Mladi sve više hrle ka krajnjoj desnici, vraćaju se i mračne ideje: "Nemačka je politički izgubljena"

Nemačka krajnja desnica sve više privlači mlade birače, a ekstremističke grupe koriste društvene mreže, osećaj nepripadnosti i nezadovoljstvo migrantima kako bi pridobile novu generaciju pristalica, što se već odražava i na izborne rezultate.

Jednog hladnog ponedeljka u vreme ručka, Lili Baginski prolazi kroz park Grosser Garten u Drezdenu i govori o "nacionalnoj zajednici". Ova 23-godišnjakinja nosi plavu kosu u dve čvrsto ispletene pletenice ukrašene vencem od rada. Članica je Mladih nacionalista, omladinskog krila nemačke ekstremno desničarske stranke Domovina.

Baginski sanja o Nemačkoj u kojoj svako zna svoje mesto. Za strane doseljenike, kako ih naziva, u takvoj zemlji nema mesta. Želi da "promeni sistem“. Veruje da je njen pokret jači nego ikada.

"Ima nas sve više. Porasli smo pet puta. Mladi masovno izlaze na ulice u odbranu nemačke kulture", kaže ona za Politico.

Baginski je jedna od stotina mladih Nemaca koji su se poslednjih godina pridružili ekstremno desničarskim grupama. Neki su u njima tražili zajedništvo i avanturu, dok su drugi želeli jasno definisane neprijatelje. Neformalne grupe vremenom su se pretvorile u političke mreže, a političke stranke nastoje da privuku njihove članove.

Danijel Fis dobro poznaje taj proces. Danas je u ranim tridesetim godinama, a nekada se kretao u krugovima Mladih nacionalista, da bi kasnije napredovao u Identitetskom pokretu, etnonacionalističkoj organizaciji koju je nemačka obaveštajna služba (BND) klasifikovala kao ekstremističku.

Danas pomaže u organizovanju aktivnosti krajnje desničarske Alternative za Nemačku (AfD) u severoistočnoj pokrajini Meklenburg-Zapadna Pomeranija. Njegov cilj je politička moć.

Fis krajem jula stiže sa zakašnjenjem na intervju u glavnom gradu pokrajine. Kaže da ga je usporila isporuka predizbornih letaka.

"Morao sam da vučem kutije", objašnjava.

Nekoliko nedelja kasnije, početkom septembra, njegova stranka osvaja prvo mesto sa 38 odsto glasova u Meklenburg-Zapadnoj Pomeraniji. Bio je to deo talasa uspeha krajnje desnice koji će uzdrmati nemački politički establišment.

Erik Arens bio je jedan od prvih koji su pokušali da utvrde kako krajnja desnica može najbolje da dopre do mladih birača. Razvio je strategiju za društvene mreže političara AfD-a Maksimilijana Kraha.

Njegove video-snimke pogledali su milioni korisnika, a jedna od poruka glasila je: "Pravi muškarci su desničari, a tako ćeš dobiti i devojku."

Arens je želeo da od Kraha napravi jednog od najmoćnijih političara u zemlji. Međutim, kasnije je napustio taj pokret.

Danas sedi u kafiću u Barseloni sa verenicom Emom Mekel, koja se takođe okrenula protiv krajnje desnice. Oboje upozoravaju na metode koje su nekada i sami koristili.

Desničarska ideologija funkcioniše poput droge, kaže Arens: "Mora da postaje sve radikalnija kako bi izazvala isti osećaj uzbuđenja."

On veruje da su pojedini delovi Nemačke već izgubljeni u korist krajnje desnice, možda zauvek.

Priče Baginski, Fisa, Arensa i Mekel pokazuju kako je nemačka krajnja desnica izašla iz senke i približila se političkoj mejnstrim sceni, u velikoj meri radikalizacijom mladih.

