Fatalne špijunke! Zavedu moćnika, a onda prodaju njihove tajne: Od Mata Hari do šefa kompanije Nvidia

Američki Kongres uključio se u slučaj koji je uzdrmao jednu od najmoćnijih tehnoloških kompanija na svetu - Nvidiju. U centru pažnje našli su se direktor te kompanije Džensen Huang i kineska poslovna žena Alis Huang, za koju se sumnja da su je kineske obaveštajne službe regrutovale kako bi mu se približila i došla do osetljivih poslovnih informacija.

Ukoliko se tvrdnje i sumnje koje istražuju američki istražitelji pokažu tačnim, ovo po svim parametrima jeste definicija moderne "medene zamke".

Preporučujemo

"Honey trap" (srp. "medena zamka") je obaveštajna metoda u kojoj se meta zavodi ili ulazi u romantičnu ili seksualnu vezu kako bi bila navedena da oda poverljive informacije, postane saradnik ili bude izložena uceni. Nekada je cilj prikupljanje državnih tajni, a nekada kompromitujući materijal kojim se osoba primorava na saradnju.

U istoriji špijunaže zabeleženo je mnogo takvih slučajeva, ali nisu svi podjednako dobro dokumentovani. Neki su potvrđene obaveštajne operacije, dok su drugi poznati politički skandali ili slučajevi čija je prava pozadina i danas predmet rasprava.

Predstavljamo vam 10 poznatih "honey trap" slučajeva iz istorije:

1. Mata Hari

Prva asocijacija na ovakve slučajeve definitivno je Margareta Gertrude Zele, poznatija kao Mata Hari.

Zele je bila holandska plesačica i elitna kurtizana čiji su klijenti bili uticajni političari i oficiri širom Evrope. Početkom Prvog svetskog rata 1914. godine, zahvaljujući neutralnom holandskom pasošu, slobodno je putovala između zaraćenih zemalja.

Njen obaveštajni angažman počeo je 1915. kada joj je nemački konzul u Hagu platio za informacije i dodelio šifru H-21. Margareta je novac uzela olako, više kao naknadu za ličnu imovinu zaplenjenu u Berlinu.

Sledeće godine, želeći da obezbedi novac za lečenje svog ranjenog ljubavnika, ruskog oficira Vadima Maslova, ponudila je usluge francuskoj službi. Kapetan Žorž Ladu angažovao ju je za zadatke u Belgiji uz obećanje velikog honorara.

Krajem 1916. u Madridu je pokušala da izvuče podatke od nemačkog vojnog atašea Arnolda Kalea. Kale je provalio šta Zele radi i poslao je depešu Berlinu koristeći šifru za koju je znao da su je Francuzi već razbili, svesno je označivši kao agenta H-21. Centar za prisluškivanje na Ajfelovom tornju presreo je poruku, što je francuskoj službi poslužilo kao krunski dokaz za njeno hapšenje u Parizu februara 1917. godine.

Baš ta godina bila je prelomna za Francusku: katastrofalni gubici na frontu, pobune u desetinama divizija i slom morala zahtevali su žrtvenog jarca. Narativ o fatalnoj špijunki koja je zavela generale i izdala položaje poslužio je kao idealna distrakcija.

Na montiranom procesu pred vojnim sudom, bez ijednog materijalnog dokaza, optužena je za smrt 50.000 vojnika.

Osuđena je na smrt i streljana 15. oktobra 1917. u tvrđavi Vensen.

Otvaranje francuskih i britanskih dosijea krajem 20. veka potvrdilo je da Mata Hari nikada nije imala pristup stvarnim vojnim tajnama. Njene "informacije" bila su salonska nagađanja, a ona sama politički naivna figura koju su suparničke službe izmanipulisale i žrtvovale radi podizanja unutrašnjopolitičkog morala.

2. Istočnonemački "Romeo" špijuni

Operacija "Romeo" istočnonemačke spoljne obaveštajne službe HVA (sektor zloglasnog Štazija) predstavlja najsistematičniji program državne emotivne manipulacije u istoriji špijunaže. Za razliku od klasičnih ucena, cilj je bila dugoročna psihološka zavisnost.

