svetski "superterorista": "Ubio sam 83 ljudi svojim rukama. Još 1.000 ih je umrlo po mom nalogu"

Dobro zašao u sedamdesete i tri decenije nakon što je zatvoren u francuski zatvor, ovaj čovek i dalje zna kako da napravi spektakularan ulazak. Žamor raste duž hodnika dok zatvorenik broj 11939, polako ali uspravljen, ide iz svoje ćelije ka prostoriji za posete. Glave se okreću kada čuju njegov glas, čiji je baritonski ton ostao očuvan, mada je promukliji nego što ga se sećamo.

"Monsieur Carlos, bonjour", pozdravljaju ga stražari dok prolazi, a on im uzvraća klimanjem glave ili podižući pesnice kako bi oponašao bokserski udarac. Nema sumnje, Maison Centrale de Poissy, istorijski zatvor maksimalne bezbednosti 30 kilometara od centra Pariza, mali je svet u kojem je Karlos Šakal prava zvezda. Osuđenik dočekuje gosta s osmehom. Nosi kaki farmerke, džemper, braon kožnu jaknu i odgovarajuću kapu. Skida je, zaglađuje svoju proređenu belu kosu i izvinjava se zbog nekoliko dana stare brade, prenosi španski portal ABC.

Preporučujemo

Susret novinara Džobija Vorvika s Karlosom Šakalom dogodio se u ovom zatvoru, gde služi doživotnu kaznu, jednu od tri kazne izrečene u više procesa vođenih nakon njegovog hapšenja 1994. godine. Do susreta je došlo nakon višemesečnih molbi i završetka dvogodišnjeg istraživanja za knjigu "The Jackal: The rise and fall of Carlos, the world's first super-terrorist" ("Šakal: Uspon i pad Karlosa, prvog svetskog superteroriste").

Ilič Ramirez Sančez, njegovo pravo ime, osuđen je za ubistvo ili pokušaj ubistva desetina francuskih građana, za šta nikada nije pokazao kajanje. Kao novinar koji dve decenije piše o terorizmu, želeo je da ponovo ispita njegovu nasilnu karijeru kako bi, daleko od njegovog veličanja, razumeo sile koje su ga oblikovale u ključnom trenutku istorije terorističkih pokreta.

Tajni razgovori

Nakon što je prihvatio brojna ograničenja - bez kamera ili opreme za snimanje, uz obavezu da novinar ne objavm doslovni intervju koji bi mu poslužio kao platforma... - proveo je s njim nešto manje od 90 minuta. Međutim, pored svojih beleški, imao je i pristup transkriptima gotovo 12 sati telefonskih razgovora koji su tajno snimani između Šakala i izraelskog filmskog reditelja Jarona Niskija, a koji su beleženi tokom nekoliko nedelja uz pomoć advokata osuđenika.

Godinama premeštan iz jednog francuskog zatvora u drugi, danas dane provodi u udobnoj, ali usamljenoj ćeliji. Prima malo poseta, a glavni saputnici su mu stražari i zatvorenici, uključujući mladiće koji jedva da imaju neku predstavu o tome ko je on. Nedostatak društvene interakcije je primetan. Karlos se ponavlja i ponekad gubi nit kada priča o događajima od pre mnogo godina; postoje detalji kojih njegov sedamdesetogodišnji um više ne može da se seti.

Zaborav mu je, međutim, oduvek odgovarao. Na prvom suđenju nakon hapšenja, 14. avgusta 1994. godine, tvrdio je da se ne seća ničega u vezi s ubistvom dvojice policajaca i jednog doušnika 1975. godine, trenutkom kada je venecuelanski kriminalac dobio svoj čuveni nadimak. Na dva kasnija suđenja isto je odgovarao kada su ga ispitivali o bacanju granate u jednom tržnom centru 1974. godine i o kampanji atentata u zapadnoj Evropi i Libanu nakon hapšenja dvojice članova njegove grupe 1982. godine.

Godinama je Izabel Kutan-Pejr, advokatica i strastvena pušačica koja mu je postala treća supruga dok je bio u zatvoru, bila njegov veliki saveznik i branilac njegove nevinosti. Umrla je od raka 2024. godine, a Karlos je ostao sam u svojim protestima protiv kleveta koje su, po njegovom mišljenju, iznete protiv njega. Gotovo da nije davao intervjue, a kada jeste, to je uglavnom bilo tajno i mimo zatvorskih pravila, ali nikada nije prestao da napada svoje neprijatelje u pismima i venecuelanskim medijima, dok je svoje političke ideje izneo u manifestu objavljenom 2003. godine.

