Dorin nam je pokazala mesto u Nir Ozu gde su teroristi ubijali 7. oktobra: Molila sam se da deca umru pre mene

"Mislila sam da ćemo umreti. Molila sam se da moja deca umru pre mene, kako bih bila sigurna da im niko ništa ne može učiniti", ispričala nam je Dorin Raj, koja je sa suprugom i troje dece pre tri godine preživela napad Hamasa na kibuc Nir Oz.

Tri godine kasnije, rane su i dalje otvorene, desetine porodica ne mogu da se vrate, a pojedine kuće ostavljene su kao svedočanstvo o jednom od najstrašnijih dana u istoriji Izraela.

Preporučujemo

Dok stojimo u Nir Ozu, na jugu Izraela, teško je razumeti kako je jedno mesto koje je za njegove stanovnike predstavljalo dom, sigurnost i zajedništvo moglo da postane poprište takvog užasa. Ovo nije samo priča o napadu 7. oktobra 2023. godine. Ovo je priča o ljudima koji su u nekoliko sati izgubili osećaj sigurnosti, o porodicama koje su pokušavale da prežive iza vrata skloništa i o zajednici koja se i tri godine kasnije bori da pronađe put do normalnog života.

Reporter portala Telegraf.rs imao je prilike da poseti kibuc Nir Oz i razgovara sa Dorin Raj, koja je ovde 14 godina živela sa suprugom Bi-Džejem. U Nir Ozu im je rođeno troje dece. Voleli su svoj kibuc i, kao i ostali stanovnici ovog pograničnog područja, navikli su na povremene raketne napade. Znali su gde se nalaze skloništa i šta treba da rade kada se oglasi uzbuna.

"Mi mnogo volimo ovo mesto i znamo da ovo ponekad može biti ratna zona. Znamo kako da se nosimo sa raketama i stvarima koje se dešavaju. Ali 7. oktobar je promenio sve što znamo", počinje Dorin svoju priču za portal Telegraf.rs.

Bilo je 6.30 ujutru 7. oktobra 2023. godine kada se oglasila crvena uzbuna. Dorin i njen suprug iskočili su iz kreveta i požurili u sklonište, gde su spavala njihova deca.

Uobičajeno su imali svega 15 sekundi da stignu do sigurnog prostora. Ovoga puta, raketni udari počeli su već posle pet sekundi.

"Sećam se da nam se soba tresla. Moja ćerka se probudila i počela da plače: 'Čujem to, čujem to!' Ostalo dvoje dece se takođe probudilo i pitalo: 'Šta se dešava, mama? Je l' to rat?", rekla je ona.

U prvi mah pomislili su da je reč o još jednom napadu, kakve su već poznavali. Međutim, ubrzo su shvatili da se događa nešto mnogo strašnije. Dorin je izašla iz skloništa kako bi u kuću uvela pse koji su spavali napolju. Tada joj se učinilo da čuje pucnjavu.

"Pucnjava? Kako je to moguće? Možda je sa ograde, nije odavde. Neverovatno je da bi bilo ovde", prisetila se svojih tadašnjih misli.

Vratila se u sklonište i proverila poruke na telefonu. Niko nije javljao da se nešto neobično događa, pa je čak i sama napisala da joj se čini da se u njihovom komšiluku čuje pucnjava. Bila je ubeđena da će joj se drugi smejati i pomisliti da preteruje.

Kada je ponovo izašla da donese vodu, psi su je pogledali neobično. Kao da su pokušavali da joj skrenu pažnju na nešto. Pogledala je u pravcu na koji su je usmeravali i primetila da je prozor otvoren na čudan način.

Pomislila je da je neko možda pokušao da uđe, ali da su ga psi uplašili.

Tek kada je ponovo pogledala poruke na Vocapu, shvatila je razmere opasnosti.

"Videla sam poruku da su teroristi u kibucu i da treba da zaključamo vrata i ostanemo unutra", prisetila se Dorin.

Njen suprug je odmah skočio prema vratima skloništa i počeo da drži kvaku. Postojao je jedan problem - vrata nisu imala bravu.