Tvorac doktrine, šef HVA Markus Volf, iskoristio je specifične okolnosti Zapadne Nemačke tokom 1960-ih i 1970-ih. Zbog ogromnih ratnih gubitaka muške populacije postojala je čitava generacija neudatih žena, koje su u konzervativnoj administraciji Bona radile kao daktilografkinje i lične sekretarice u ministarstvima, kabinetu kancelara i NATO-u. Iako bez političke moći, imale su najviše bezbednosne propusnice i svakodnevno baratale najstrože poverljivim depešama Zapada.

Štazi je regrutovao markantne, inteligentne muškarce i obučavao ih u školi u Granseu za psihološko profilisanje, manire i manipulaciju.

Agenti su preuzimali lažne identitete - predstavljali su se kao švajcarski biznismeni, diplomate ili mirovni aktivisti. Nakon insceniranog susreta, usledili bi meseci udvaranja, fiktivne veridbe ili tajna venčanja. Kada bi veza postala čvrsta, agent bi tvrdio da radi za mirovni institut ili savezničku službu i molio partnerku za uvid u dokumenta. Žene su poverljive spise krale iz ljubavi, uverene da pomažu partneru.

Najpoznatiji primeri:

• Gabrijela Gast: Regrutovana krajem 1960-ih, infiltrirala se u zapadnonemačku službu BND i postala zamenica šefa odeljenja za SSSR, dostavljajući Štaziju izveštaje pune dve decenije.• Ursel Lorencen: Sekretarica u sedištu NATO u Briselu s uvidom u nuklearne planove, prebegla u Istočni Berlin 1979. i javno razotkrila zapadne ratne planove.• Margarete Heke: Sekretarica u kabinetu saveznog predsednika Sa vezne Republike Nemačke, godinama je predavala diplomatsku prepisku.

Nakon pada Berlinskog zida, oko 40 žena osuđeno je za veleizdaju. Pored zatvora, doživele su potpun lični slom saznavši da su njihove višedecenijske veze bile isključivo operativni zadatak agenata koji su u Istočnoj Nemačkoj imali stvarne porodice.

3. "Kompromat" Vilijama Džona Vasala

Slučaj Vilijama Džona Vasala predstavlja jedan od najefikasnijih primera sovjetske operacije kompromitovanja ("kompromat") i klasične ucene u Hladnom ratu, koja je SSSR-u obezbedila sedam godina pristupa najstrože čuvanim tajnama britanske mornarice i NATO.

Vasala, nižeg činovnika britanskog Admiraliteta, privlačio je luksuz, a bio je prikriveni homoseksualac u vreme kada je to u Velikoj Britaniji bilo kažnjivo zatvorom.

Tokom službe u britanskoj ambasadi u Moskvi (1954–1955), KGB je uočio njegovu ranjivost i usamljenost. Preko lokalnih kontakata namamili su ga na privatnu zabavu, opili votkom i uvukli u intimne odnose s nekoliko muškaraca, što su tajno fotografisali. Suočen s ultimatumom - saradnja ili slanje slika ambasadoru i javno uništenje - Vasal je pristao na špijunažu.

Nakon povratka u London 1956. godine, postavljen je na osetljive funkcije u Odeljenju za pomorsku obaveštajnu službu, kabinetu civilnog lorda Admiraliteta ser Tomasa Galoveja Danlopa "Tama" Galbrajta i Vojnom odeljenju II. Vasal je poverljive spise iznosio u aktovci, fotografisao ih u svom stanu minijaturnom kamerom i predavao mikrofilmove sovjetskim operativcima. Moskva je tako dobila detalje o protivpodmorničkom ratovanju, radarskim sistemima, priručnicima za torpeda i rasporedu NATO snaga u severnom Atlantiku.

Iako je od plate činovnika odjednom iznajmio luksuzan stan u Dolfin skveru i kupovao antikvitete, britanska bezbednosna provera nije reagovala.

Mreža je razotkrivena krajem 1961. kada je major KGB-a Anatolij Golicin prebegao na Zapad sa podatkom o krtici u Admiralitetu. MI5 je identifikovao Vasala i uhapsio ga u septembru 1962, kada je osuđen na 18 godina zatvora.