Promena je vidljiva i u školama i na izborima. Učenički saveti u istočnoj Nemačkoj upozoravaju na urušavanje demokratskih vrednosti.

Na saveznim izborima 2021. godine birači uzrasta od 18 do 24 godine uglavnom su podržavali Zelene i liberalne Slobodne demokrate. Četiri godine kasnije, u toj starosnoj grupi najbolje su prošli krajnje leva stranka Levica i AfD.

Na septembarskim izborima u istočnoj pokrajini Saksonija-Anhalt, AfD je osvojio najveći broj glasova. Među biračima uzrasta od 18 do 24 godine podržalo ga je 41 odsto, u poređenju sa 17 odsto 2021. godine.

Stranka je potom ponovila uspeh u Meklenburg-Zapadnoj Pomeraniji. Tamo je, zahvaljujući aktivistima poput Fisa, 36 odsto birača mlađih od 24 godine glasalo za krajnju desnicu, što je veliki rast u odnosu na 14 odsto pet godina ranije.

Na nacionalnom nivou, AfD je najpopularnija stranka sa 28 odsto podrške, daleko ispred demohrišćana(CDU) nemačkog kancelara Fridriha Merca, koji imaju 20 odsto.

Stručnjak za nemačku krajnju desnicu David Begrič kaže da radikalna desničarska omladinska kultura više nije marginalna pojava.

Instagram i TikTok pružaju uvid u živote mladih: devojke poziraju pokazujući gestove povezane sa sloganom "Bela moć", dok se mladići pojavljuju maskirani, spremni za borbu, i šire nacionalističke poruke.

Nemački slučaj deo je šireg evropskog trenda.

Istraživanje Univerziteta u Amsterdamu, objavljeno ove godine pod naslovom "Da li su mladi na krajnjoj desnici?", pokazalo je da mladi Evropljani ne samo da u manjoj meri podržavaju liberalnu demokratiju od starijih generacija već i češće glasaju za krajnje desničarske stranke na poslednjim izborima za Evropski parlament.

Autori istraživanja doveli su u pitanje dugogodišnju pretpostavku da mladi predstavljaju branu demokratskom nazadovanju.

U Nemačkoj ova otkrića imaju posebnu istorijsku težinu. Decenijama se smatralo da su mladi najbolja zaštita od povratka autoritarizma.

Tokom šezdesetih godina prošlog veka studentski pokret zahtevao je ozbiljnije suočavanje sa zločinima nacionalsocijalizma, a univerziteti su postali rasadnici novog liberalnog duha. Od tada se Nemačka prema idejama poput nacionalnog ponosa odnosila sa izuzetnim oprezom.

Sada, međutim, stavovi najmlađe generacije deluju kao da se menjaju. U anketi sprovedenoj među nekoliko hiljada učenika u severnoj pokrajini Šlezvig-Holštajn, 51 odsto ispitanika izjasnilo se za "više hrabrosti u isticanju snažnog nacionalnog identiteta".

Svaki treći smatra da je Nemačka opasno "preplavljena strancima". Oko četvrtine otišlo je korak dalje, ocenjujući da je zemlji ponovo potreban firer, odnosno vođa koji bi vladao čvrstom rukom.

Za nemačku javnost, ovakve formulacije imaju uznemirujuću i očiglednu asocijaciju na nacističko doba.

Nemačka je decenijama verovala da će njeni najmlađi građani biti najjača odbrana od povratka autoritarne prošlosti koja je potresla ne samo tu zemlju već i čitav svet. Danas se delovi te generacije kreću u suprotnom smeru, privučeni krajnjom desnicom koja je naučila kako da bunt pretvori u politički uticaj.

Ova promena posebno je izražena u Nemačkoj, ali se sličan trend može primetiti i u mnogim drugim zapadnim zemljama. Priče Baginski, Fisa, Arensa i Mekel pomažu da se razume zašto.

Verne pristalice

Kako se dogodi da tinejdžerka koja se gotovo uopšte nije zanimala za politiku postane članica neonacističke grupe?