Skloništa u njihovim kućama bila su namenjena zaštiti od raketa. Niko nije razmišljao o tome da bi jednog dana mogla da im zatrebaju kako bi se sakrili od ljudi koji pokušavaju da provale unutra.

Dorin je odlučila da deci ne govori šta se zaista događa. Napravila im je sigurno mesto na podu, okružila ih jastucima. Sve vreme se plašila da će jedna od raketa pogoditi i njihovu kuću.

Snimila poruku porodici, mislila da je poslednja

Kako je pucnjava postajala sve jača, Dorin je počela da shvata da se napadači približavaju njihovoj kući.

U jednom trenutku odlučila je da snimi glasovnu poruku članovima porodice. Govorila je na engleskom kako je deca ne bi razumela.

Nije ni znala da je poruku sačuvala. Tek kasnije su joj rekli da postoji snimak na kojem se čuju pucnji u pozadini.

Kada nam je prepričavala šta se dogodilo, pustila je taj audio-zapis.

"Mislim da će nas ubiti. Volim vas sve. Mnogo. Ne želimo da umremo. Nadam se da će moja deca biti barem u redu. Ako uđu unutra, gotovi smo, sigurna sam. Žao mi je što vas plašim. Volim vas. Ćao za sada", čuje se na snimku.

To nisu bile reči nekoga ko je pokušavao da dramatizuje situaciju, to je bila poruka majke koja je verovala da možda neće preživeti narednih nekoliko minuta.

Dorin je zastala dok smo slušali snimak. Izvinila se, a zatim nastavila priču.

"I sada, tri godine kasnije, još uvek otkrivamo stvari koje smo tog dana radili, a kojih se uopšte ne sećamo", rekla nam je Dorin.

Teroristi su četiri puta pokušali da otvore vrata

Napadači su ubrzo ušli u njihovu kuću. Dorin je čula pucnje, a zatim i uzvike "Alahu Akbar". Deca su shvatila da opasnost nije samo od raketa.

"Mama, teroristi su tu, došli su da nas ubiju!", rekla su joj deca.

Pokušavala je da ih smiri i zamolila ih da plaču što tiše, kako napadači ne bi čuli da se neko nalazi u skloništu.

U jednom trenutku njen sin dobio je napad nalik epileptičnom. Ležao je na boku i tresao se, a Dorin je pokušavala da mu pomogne, dok je istovremeno pazila na dve ćerke.

"Mislila sam da ćemo umreti. Ako moja deca umru, biće to od zalutalog metka. Bilo je veoma teško nositi se sa tim", priča nam ona.

Dok je ona pokušavala da zaštiti decu, njen suprug Bi-Džej telom je držao vrata.

Napadači su prišli skloništu i počeli da guraju vrata. Uspeli su malo da ih otvore. Bi-Džej je tada naglo povukao kvaku i naterao ih da puste.

Međutim, nisu odustajali. Ponovo su pokušavali da uđu, dozivali druge napadače i tražili pomoć.

"To se dogodilo oko četiri puta. Vrata bi počela da se otvaraju, ali je Bi-Džej uspevao da ih ponovo zatvori. Kažem da je on naš anđeo. Četiri puta nam je sigurno spasao život", rekla je ona.

Napolju se povremeno čula pucnjava koja je odvlačila pažnju napadača. Ipak, tokom čitavog dana ljudi su ulazili u kuću. Čuli su viku, lomljavu stakla i vriske svojih papagaja. Za pse su verovali da su mrtvi.

Preko poruka na Vocapu saznali su da se isto događa i njihovim komšijama, nekome je zapaljena kuća, nekome je suprug upucan, a mnogi su se borili da prežive. Pomoć nije stizala. Haos je bio ogroman. Dorin se priseća i trenutka kada joj je prijateljica poslala fotografiju jedne žene i pitala je da li je poznaje. Bila je to njihova zajednička prijateljica, majka dvoje dece. Tada je pomislila da bi i njih mogli da odvedu.