Skandal je izazvao politički potres: ministar Galbrajt podneo je ostavku zbog sumnji u zataškavanje, a Redklifov tribunal razotkrio je ogromne propuste u sistemu bezbednosnih provera, ozbiljno narušivši poverenje SAD u britanske službe uoči afere "Profjumo".

Vasal je pušten 1972. i živeo je povučeno do smrti 1996. godine.

4. Afera "Profjumo"

Afera "Profjumo" (1961–1963) predstavlja najveći političko-bezbednosni skandal u modernoj britanskoj istoriji.

Iako devetnaestogodišnja manekenka Kristin Kiler nije bila obučeni agent, njena istovremena veza sa britanskim ministrom rata i sovjetskim obaveštajcem stvorila je bezbednosni rizik prvog reda na vrhuncu Hladnog rata.

Aferu je omogućio dr Stiven Vord, ugledni osteopata koji se kretao u visokom društvu i upoznavao mlade devojke s aristokratijom. U julu 1961, na imanju Kliveden lorda Astora, Vord je upoznao Kilerovu sa ministrom rata Džonom Profjumom.

Istovremeno, u njen život ušao je i Jevgenij Ivanov, pomorski ataše sovjetske ambasade u Londonu i prikriveni oficir GRU-a. Profjumo i Kiler su započeli višemesečnu intimnu vezu, dok je Vord pokušavao da preko nje sazna od ministra kada će SAD rasporediti nuklearne bojeve glave u Zapadnoj Nemačkoj.

Skandal je buknuo krajem 1962. nakon oružanog incidenta ljubomornog bivšeg partnera Kilerove, što je privuklo novinare. Uskoro su u javnost procurile glasine o bezbednosnom trouglu.

Pod pritiskom, Profjumo je u martu 1963. pred Donjim domom parlamenta dao čuvenu lažnu izjavu da "nije bilo nikakve nedoličnosti". Kada su dokazi postali neoborivi, u junu 1963. priznao je laž i podneo neopozivu ostavku.

Establišment je gnev usmerio na Vorda, optuživši ga u montiranom procesu za svodništvo; slomljen i napušten od prijatelja, Vord je izvršio samoubistvo uoči presude. Zvanična istraga lorda Deninga utvrdila je da vojnih curenja nije bilo, ali je oštro kritikovala vladu.

Posledice su bile razorne: premijer Harold Mekmilan podneo je ostavku, a konzervativci su izgubili izbore 1964. godine.

Profjumo se potpuno povukao iz javnosti i narednih 40 godina proveo kao tihi volonter pomažući siromašnima u istočnom Londonu, dok je Kristin Kiler ostala obeležena stigmom skandala do kraja života.

5. Operacija "Crni panter"

Operacija otmice Mordehaja Vanunua 1986. godine (Operacija "Crni panter") predstavlja jedan od najpoznatijih primera Mosadove "medene zamke", izvedene pod striktnim naređenjem da se meta ne sme kompromitovati na britanskom tlu.

Vanunu, bivši nuklearni tehničar u podzemnom postrojenju Dimona, tajno je snimio 57 fotografija koje su dokazivale da Izrael poseduje između 100 i 200 nuklearnih bojevih glava. U septembru 1986. dovezen je u London, gde je pripremao objavu priče za The Sunday Times. Shvativši razmere curenja, izraelski premijer Šimon Peres odobrio je akciju, ali uz strogo diplomatsko ograničenje: premijerka Margaret Tačer zabranila je bilo kakve operacije na teritoriji Velike Britanije. Vanunu je morao samovoljno da napusti zemlju.

Zadatak je poveren Šeril Bentov, agentkinji Mosada rođenoj u SAD, pod kodnim imenom "Sindi". Predstavljajući se kao američka turistkinja, "slučajno" je prišla usamljenom i paranoičnom Vanunuu na Lester skveru. Tokom višednevnih šetnji i razgovora zadobila je njegovo potpuno poverenje. Kada je predložio intimnost, odbila je pod izgovorom da želi privatnost i predložila odlazak u prazan stan njene sestre u Rimu. Iako su ga novinari upozoravali na zamku, Vanunu je poleteo s njom za Rim 30. septembra 1986.