Lili Baginski odrasla je u maloj zajednici južno od Ludvigshafena, nemačkog grada na Rajni. Svoje detinjstvo opisuje kao uredno, a tinejdžerske godine kao sasvim uobičajene.

Počela je da se školuje za medicinsku sestru. Na fotografijama iz tog perioda nosi uske farmerke, upadljivu šminku i velike minđuše, a u ruci drži cigaretu.

Danas ova 23-godišnjakinja više voli suknje i duge haljine. Dopada joj se "tipičan narodni izgled", kako ga je jednom opisala, koristeći izraz koji priziva etnički nacionalizam i folklornu predstavu o narodu. Njena odeća sada jasno pokazuje njena politička uverenja.

Tokom šetnje Drezdenom, opisuje svoj prvi svesni susret sa politikom kao trenutak u kojem je izgubila poverenje u sistem.

Tokom pandemije koronavirusa, nemačka vlada ograničila je javni život. U univerzitetskoj bolnici u kojoj je Baginski radila uveden je vanredni režim.

"Nije mi se dopadao sistem, način na koji su naređenja stizala odozgo i kako nam je sloboda bila ograničena", kaže ona.

Istovremeno, dodaje, počela je da oseća da joj je i sopstveno okruženje postalo strano. U delu Ludvigshafena u kojem živi, kako tvrdi, "više nema nemačkog mesta na kojem možeš da odeš na ručak".

"Možda postoji neka pekara, ali odmah pored nje je arapska pekara", kaže ona.

Na internetu je čitala tekstove kritične prema migracijama i pratila parlamentarne debate.

"Što više izlaziš i vidiš šta se dešava ili čitaš o tome, to ti sve više zaokuplja misli", objašnjava Baginski.

Ona nije jedina mlada osoba koja tako razmišlja. Prema istraživanju nemačkog Instituta Sinus, 38 odsto mladih u istočnim pokrajinama Saksoniji, Saksoniji-Anhaltu i Tiringiji navelo je migracije kao svoju glavnu brigu. Jedino je strah od rata bio izraženiji.

Zatim se u maju 2024. dogodio događaj koji Baginski danas opisuje kao prekretnicu. Avganistanac je nožem napao istaknutog aktivistu protiv islama Mihaela Štircenbergera i ubio policajca koji je pokušao da ga zaustavi.

Baginski se slučajno nalazila u gradu u kojem se napad dogodio. Razmišljala je da ode na skup koji je Štircenberger planirao da održi. Za nju se napad uklopio u sliku sveta koja je svakim danom postajala sve čvršća.

Pridružila se maloj omladinskoj organizaciji koja nije bila povezana ni sa jednom političkom strankom. Mladi su zajedno išli na planinarenje i organizovali demonstracije. Njihovi ciljevi uključivali su podršku tradicionalnim porodičnim ulogama, nacionalnom ponosu i takozvanoj remigraciji, odnosno vraćanju stranaca u zemlje njihovog etničkog porekla.

Na snimku sa skupa u Štutgartu iz marta 2025. godine vidi se Baginski kako drži transparent sa pesmom popularnom među neonacistima. U njoj se priziva nasilje nad ljudima na vlasti:

"Za sada još sedite gore, kukavička stvorenja, plaćena od neprijatelja i ismevana od naroda. Ali jednog dana pravda će ponovo pobediti, narod će vam suditi, a Bog neka vam se smiluje."

Baginski kaže da je preko te male grupe upoznala osobu povezanu sa Mladim nacionalistima. On ju je upoznao sa stranačkom organizacijom. Šest meseci kasnije postala je članica.

Njen put odgovara obrascu koji je poznat nemačkoj unutrašnjoj obaveštajnoj službi. Neformalne grupe poput Nemačka omladina napred, Mladi i snažni, Jurišni odred i Pobuna na Labi privlače tinejdžere obećanjima avanture: odlascima u napuštene zgrade, treninzima borilačkih veština ili takozvanim lovom na pedofile, tokom kojeg članovi prate i prete osobama za koje sumnjaju da su pedofili.