"Pomolila sam se najgorom molitvom koju roditelj može da izgovori. Molila sam se da deca umru pre mene, a onda da ja umrem. Samo da budem sigurna da im niko ništa ne može učiniti", rekla je ona drhtavim glasom.

Gotovo 12 sati proveli su zatvoreni u skloništu. Bi-Džej je sve vreme držao vrata, toliko iscrpljen da je Dorin želela da ga zameni, ali joj nije dozvoljavao jer se plašio da bi mogla da bude povređena.

Na kraju su evakuisani u bezbedan prostor u okviru kibuca, u veliki objekat koji je služio kao sklonište, u kojem se nalazio vrtić.

Tamo su ih dočekali ljudi iz zajednice. Prilazili su Bi-Džeju, grlili ga i ljubili, ponavljajući: "Hvala ti, hvala ti, hvala ti!" On nije razumeo zašto. Tek tada su se setili nečega što su gotovo zaboravili.

Brava koju je napravio 2015. spasila je deset porodica

Još 2015. godine Dorin i njen suprug čuli su da postoje tuneli i uplašili se da bi naoružani ljudi mogli da uđu u kibuc.

Bi-Džej je tada odlučio da napravi posebnu bravu za vrata skloništa. U početku je mislio da bi moglo da dođe nekoliko napadača, ali je želeo da zaštiti porodicu.

Njegove komšije su ubrzo zatražile isto rešenje, pa je napravio brave i za druge porodice.

Kada su se kasnije preselili iz kuće u kojoj su živeli, ostavili su tu bravu. U novom domu nisu napravili drugu. Strah od tunela i mogućeg upada vremenom je nestao.

Sedmog oktobra Bi-Džej je postao ljudska brava.

"Brave koje je napravio 2015. spasile su deset porodica u kibucu. To je neverovatno. Nažalost, bilo je mnogo ljudi koji ih nisu imali i koji su ubijeni na veoma surov način", rekal nam je Dorin.

O razmerama tragedije saznali su i narednog dana, 8. oktobra, kada su vojnicima pomagali u prikupljanju tela. Bezbednosna situacija prethodnog dana nije dozvoljavala da pomoć stigne do svih.

Dorin govori o prizorima koje su ljudi iz zajednice zatekli, o deci koja su stradala, o porodicama koje su ubijene i ljudima koji su spaljeni.

Od oko 400 ljudi koliko je činilo njihovu zajednicu, 76 je tog dana odvedeno u Gazu. Među njima su bili i devetomesečna beba i stariji ljudi koji su imali skoro 80 godina.

Dorin kaže da su se svi danas vratili, posle duge borbe, ali da nisu svi dočekali povratak živi. Prema njenim rečima, u zarobljeništvu su pogubljeni, a njihova tela kasnije su sahranjena u kibucu.

"Šezdeset pet ljudi iz naše zajednice više nije ovde. Nevini ljudi koji nikome nisu naudili", rekla je Dorin.

Mesto na kojem su se stanovnici borili do poslednjeg daha

Dok nam pokazuje kibuc Nir Oz, Dorin nas vodi i do mesta koje naziva najvažnijim u priči o ovom kibucu. Zove se "Raskrsnica hrabrih".

Upravo tu su se pripadnici jedinice za brzo reagovanje borili protiv stotina napadača duže od dva i po sata, sa onim što su imali na raspolaganju.

Dvojica pripadnika jedinice tu su stradala. Jedan je ubijen, a njegovo telo odneto je u Gazu. Drugi je ranjen i takođe odveden, a kasnije je preminuo jer mu, kako kaže Dorin, nije ukazana potrebna nega.

Još jedan mladić došao je da pomogne stanovnicima i poginuo. Njegova sudbina dugo je bila nepoznata. Tek u junu 2024. saznali su da su pronađene kosti koje su pripadale njemu. Još jedan pripadnik jedinice ubijen je na drugoj strani kibuca, kod ambulante.

"Ti ljudi su izašli znajući da mogu da žrtvuju svoje živote kako bi pokušali da nas spasu", kaže Dorin.