Čim su ušli u stan, zaskočili su ga operativci tima "Kidon", ubrizgali mu sedativ i vezanog ga prebacili do italijanske obale. Odatle je tajno prevezen trgovačkim brodom u Izrael. Dok je Vanunu bio na moru, The Sunday Times je objavio dosije o nuklearnom arsenalu.

Slučaj je dobio svetski odjek kada je Vanunu tokom prevoza na sud prislonio dlan na prozor policijskog kombija, na kom je bilo ispisano gde je i kako otet. Na zatvorenom suđenju osuđen je za izdaju na 18 godina zatvora (11 u samici), a pušten je 2004. pod strogim nadzorom. Sindi se ubrzo povukla iz službe.

6. Poljska zamka za Skarbeka

Slučaj Irvina Čembersa Skarbeka iz 1960–1961. godine bio je jedan od najtežih obaveštajnih udara na američki diplomatski kor tokom Hladnog rata i redak primer u kojem je diplomata Stejt departmenta osuđen na dugogodišnju robiju zbog ucene "medenom zamkom".

Skarbek je krajem 1958. stigao u ambasadu SAD u Varšavi kao drugi sekretar i šef opštih poslova. Iako nije bio politički pregovarač, njegov položaj davao mu je slobodan noćni pristup zgradi, arhivama i kombinacijama sefova s diplomatskim depešama ambasadora Džejkoba Bima. Poljska komunistička Služba bezbednosti (SB) pomno je pratila njegovo kretanje.

Početkom 1960. oženjeni Skarbek započeo je strastvenu vanbračnu vezu sa dvadesetdvogodišnjom Poljakinjom Ursulom Marijom Dišer, koja je želela da pobegne na Zapad. Iznajmio joj je stan, ne sluteći da je pod prismotrom. U noći 23. decembra 1960. agenti SB-a nasilno su upali u stan i fotografisali par u kompromitujućim pozama. Suočen s ultimatumom - slanje fotografija ambasadoru i supruzi uz hapšenje Ursule zbog navodnih prekršaja zakona - Skarbek je pristao na saradnju.

U naredna četiri meseca noću je iznosio poverljiva dokumenta sa oznakama "Secret" (tajna) i "Confidential" (poverljivo), predavao ih poljskim agentima na fotokopiranje i vraćao pre jutra. Moskva i Varšava dobile su uvid u američke strateške procene o stabilnosti poljskog režima i planove prema Varšavskom paktu.

Mreža se srušila kada je u januaru 1961. na Zapad prebegao visoki poljski oficir Mihal Golenjevski (tajni izvor CIA kodnog imena SNIPER), donevši podatak o ucenjenom Amerikancu. Skarbek je u junu 1961. hitno pozvan u Vašington pod izgovorom konsultacija, gde ga je dočekao FBI. Na ispitivanju je sve priznao.

U novembru 1961. osuđen je na 30 godina zatvora (kazna mu je kasnije smanjena, te je pušten 1966.).

Slučaj je naterao Stejt department na drastično pooštravanje bezbednosnih protokola i uvođenje obaveznog prijavljivanja svakog kontakta sa građanima iza Gvozdene zavese.

7. "Salon Kiti"

"Salon Kiti" (Salon Kitty) u Berlinu bio je najekstremniji primer institucionalizovane špijunaže Trećeg rajha kroz upotrebu "medene zamke". Pod maskom elitnog bordela za diplomate i visoke zvaničnike, nacistička obaveštajna služba SD (Sicherheitsdienst) stvorila je tehnološki centar za prisluškivanje i ucenjivanje.

Operaciju su 1939. osmislili šef RSHA Rajnhard Hajdrih i načelnik SD-a Valter Šelenberg. Prilika se ukazala kada je vlasnica bordela Kiti Šmit pokušala da pobegne iz Nemačke s novcem. Uhapšena je na granici i stavljena pred izbor: slanje u logor Ravensbrik ili stavljanje salona pod kontrolu SD-a. Kiti je pristala na saradnju.

Objekat na adresi Gizebrehtštrase 11 detaljno je adaptiran: u devet soba ugrađeni su osetljivi mikrofoni u zidove, krevete i iza ogledala. Sve žice vodile su u podrum gde su tehničari 24 sata dnevno snimali razgovore na voštane ploče i prekucavali transkripte direktno za Hajdriha. Šelenberg je regrutovao oko dvadeset obrazovanih žena, obučenih da prepoznaju vojne oznake, činove i suptilno navode goste na razgovore o vojnim i političkim temama.