Neke od ovih grupa blisko su povezane sa Mladim nacionalistima, dok političke organizacije sve više nastoje da okupe mlade desničarske ekstremiste oko sebe.

Strategija daje rezultate. Broj članova Mladih nacionalista naglo je porastao, naročito u istočnoj Nemačkoj. Prema podacima savezne vlade, članstvo je tokom prethodne dve godine poraslo sa 260 na 400 ljudi. Baginski procenjuje da ih ima čak 500. Mnogi drugi se kreću u krugu organizacije, iako joj formalno ne pripadaju.

I druge grupe mobilišu pristalice u obimu kakav nije zabeležen godinama. Savezno i pokrajinska ministarstva unutrašnjih poslova izbrojala su gotovo 500 skupova krajnje desnice širom zemlje tokom prethodne dve i po godine.

Nekada su na tim skupovima dominirali dugogodišnji aktivisti koji su uzvikivali parole o narodu i domovini. Danas im se sve češće pridružuju tinejdžeri u potrazi za uzbuđenjem i osećajem zajedništva.

"Vojničke čizme, obrijane glave i pilotske jakne ponovo se vraćaju", kaže Maks Teske, 34-godišnji nastavnik u srednjoj školi u Brandenburgu na Havelu, zapadno od Berlina.

Teske je 2023. privukao pažnju javnosti kada je sa kolegom napisao otvoreno pismo o stanju u školama. U njemu se žalio da se svakodnevno suočava sa simbolima, parolama i nazivima pesama povezanih sa krajnjom desnicom. Školske uprave i javne institucije, napisao je, podigle su "zid ćutanja i nedostatka podrške".

Njegove kolege nazivale su njega i njegovog saradnika izdajnicima. Nepoznati ljudi vređali su ih na ulici. Policijska jedinica zadužena za politički motivisane zločine savetovala im je da menjaju rute kojima idu kući i kupuju u drugom supermarketu kako bi izbegli potencijalne napadače.

Teske je u svom rodnom gradu postao nepoželjna osoba. Na kraju se odselio.

Slučaj je privukao pažnju širom Nemačke jer je doveo u pitanje dugogodišnje uverenje da su škole bedem demokratske otpornosti.

Od pedesetih godina prošlog veka nemački nastavnici nastojali su da demokratsko obrazovanje postane centralni deo školskog sistema. Beutelsbaški konsenzus iz 1976. godine uspostavio je načela koja su i danas uticajna: nastavnici ne smeju da indoktriniraju učenike, a kontroverzne teme moraju se predstavljati kao takve.

Nacističko doba postalo je i jedna od centralnih tema školskih programa, uz posete memorijalnim centrima u nekadašnjim koncentracionim logorima i drugim mestima sećanja.

Danas Teske primećuje da su među mladima znatno izraženiji kult muškosti, dominacije, snage i određena hladnoća prema drugima.

"Mislim da je pandemija koronavirusa predstavljala veliki prelomni trenutak jer su nastavnici imali manji uticaj na učenike, a neke porodice su bile potpuno preopterećene", kaže on.

Tokom izolacije, mnogi mladi Nemci još više su se okrenuli društvenim mrežama, što je u brojnim slučajevima dovelo do radikalizacije. Istraživanje "Mladi u Nemačkoj", koje je sproveo Univerzitet u Potsdamu, pokazalo je da 60 odsto ispitanika koristi društvene mreže na nivou koji je blizu zavisnosti.

Istovremeno, Teske često čuje da su mladi zabrinuti za budućnost. Neki njegovi učenici ne znaju kojim zanimanjem žele da se bave. Drugi kažu da njihovi roditelji jedva mogu da priušte troškove odlaska na posao zbog visokih cena goriva.