Njegove tirade usmerene su protiv onih za koje smatra da su "uvredili njegovu čast". I dalje je besan zbog francuske serije "Carlos" iz 2010. godine, u kojoj je prikazan kako, zajedno sa saborcima, koristi drogu - "prljava i namerna izmišljotina" - dok se glumac koji ga tumači, Venecuelanac Edgar Ramirez, pojavljuje potpuno nag. "Vulgarno, nepotrebno", dodaje.

Od onog smelog i prkosnog militanta koji je 21. decembra 1975. godine predvodio napad šest terorista na konferenciju OPEK-a u Beču i, nakon što su ubili tri osobe i uzeli 62 taoca, obezbedio sebi mesto u istoriji, danas je ostalo malo fizičkog traga. Nikada se pre toga nije dogodilo nešto slično. Slika 26-godišnjeg Karlosa, u kožnoj jakni i beretki nakrivljenoj u pažljivo osmišljenoj imitaciji Če Gevare, obišla je svet.

"Tri mrtva, ali žao mi je zbog neprijatnosti"

Nakon napada u Beču, u kojem su poginule tri osobe: austrijski policajac, libijski delegat i jedan funkcioner, Karlos se izvinio taocima zbog neprijatnosti i, nakon što je svoj automat položio na stolicu, počeo da deli cigarete dok su njegovi saborci postavljali eksploziv.

Taocima se obraćao na engleskom, francuskom, arapskom i španskom. Kada je jedna mlada sekretarica počela da plače, terorista se nagnuo ka njoj i rekao: "Previše si lepa da bi umrla. Možeš da ideš kući." I ona je to uradila, trčeći. Zapanjujuće smiren, hladnokrvni egzekutor pokazao se kao šarmantan domaćin.

U jednom trenutku obratio se svojim zarobljenicima: "Ja sam čuveni Karlos! Znate ko sam." Međutim, još nije bio toliko poznat. Za svaki slučaj, ipak, bilo je talaca koji su od njega tražili autogram.

Od tog terorističkog čina, uprkos njegovim očiglednim teškoćama sa sećanjem, Karlos se priseća, s besom zbog kojeg mu lice pocrveni, prevare "tog izdajnika", kako naziva pokojnog libijskog lidera Muamera el Gadafija, koji je nakon organizovanja napada napustio pripadnike komandosa. A šta je sa smrću Libijca kojeg je lično upucao u Beču? "Toga se ne sećam", odgovara.

U mesecima koji su prethodili napadu na OPEK već je bio povezivan s nizom ciljanih ubistava i terorističkih napada u Velikoj Britaniji i Francuskoj. Njegova figura već je bila tema tabloida u obe zemlje, koji su pisali o njegovoj sklonosti ka luksuznim hotelima i skupom viskiju, kao i o opsesivnom traženju žena, tvrdeći da je spavao s više od 400 njih. Ali nakon otmice u OPEK-u, komandosu je ustupljen avion za Alžir, gde su taoci oslobođeni, i ceo svet je želeo da sazna detalje o tom mladom i zgodnom ubici s crnom beretkom.

Prvi "superterorista"

Tim udarom Karlos je postao prvi iz nove vrste međunarodnih "superterorista", odmetnik legendarnih razmera čije su aktivnosti obuhvatile četiri kontinenta i privukle pažnju sveta.

Tokom dve decenije aktivnosti, priče o njemu poprimile su fantastične razmere. Ponekad se činilo da je istovremeno u nekoliko zemalja i postao je skrivena ruka iza gotovo svih ubistava i terorističkih zavera tog vremena. O njegovom identitetu govorilo se da je rođen kao Venecuelanac i da je na kraju počeo da se bori za palestinsku stvar. Njegove veze s Moskvom ubedile su mnoge da je sovjetski agent, dok su ga drugi stavljali u službu CIA ili izraelskog Mosada.

Tako je probudio i strah i fascinaciju kod miliona ljudi. Njegovi podvizi inspirisali su knjige, reportaže, filmove i televizijske programe, među njima serijal "Born" Roberta Ladlama, roman "Rainbow Six" Toma Klensija i špijunski film "Lov na teroristu" Kristijana Digea. Toliko da je vremenom ta mešavina fikcije i stvarnosti počela da zaklanja pravog Karlosa, do te mere da ljudi danas pamte njegovo ime, ali jedva da išta znaju o čoveku.