Salon je korišćen za prikupljanje obaveštajnih podataka, ali i unutrašnje čistke:

• Grof Galeaco Ćano: Musolinijev zet i italijanski ministar spoljnih poslova u krevetu je otkrio prezir prema Hitleru i sumnje u pobedu Osovine, što je Berlinu omogućilo da pojača pritisak na Rim.• Diplomate neutralnih zemalja: Španski i portugalski atašei nesvesno su otkrivali rute trgovačkih brodova i isporuke sirovina Saveznicima.• Generali Vermahta i SS-a: Poput Jozefa "Zepa" Ditriha, čije su pijane kritike partijskog vrha snimljene i čuvane kao kompromat za ućutkivanje.

Operacija je ugašena 1942. godine nakon atentata na Hajdriha i oštećenja zgrade u savezničkom bombardovanju. Salon je nastavio rad kao običan bordel, većina ploča uništena je pred kraj rata, a detalji su otkriveni tek objavljivanjem Šelenbergovih posleratnih memoara.

8. Sobarica "Galja" i ser Džefri Harison

Slučaj Sera Džefrija Harisona, britanskog ambasadora u Sovjetskom Savezu od 1965. do 1968. godine, predstavlja jedan od najpoznatijih hladnoratovskih pokušaja KGB-a da primeni "medenu zamku" na sam vrh britanske diplomatske misije u Moskvi. Za razliku od slučaja Džona Vasala, Harison je odbio ucenu i sprečio obaveštajnu katastrofu, iako po cenu sopstvene karijere.

Tokom boravka u Moskvi, Harison je bio pod stalnim nadzorom Drugog glavnog odeljenja KGB-a. Lokalno osoblje u britanskoj ambasadi - kuvari, vozači i sobarice - bilo je angažovano preko sovjetske državne agencije UPDK i pod direktnom kontrolom službe. U periodu kada mu je supruga često boravila van SSSR-a zbog zdravstvenih razloga, ambasador je započeo intimnu vezu sa mladom Ruskinjom, sobaricom u rezidenciji poznatom kao Galja.

Galja je bila klasičan operativni mamac ("lastavica"). KGB je njihove susrete tajno ozvučio i fotografisao. Kada je prikupljeno dovoljno kompromata, sovjetski operativci su kontaktirali Harisona s ultimatumom: saradnja i dostavljanje diplomatskih depeša Londonu u zamenu za zataškavanje afere, ili slanje fotografija britanskim vlastima i supruzi, što bi dovelo do javnog uništenja njegove reputacije.

Međutim, KGB-ova računica se izjalovila. Harison je odbio bilo kakav razgovor o izdaji. Odmah je prijavio incident šefu bezbednosti ambasade i lično priznao vezu Londonu. Forin ofis ga je po hitnom postupku povukao sa dužnosti u septembru 1968. pod izgovorom prevremenog penzionisanja. Pošto nije predao nijednu tajnu, protiv njega nije vođen krivični postupak, ali mu je diplomatska karijera u šezdesetoj godini bila okončana.

Skandal je držan u strogoj tajnosti sve do 1981. godine, kada su detalji procureli u štampu, a Harison javno priznao: "Uleteo sam u zamku kao potpuni idiot, ali sam znao da je jedini izlaz da odmah sve priznam svojima."

Slučaj se smatra taktičkim uspehom, ali strateškim neuspehom KGB-a.

9. Slučaj okončan smrću zbog teškog alkoholizma

Slučaj Džeremija Volfendena, dopisnika lista Daily Telegraph iz Moskve tokom 1960-ih, jedna je od najtragičnijih ljudskih drama Hladnog rata. Priča nosi i gorku istorijsku ironiju: Džeremi je bio sin Ser Džona Volfendena, autora izveštaja koji je preporučio dekriminalizaciju homoseksualnosti u Velikoj Britaniji.