Mnogi su već pronašli krivce za svoje probleme i neprijatelje koje mogu da okrive. Gej osobe se, na primer, smatraju "nenormalnim", kaže Teske. Jedan učenik mu je rekao da bi odbio lečenje kod lekara crne boje kože.

U takvim razgovorima jedno ime stranke stalno se ponavlja: Alternativa za Nemačku.

Za mnoge mlade put ka krajnjoj desnici počinje osećajem pripadnosti.

"Oni traže osećaj identiteta", kaže Baginski, koja danas kao influenserka promoviše stavove Mladih nacionalista.

Mlada žena koja se nekada bunila protiv „vladinih naredbi“ postala je deo strogo hijerarhijske organizacije. Prisustvuje obukama i predavanjima iskusnih stranačkih kadrova.

"Da biste znali gde se politički nalazite", objašnjava Baginski.

Na prenosima uživo uči i kako da vodi debate: "Koje teme zaokupljaju ljude sa levice i kako da pobijam njihove argumente."

Baginski retko odstupa od unapred uvežbanih odgovora. Dok govori, često se osmehuje. Tvrdi da odbacuje nasilje. Svaki narod ima pravo da postoji, kaže, ali ne i svuda.

"Ako me zanimaju turska ili arapska kultura, mogu da otputujem u te zemlje."

Strateg

Danijel Fis briše znoj sa lica. Jedan je od najtoplijih dana u godini, sa temperaturom od oko 38 stepeni. Izlazak napolje deluje kao udar u zid vreline. U restoranu pivare, međutim, prijatno je hladno.

Fis nosi crnu majicu i naručuje koka-kolu.

Počela je odlučujuća faza predizborne kampanje u glavnom gradu Meklenburg-Zapadne Pomeranije. Socijaldemokrate levog centra počele su da smanjuju zaostatak, ali Fis veruje, i ispostaviće se da je u pravu, da će AfD postati najjača stranka. Time će, smatra, biti ostvaren projekat na kojem godinama radi.

Ovaj 33-godišnjak želi da pokaže da desničarska orijentacija više ne mora da nosi društvenu stigmu, čak ni kada neko ima radikalnu prošlost.

Njegov put od pristalice neonacističke organizacije do stratega AfD-a pokazuje kako je stranka izvukla radikalnu desnicu iz političke margine. Aktivisti poput Fisa, koji su modernoj desnici dali uglađen i pažljivo osmišljen vizuelni identitet, pomogli su da ona postane prihvatljivija široj javnosti.

Fis potiče iz Rostoka, jednog od najvažnijih gradova nekadašnje Istočne Nemačke. Nakon ujedinjenja, njegov otac je radio daleko od kuće, između ostalog na gradilištima u zapadnom delu zemlje. Porodica nije doživela društveni pad. Fis je odrastao u porodici srednje klase, u naselju porodičnih kuća, a svoj odnos sa roditeljima opisuje kao konfliktan, ali ne i narušen.

Kao tinejdžer tražio je osećaj pripadnosti, društvo i način da se pobuni. Većina njegovih školskih drugova tada je bila levo orijentisana, kaže on.

"Počneš da se aktiviraš sa 16 ili 17 godina. U tom uzrastu najviše te privlači ono što je najradikalnije", objašnjava Fis.

Već je poznavao pojedince iz ekstremno desničarskih krugova i pridružio se Mladim nacionalistima.

Na pitanje šta ga čini desničarem, navodi poreklo, naciju i identitet, pojmove kroz koje desnica, prema njegovim rečima, objašnjava svet, baš kao što levica to čini kroz društvene klase.

Fis otvoreno govori o svojoj prošlosti i danas Mlade nacionaliste opisuje kao ekstremističku, pa čak i kao "sektu".

