Na ovom ostrvu živi gotovo 3.000 zlatnih zmija: Legenda kaže da su čuvale zakopano gusarsko blago

Širom sveta postoje ostrva koja su zbog svoje izolovanosti, prirode ili istorije postala legendarna.

Na nekima žive opasne životinje, neka vekovima postoje bez kontakta s ostatkom sveta, dok smo za druga čuli kroz putopise o napuštenim gradovima, nuklearnim eksperimentima ili drevnim civilizacijama.

Preporučujemo

Sve počelo pre 11.000 godina

Tridesetak kilometara od grada Itanjaem, na jugu Brazila, nalazi se ostrvo dugo svega 1,5 kilometara. Ima površinu od oko 43 hektara, nema stalnih stanovnika ni izvora pijaće vode, a većina ljudi nikada neće dobiti dozvolu da kroči na njega.

Njegovo ime je Ilja da Kejmada Grande, a danas je najpoznatije po zmijama, tačnije zlatnom poskoku (Bothrops insularis), koji u prirodi živi samo na ovoj lokaciji i koji se tokom dugotrajne izolacije razvio u zasebnu vrstu.

Često se opisuje kao mesto gde na “svakom kvadratnom metru živi nekoliko zmija”. Stvarnost je, naravno, manje filmska, ali je i dalje izuzetna. Stručnjaci procenjuju da populacija broji oko 2.400 do 2.900 jedinki, uz prosečnu gustinu od približno 55 zmija po hektaru.

Novija studija analizirala je 230 internet sadržaja o “Ostrvu zmija” i njegovim stanovnicima, i utvrdila da je čak 94,35 odsto sadržalo barem neku netačnu informaciju, najčešće o gustini populacije i jačini otrova.

Prema vodećoj hipotezi, priča o zlatnom poskoku počela je pre oko 11.000 godina, kada je porast nivoa mora nakon poslednjeg ledenog doba odvojio Ilja da Kejmada Grande od kopna i izolovao populaciju zmija srodnih vrsti Bothrops jararaca.

Na malom ostrvu nije bilo kopnenih sisara kojima se odrasle jedinke inače hrane, pa se izolovana populacija tokom milenijuma prilagođavala drugim izvorima hrane. Odrasli primerci zlatnih poskoka danas uglavnom love ptice, često i u vegetaciji, dok se mladunci hrane manjim životinjama, poput stonoga i vodozemaca.

Poznati mit o "superotrovu"

Ta promena načina života ostavila je trag i na građi. Zlatni poskok je relativno mala zmija i većina jedinki ne dostiže dužinu od jednog metra. Ženke su primetno veće od mužjaka.

Relativno dug rep i sposobnost kretanja kroz žbunje i niže grane pomažu ovoj vrsti u lovu na ptice. Suprotno popularnoj predstavi o “džinovskim agresivnim zmijama“, reč je o stvorenju čije ponašanje podrazumeva i mirovanje, skrivanje ili bekstvo kada se oseti ugroženom.

Još je poznatiji mit o “superotrovnom” otrovu. Decenijama se ponavlja tvrdnja da otrov zlatnog poskoka može da “rastopi ljudsko meso“. Takve tvrdnje znatno pojednostavljuju stvarnost.

Naime, sastav otrova vrste Bothrops insularis zaista se razlikuje i pokazuje prilagođavanja povezana sa drugačijom ishranom, ali savremena poređenja ne opravdavaju jednostavnu tvrdnju da je “pet puta jači” od otrova Bothrops jararaca, niti da je reč o “najotrovnijoj zmiji na svetu”.

Ujed bi svakako predstavljao ozbiljno medicinsko stanje, a za trovanje zmijama iz roda Bothrops postoji odgovarajući protivotrov.

Na ostrvu su nekada živeli i ljudi. Brazilska mornarica podigla je tamo svetionik 1909. godine, a svetioničari su sa svojim porodicama živeli na lokaciji do 1925, kada je svetionik automatizovan.

Naučnici redovno dolaze

Tada je nastala jedna od najpoznatijih ostrvskih legendi, prema kojoj su zmije ušle u kuću svetioničara i ubile celu porodicu. Za takav događaj ne postoje pouzdane istorijske potvrde. Dokumentovano je, međutim, da su svetioničari sarađivali sa Institutom Butantan i da je između 1914. i 1924. godine sa ostrva za naučna istraživanja prikupljeno oko 450 zlatnih poskoka.

Ni ime ostrva, u prevodu “velika paljevina“, nije povezano sa nekom prirodnom katastrofom. U prošlosti su ljudi dolazili i palili vegetaciju kako bi raščistili teren i smanjili opasnost od zmija, a velike vatre mogle su se videti i sa kopna.

Danas je takvo zadiranje u ekosistem nezamislivo - ostrvo je od 1985. godine deo saveznog zaštićenog područja, kojim upravlja Institut Chico Mendes za očuvanje biološke raznovrsnosti.

Takođe, nije sasvim tačno da je “ljudima pristup zabranjen zbog zmija“. Istina je da ostrvo nije otvoreno za uobičajene turističke posete, ali je pristup moguć radi naučnih istraživanja, naravno, uz dozvolu nadležnih organa, jer je reč o strogo zaštićenom i izuzetno osetljivom ekosistemu.

Naučnici Instituta Butantan i drugih ustanova redovno dolaze da bi pratili populaciju, uzimali uzorke i proučavali evoluciju, genetiku, otrov i zdravstveno stanje životinja.

Koliko se stvarnost razlikuje od internet legendi pokazala je nesreća iz 2019. godine. Šestorica ribara našla su se u nevolji kada im se brod prevrnuo tokom nevremena. Četvorica su uspela da doplivaju do ostrva, gde su provela tri dana. Pre nego što su ih pronašli ronioci, hranili su se zelenim bananama i sakupljali kišnicu.

Pravo prirodno blago

Kod četvorice muškaraca koji su boravili na ostrvu nije zabeležen nijedan ujed zmije, što je dobar podsetnik da je Ilja da Kejmada Grande opasno mesto, ali ne i ostrvo na kojem čoveka nakon nekoliko koraka “neizbežno čeka smrt”.

Postoji i legenda o zakopanom gusarskom blagu. Prema jednoj verziji priče, pre nekoliko vekova tamo je sakriveno zlato, a zmije su čak namerno ostavljene na ostrvu kako bi ga čuvale. Ni za ovu priču ne postoje verodostojni istorijski dokazi.

Pravo prirodno blago zapravo predstavlja jedinstvena populacija zmija. Vrsta Bothrops insularis kritično je ugrožena, a prete joj izuzetno malo područje rasprostranjenosti, mala i genetički izolovana populacija, promene u dostupnosti ptica selica, prirodne katastrofe, paraziti, kao i ilegalno hvatanje i trgovina retkim životinjama.

Priča o ostrvu Ilja da Kejmada Grande deo je novog serijala portala Dnevno.hr, koji predstavlja mesta koja se po mnogo čemu razlikuju od ostatka planete.

Čitaoci će imati priliku da saznaju više o njihovoj istoriji, upoznaju ljude koji na njima žive ili su nekada živeli, kao i da otkriju prirodne posebnosti i događaje zbog kojih su stekla “mitski status“.

(Telegraf.rs)