Uhapsili su ga 1993. godine u Sudanu agenti Sjedinjenih Američkih Država i Francuske, koji su otkrili njegovo skrovište u Kartumu dok se oporavljao od operacije.

Pravi Karlos deluje zadovoljno zbog širenja tih mitova. Čak i tokom susreta sa novinarom doprinosi njihovom stvaranju: "Ubio sam 83 ljudi svojim rukama. Još hiljadu ih je umrlo po mom nalogu." Prema njegovom viđenju, sva ta ubistva bila su opravdana, a jedino za čim žali jeste to što su neki neprijatelji uspeli da pobegnu. "U Sudanu je trebalo da upucam te gadove", rekao je o agentima Sjedinjenih Američkih Država i Francuske koji su 1993. godine otkrili njegovo skrovište u Kartumu i pripremili njegovo hapšenje dok se oporavljao od operacije. "Da sam to uradio, ne bih bio u zatvoru." Njegove oči, još tamne i pune života uprkos tome što je ušao u osmu deceniju, nisu otkrivale ništa.

Karlos je bio "ljudsko lice" novog oblika pobune koji je poslužio kao model grupama poput Al Kaide i Islamske države. Kao vođa sopstvene grupe postao je arhetip terorizma koji podržava država, koristeći rivalstva između vlada kako bi došao do oružja, utočišta i novca. Živeo je slobodno i luksuzno u istočnoj Evropi, gde su mu komunistički lideri dozvoljavali da proliva nevinu krv u zapadnim zemljama, pa čak i da olakšavaju njegove akcije. Njegovo nasilje stavilo je na probu sposobnost zapadnih bezbednosnih službi i njihove antiterorističke politike, koje su se pokazale kao ozbiljno nedovoljne. U godinama nakon njegovih napada sve će se promeniti.

U službi diktatora

U autobiografiji urezanoj u njegovu svest, on je original, pionir. "Bio sam prvi strani član otpora [palestinskog]", tvrdio je u više navrata nakon hapšenja. Kasnije će napustiti tu tvrdnju kako bi ubijao i sakatio u službi moćnika i diktatora poput sirijskog Hafeza el Asada ili rumunskog komunističkog lidera Nikolaja Čaušeskua, koji su u terorizmu videli efikasan i jeftin način da nanesu bol svojim protivnicima.

Komunizam je već izgubio globalnu snagu pre njegovog hapšenja. Sredinom devedesetih, marksističke frakcije palestinskog otpora počele su da se povlače pred fundamentalističkim islamskim grupama: najpre Hamasom i Hezbolahom, a kasnije Al Kaidom i Islamskom državom. Pridošlice, fanatičnije nego ideološke, bile su spremnije da proliju krv, uključujući i sopstvenu.

Suočen s novom pojavom, Karlos je pokazivao divljenje prema Osami bin Ladenu, priznajući, međutim, da ne razume fanatizam ni poriv da se život žrtvuje za religiju ili bilo koji drugi cilj. "Svi ti ljudi koji se danas nazivaju muslimanima... Sinovi k***i", govorio je. Ništa ga to, u svakom slučaju, nije navelo da odbaci političko nasilje. "Revolucionarni teror je legitimno oružje", tvrdio je, ponavljajući osnovno načelo krvavog učenja koje je sam sastavio gotovo pola veka ranije.

I dalje se samoproklamuje kao revolucionar, ali Karlos je u suštini narcisoidni kriminalac. Ubijao je bez kajanja, često bez razloga. Njegova surovost proistekla je iz uma koji je žudeo za slavom i životom u luksuzu i razuzdanosti. Ovako danas sažima suštinu svoje ideologije: "Mislio sam da će me ubiti. Trebalo je da me ubiju dok sam bio tinejdžer. Počeo sam da razmišljam: postoji nešto iznad svih nas. To je sve. Bog me je zaštitio. Alah me je zaštitio. I još sam živ."

Šakal ponovo tone u misli i poseta se završava. Dolazi stražar, ali pratnja je čista formalnost; nema mogućnosti da pokuša da pobegne. Izlazeći iz prostorije za posete, okreće se ka stražaru da mu uputi stari marksistički pozdrav: podignutu pesnicu. Zatim se vraća u svoju ćeliju vukući noge, s osmehom koji je izmamilo neko davno sećanje.

(Telegraf.rs)