Kaže da je postao nezadovoljan okruženjem koje je bilo usredsređeno na izazivanje sistema, ali nije uspevalo da ostvari značajan politički uticaj. Zato je potražio način da dopre do šireg društva i popularizuje stavove zbog kojih je nekada bio smatran čudakom.

Njegov cilj je da razbije "levičarsku hegemoniju" u medijima, na univerzitetima i u kulturi. Za to su, kaže, desnici potrebni mladi ljudi.

Tokom studija političkih nauka pridružio se Identitetskom pokretu, čije je sedište u Beču i koji je povezan sa krajnje desničarskim aktivistom Martinom Zelnerom.

Fis je najpre postao regionalni lider pokreta u Meklenburg-Zapadnoj Pomeraniji, a kasnije i njegov zamenik predsednika.

Za njega je to bio logičan korak. Identitetski pokret zastupa krajnje desničarske stavove, ali izbegava otvorene reference na nacističke simbole koje koriste neke druge grupe. Umesto toga, organizuje akcije kojima nastoji da predstavi desničarski ekstremizam kao nešto spektakularno i smelo.

Pristalice pokreta razvijale su transparente na čuvenoj Brandenburškoj kapiji u Berlinu i marširale ulicama Beča. Godine 2017. unajmile su brod i predstavljale se kao obalska straža koja pokušava da zaustavi izbeglice na Sredozemnom moru.

Fis je osnovao medijsku agenciju koja drugim desničarskim političarima nudi svoje usluge. Dobijao je poslove od AfD-a, iako stranka zvanično zabranjuje saradnju sa Identitetskim pokretom.

Ti poslovi omogućili su mu da uđe u parlamentarne krugove. Četiri godine živeo je u Berlinu i jedno vreme radio za poslanika AfD-a u nemačkom Bundestagu. Kasnije se vratio u Meklenburg-Zapadnu Pomeraniju i pridružio poslaničkoj grupi te stranke u pokrajinskom parlamentu.

"U prošlosti su postojali samo ekstremistički mediji. Gledano unazad, to je bio veliki problem za političku desnicu", kaže Fis,

Uz AfD, mladi sada imaju stranku preko koje mogu da se bave desničarskom politikom i da osporavaju establišment "demokratskim sredstvima", tvrdi on.

Oni koji su napustili pokret

Uprkos širokim ramenima, Erik Arens deluje mršavo i izduženo. Ulazi u kafić nedaleko od bazilike Sagrada familija, intenzivnog pogleda i čvrstog rukovanja. Za njim dolazi njegova verenica Ema Mekel, koja deluje nesigurno.

On ima 32 godine, dok je ona više od decenije mlađa. Arens je politički preobraćenik koji je najpre bio na levici, potom na desnici, a sada se ponovo okrenuo levim idejama. Stalno je na internetu, a mediji su ga predstavljali kao opasnog agitatora.

Mekel, nasuprot njemu, vodi povučen život i gotovo se ne pojavljuje u javnosti. Ono što ih povezuje jeste njihova prošlost u krajnjoj desnici i želja da ispričaju kako su je napustili.

Mekel započinje svoju priču. U Nemačku je došla sa 12 godina, nakon što je prethodno živela sa porodicom u Meksiku. Sa majkom se uselila u stan u Potsdamu.

Nedaleko odatle nalazi se vila Adlon, neobarokno imanje koje je dospelo na naslovne strane 2024. godine nakon što je ugostilo grupu krajnje desničarskih aktivista. Među njima su bili austrijski aktivista Zelner i članovi AfD-a i Identitetskog pokreta, koji su razgovarali o planu za proterivanje miliona ljudi stranog porekla iz Nemačke.

Kao tinejdžerka, Mekel je upoznala Matildu Hus, poslovnu ženu čiji je suprug kupio imanje 2011. godine. Hus, biolog i filozof, zagovara ideju da među ljudima postoji "biološka hijerarhija".