Volfenden je u Britaniji smatran vunderkindom, ali je u Moskvi bio izuzetno ranjiv. Bio je homoseksualac u vreme kada je to u Britaniji još bilo kažnjivo zatvorom, sklon alkoholu i u bliskom kontaktu sa prebeglim britanskim špijunom Gajem Bardžisom ("Kembrička petorka"). KGB je uočio njegove navike i postavio mu zamku preko privlačnog mladog Rusa.

Nakon što je namamljen u ozvučeni stan, agenti KGB-a tajno su ga fotografisali u kompromitujućim situacijama. Suočen s pretnjom da će slike biti poslate britanskoj javnosti i uništiti ugled njegovog oca, Volfenden je ucenjen da špijunira zapadne diplomate, kolege novinare i izveštava o Bardžisu.

U panici se obratio britanskoj službi MI6 u ambasadi. Međutim, umesto zaštite i evakuacije, MI6 je doneo hladnokrvnu odluku: naredili su mu da prihvati saradnju sa KGB-om i postane dvostruki agent za britansku službu. Našavši se u bezizlaznom položaju između dve nemilosrdne službe koje su sumnjale u njegovu lojalnost, Volfenden je potonuo u teški alkoholizam.

Godine 1964. redakcija ga je premestila u Vašington, ali pritisak nije prestao jer su ga nadzirali FBI i CIA, dok ga je KGB i dalje pratio. Decembra 1965, u 31. godini, pronađen je mrtav u kupatilu u Vašingtonu.

Zvanični uzrok smrti bio je zastoj srca usled pada i kolapsa jetre, ali su mnogi verovali da je tragičan kraj posledica nepodnošljivog pritiska tajnih službi.

Ovaj slučaj ostao je zapamćen kao mračan dokaz kako je hladnoratovska "medena zamka" uništavala civile koji nisu bili profesionalni špijuni, već samo taoci geopolitike i represivnih zakona.

10. "Diplomatija spavaće sobe"

Slučaj Virdžinije Oldoini, grofice od Kastiljone, predstavlja najpoznatiji istorijski primer "diplomatije spavaće sobe", gde je zavođenje upotrebljeno kao državno sredstvo za ostvarenje krupnih geopolitičkih ciljeva - ujedinjenja Italije (Risorgimento).

Sredinom 19. veka, Kraljevina Pijemont-Sardinija želela je da oslobodi severnoitalijanske zemlje od habzburške vlasti, ali nije imala vojnu snagu da sama porazi Austriju. Premijer grof Kamilo di Kavur shvatio je da im je neophodna vojna pomoć Francuske i njenog vladara, cara Napoleona III. Zato je krajem 1855. u Pariz poslao svoju osamnaestogodišnju rođaku Virdžiniju, jednu od najlepših aristokratkinja tog doba, uz jasnu instrukciju: "Uspejte, upotrebite sva sredstva koja želite, ali uspejte!"

Grofica je teatralnim nastupima i ekstravagantnim haljinama opčinila carski dvor u Tiljerijama. Već u proleće 1856. postala je zvanična ljubavnica Napoleona III. Tokom intimnih susreta u vili u ulici Montenj, uporno je apelovala na cara da podrži italijansko oslobođenje.

Njena misija dala je istorijske rezultate:

• Pijemont je dobio mesto za pregovaračkim stolom na Mirovnom kongresu u Parizu 1856. godine.• Bliskost s carem utrla je put tajnom sporazumu u Plombijeru (1858), gde se Francuska obavezala na vojni savez protiv Austrije.• Francuska intervencija 1859. i pobede kod Mađente i Solferina omogućile su pripajanje Lombardije i stvaranje ujedinjene Kraljevine Italije 1861.

Romansa je naglo prekinuta u aprilu 1857, kada su italijanski zaverenici pokušali atentat na carevu kočiju dok je napuštao grofičinu vilu. Carica Evgenija je iskoristila skandal da je protera s dvora i iz Francuske.

Virdžinija se vratila u Italiju ovenčana slavom, a kasnije je ostala upamćena i kao pionir konceptualne fotografije, stvorivši stotine autoportreta. Život je okončala u Parizu 1899. godine, u zamračenom stanu sa prekrivenim ogledalima, odbijajući da prihvati gubitak mladosti i lepote.

(Telegraf.rs)