Jedan od njih je čak poslao poruku supruzi: "Ne otvaraj mi vrata ako dođem".

Drugi je pre izlaska odveo suprugu i bebu kod komšije, čije je sklonište imalo posebnu bravu. Tako su preživeli.

Dorin nam pokazuje i kuće koje su zapaljene nakon što napadači nisu uspeli da otvore vrata skloništa. Prema njenom svedočenju, napadači su znali da se unutra nalaze porodice, čuli su dečji plač, ali su ipak zapalili kuće.

Jedna porodica je čudom preživela, roditelji i dvoje dece. Dorin s ponosom dodaje da je žena iz te porodice pre godinu dana rodila bebu.

Ipak, nisu svi imali takvu sreću.

Tri godine kasnije većina stanovnika i dalje ne može da se vrati

Nakon napada, cela zajednica evakuisana je 8. oktobra. Prvo su otišli u Eilat, gde su tri meseca živeli u hotelu, a potom su premešteni u Kirjat Gat, grad udaljen oko sat vremena od kibuca.

Većina stanovnika i dalje živi tamo. Dorin kaže da je deo ljudi počeo da se vraća tokom leta, dok je u kibucu počela obnova. Kazala nam je da se oko 20 stanovnika vratilo, pa je ukupno u mestu sada stotinak i nešto ljudi. Ipak, za mnoge povratak nije moguć.

"Postoji oko 40 porodica koje osećaju da ne mogu čak ni da se vrate ovde. Toliko volimo ovo mesto i želimo da se oporavi, da bude lepo i da ljudi ovde žive bezbedno. Ali onima koji su propatili tog dana, posebno porodicama sa malom decom, previše je teško", kaže nam Dorin.

Te porodice pokušavaju da se zajedno presele na drugo mesto. Ostali koji žele da se vrate očekuju da će to moći za dve ili tri godine, kada obnova bude završena.

Kibuc je i dalje gradilište. Pojedine kuće i delovi mesta ostavljeni su kako bi svedočili o onome što se dogodilo.

Dorin smatra da je važno da ljudi dođu i vide posledice napada.

"Kada to ne vidite, ne možete zaista da razumete. Ponekad čujem ljude koji kažu da je sve preterano ili da se ništa nije dogodilo. Ali sve se to desilo. Desilo se našim prijateljima i nama", priča ona.

Na pitanje kako se oseća tri godine posle napada i da li se plaši da bi se sve moglo ponoviti, Dorin ne pokušava da sakrije koliko je toga ostalo iza zatvorenih vrata njihovih domova.

"Izgubili smo samopouzdanje. Ne znam kako da kažem... Izgubili smo poverenje. Ranije smo bili nevini i osećali smo se bezbedno. Čak i kada su padale bombe, znali smo da postoji neko ko nas štiti. Znali smo kako da se nosimo sa raketama", objašnjava ona.

Ono što se dogodilo 7. oktobra promenilo je način na koji posmatra svet.

"Kao da ovde nije bilo ljudskosti. Ako neko može da dođe i uradi nešto toliko loše, onda se to može ponoviti", rekla nam je ona.

Njena porodica i dalje ne živi u Nir Ozu. Kaže da ima dece koja se plaše i ne spavaju dobro noću i da se njen suprug i dalje nosi sa teškim posledicama traume.

Uprkos svemu, Dorin veruje da će se kibuc obnoviti. Veruje da će se u njemu ponovo čuti dečji smeh i da će porodice ponovo živeti u kućama koje su nekada predstavljale njihovu najveću sigurnost.

"Postoji rečenica koja kaže da nakon što se nešto loše dogodi, nakon što se slomite, možete ponovo da gradite i oporavite se. To se dešava u prirodi, a dešava se i ljudima", rekla nam je ona za kraj.

Kaže da će Nir Oz biti još lepši nego pre.  Ali, dok govori o budućnosti, zastaje. Teško joj je da nastavi.

Zajednica će opstati, kaže, ali sa ranom koja nikada neće nestati.

(Telegraf.rs)