"Bila je pomalo misteriozna i predstavljala mi je uzor. Razgovarala je sa mnom o različitim temama, na primer o feminizmu", kaže Mekel.

Mekel sebe iz tog perioda opisuje kao  levo orijentisanu. U školi je organizovala grupu za kvir tinejdžere i učestvovala u klimatskim protestima pokreta Petkom za budućnost.

Hus joj je, kako tvrdi, predstavila drugačije tumačenje feminizma: žene su danas primorane da rade, dok se one koje izaberu da budu domaćice i majke suočavaju sa diskriminacijom.

Žene, prema toj ideji, ne ugnjetava patrijarhat, već navodno emancipatorski sistem koji im uskraćuje tradicionalne uloge.

"U jednom trenutku sam prihvatila te ideje. Vremenom sam usvajala sve više delova njenog sistema razmišljanja.", kaže Mekel.

Preko Hus, Mekel je upoznala mlade muškarce i žene iz krajnje desničarskih krugova, među kojima je bio i Arens. Mnogi su bili povezani sa Identitetskim pokretom, dok su drugi imali veze sa AfD-om.

Prema Mekel, Hus je finansijski podržavala mlade desničarske radikale. Hus je, odgovarajući na pitanja novinara, odbacila tu tvrdnju.

"Nisam nikoga finansirala", rekla je.

Jedan mladić iz Identitetskog pokreta postao je Mekelin dečko. Napustila je školu i preselila se sa njim u Beč.

"Ulazak u desničarske krugove promenio je svaki aspekt mog života", kaže ona.

Postala je neka vrsta takozvane tradicionalne supruge, odnosno "tradwife", podređujući se partneru u seksualnom životu i kuvajući mu tri puta dnevno, isključivo organsko meso, priseća se.

Međutim, par je ubrzo ostao bez novca.

"Ponekad sam morala da izlazim i kradem", kaže Mekel. Zatim je usledilo nasilje. Veza se raspala, a Mekel se 2024. vratila u Potsdam.

Tamo se zbližila sa Arensom. On se približavao tridesetoj godini i bio je aktivniji od gotovo svih drugih ljudi iz kruga Matilde Hus.

Osnovao je četiri kompanije u tri zemlje i radio za AfD. Zajedno sa ekstremistima iz nekoliko zemalja planirao je stvaranje propagandne mreže za širenje rasističke ideologije.

Ideja je bila da se stvori svojevrsna sekta kojoj bi se pridruživali usamljeni mladi muškarci. Arens je želeo da na tome zaradi.

U jednom romantičnom trenutku, koji je bio ozbiljniji od šale, rekao je Mekel da želi da od nje napravi "vođu žena Rajha".

Međutim, oboje su u tajnosti već počeli da sumnjaju u krajnju desnicu. Posebno ih je mučio jaz između onoga što su članovi pokreta tvrdili da postižu i onoga što su zaista radili.

"Mnogi su se pretvarali da su filmski stvaraoci, fotografi ili pisci", kaže Mekel.

Arens dodaje: "Ja sam radio 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji, dok većina njih nije uspevala ništa da završi."

Pre nego što se priključio krajnjoj desnici, Arens je bio student nastavničkog fakulteta i aktivan u levičarskim univerzitetskim grupama. Ipak, mnoge svoje saborce odbio je sklonošću ka provokacijama i sukobima.

Svoj politički zaokret objašnjava više ambicijom nego uverenjima. Naziva ga "šemom za brzo bogaćenje".

Prema njegovim rečima, počeo je anonimno da širi krajnje desničarske stavove na društvenoj mreži Tviter. Samo nekoliko meseci kasnije već je sedeo sa Hus, Zelnerom i multimilionerima iz poslovnog sveta.

U tim krugovima Arensov preduzetnički duh brzo je došao do izražaja. Razumeo je kako da sadržaj prilagodi internetu. Osnovao je takozvani "Kontrauniverzitet", platformu za obuku koja je nudila krajnje desničarske i nacionalističke sadržaje. Zelner je bio jedan od predavača.

Danas Arens o Zelneru kaže: "On je bolji propagandista nego što je Hitler bio."

To je tipična Arensova izjava, osmišljena da izazove reakciju. Odmah zatim nudi objašnjenje.

"Godine 2026. Hitler bi bio beznačajna figura u desničarskim krugovima. Nacisti su imali dobar osećaj za slike. Ali danas je mnogo teže dopreti do masa. Konkurencija je mnogo veća."

Trik je, dodaje, pronaći način da se izdvojite u moru političkih poruka.

Upravo to je pokušao sa Krahom, koji je danas poslanik i kojeg Arens opisuje kao "jednog od svojih aduta".

"Video sam ogroman potencijal u njemu jer je imao osećaj za nastup", kaže Arens.

Arens mu je pomogao da pravi kratke video-snimke namenjene mladima.

"Znao sam da može da osvoji TikTok. Imao je auru paše. Zato sam u njegove snimke stavljao orijentalnu muziku."

Krah, koji nije odgovorio na zahtev za komentar, postao je internet ikona, više mim nego političar. Međutim, broj njegovih pratilaca na društvenim mrežama bio je stvaran.

Do trenutka kada je postao vodeći kandidat svoje stranke na izborima za Evropski parlament 2024. godine, Arens je već planirao da ga dovede do kancelarske funkcije.

Umesto toga, njih dvojica su se sukobila. Do marta 2025. Arens je na društvenoj mreži X vređao nekadašnjeg saveznika nazivajući ga "korumpiranim debelim crvom" i optužujući ga da ga plaća Rusija.

Ubrzo nakon toga javno je objavio da prekida veze sa AfD-om.

Na pitanje zašto je napustio pokret, Arens navodi nekoliko razloga. Kaže da je čitao filozofe Hegela, Adorna i Marksa. Proučavao je i sajentologiju, u kojoj je prepoznao sličnosti sa Identitetskim pokretom. Pomogle su mu, tvrdi, i knjige ljudi koji su napustili sektu.

A onda se pojavila ljubav. On i Mekel pomogli su jedno drugom da napuste pokret i počeli da rade na sebi.

"Erik i ja smo oboje imali probleme sa mentalnim zdravlje. To nas je odvelo na desnicu", kaže Mekel.

Danas je krajnje desničarska ideologija izgubila privlačnost za ovaj par. Ono što im je nekada obećavalo stabilnost i uticaj sada im deluje beznadežno, baš kao i zemlja koju su napustili.

Više ne žele da žive u Nemačkoj.

"Politički, ta zemlja je izgubljena", kaže Mekel.

Možda će se preseliti u Meksiko, dodaje Arens.

Lili Baginski, s druge strane, planira budućnost u Nemačkoj. Želi da nastavi da širi ideologiju Mladih nacionalista i da ima troje dece, po mogućstvu u svom novom domu u istočnoj Nemačkoj.

"Ovde mi je privlačnije nego u Ludvigshafenu, gde niko ne govori nemački", kaže ona.

Danijel Fis takođe ima jasan cilj: želi da dođe na čelo pokrajinske vlade u Šverinu, glavnom gradu Meklenburg-Zapadne Pomeranije.

Iako je AfD pobedio na septembarskim izborima u toj pokrajini, nije osvojio dovoljno glasova da samostalno formira vladu. Ostale političke stranke odbijaju da uđu u koaliciju sa njim.

Ipak, širom Nemačke takozvani politički "zaštitni zid", koji je politički establišment podigao kako bi sprečio dolazak krajnje desnice na vlast, sve je više pod pritiskom.

Mnogi smatraju da je samo pitanje vremena kada će se taj zid srušiti i kada će AfD početi da sklapa koalicije kao bilo koja druga stranka.

Za Fisa, projekat je tek počeo.

(Telegraf.rs)