ZAŠTO JE ČARLS - PRINC OD VELSA? Sedam vekova stara tradicija koja će vas nasmejati (FOTO) (VIDEO)

1301. godine kralj Edvard I je u parlamentu u Londonu svom tek rođenom sinu podario titulu princa od Velsa, koji je nedugo pre osvojio. Legenda kaže da je u ovaj, u tom trenutku još uvek nedovršeni zamak, poslao svoju trudnu kraljicu zato što je Velšanima, u cilju da ih smiri, dao jedno obećanje...

Tokom većeg dela istorije nakon povlačenja Rimljana sa ostrva Velike Britanije, Vels je bio podeljen u mnoštvo malih državica koje su uspele da ostanu nezavisne i pod pritiskom anglosaksonskih kraljevstava i pod udarima vikinga; najmoćniji od svih velških vladara obično je uzimao titulu kralja Brita.

Preporučujemo

Stvari se nisu momentalno promenile normanskim osvajanjem Engleske 1066. godine, pa je tako Ovain ap Grufud 1165. godine prvi upotrebio titulu princa Velšana, na samom velškom jeziku "Tywysog Cymru", gde je ova prva reč sa značenjem "vođa". Njegovo potomstvo je koristilo titulu princa Severnog Velsa.

1240. ovu je titulu u teoriji nasledio Dafid ap Livelin, ali je po svemu sudeći nije koristio, već je sebe četiri godine kasnije prozvao princom Velsa, i prvi je velški vladar koji je to učinio.

Grufudovski tron je nasledio Dafidov bratanac Livelin ap Grufud, koji je ovu titulu zadržao, a to je 1267. godine potvrđeno sporazumom sa kraljem Henrijem III od Engleske i papskim emisarom.

Ipak, samo petnaest godina kasnije kreće engleska invazija na Vels pod vladom kralja Edvarda I Dugonogog, i premda je Livelinov brat Dafid ap Grufud nasledio presto, kontrolišući planinsku unutrašnjost zemlje uskoro okruženu sa svih strana tvrdim engleskim gradovima, njegovu titulu engleska kruna nije priznavala.

Bilo je kasnije i drugih Velšana koji su polagali pravo na ovu titulu, ali bez ikakvog političkog efekta. Bilo je i velških buna protiv engleske prevlasti, ali bez ikakvog dugoročnog uspeha.

Kao što smo gore napomenuli, kralj Edvard I je pokrenuo seriju gradnje zamkova koji su činili "kameni prsten" oko unutrašnjosti Velsa; radio je on i mnoge druge stvari pored toga, kao što je proterivanje Velšana iz tih ključnih mesta u kojima je potom osnivao gradove i naseljevao Engleze, ali to je sve sporedno za ovu priču.

Najznačajniji od svih ovih zamkova bio je Karnarvon. Sagrađen je na mestu bivšeg rimskog logora, na mestu koje je u svesti Velšana nosilo snažnu imperijalnu simboliku, praktično sakralnog karaktera.

1301. godine kralj Edvard I je u parlamentu u Londonu svom tek rođenom sinu Edvardu od Karnarvona, podario i titulu princa od Velsa. Legenda kaže da je u ovaj, u tom trenutku još uvek nedovršeni zamak, poslao svoju trudnu kraljicu zato što je Velšanima, u cilju da ih smiri, dao jedno obećanje.

Naime, rekao im je da će za princa od Velsa imenovati "princa rođenog u Velsu, koji nije govorio ni reč engleskog jezika", te da je onda zaprepašćenim i nasamarenim velškim vlastelinima pokazao svoje odojče od sina.

Ne zna se koliko je ovo istinita priča ili potonja izmišljotina; za početak, sumnjivo je zato što u trenutku kada se to dešavalo, "engleska" vlastela nije ni pričala engleski, već francuski, budući da su bili Normani (romanizovani potomci Vikinga iz Normandije), a francuski će ostati jezik vladajuće engleske klase sve do 15. veka; a drugo, najstariji zabeleženi izvor ove priče je iz 16. stoleća.

Međutim, to što nemamo dokument iz tog perioda koji potvrđuje priču ne znači da se ona nije ni dogodila. Moguće je da su dokumenti postojali pa da su izgubljeni, moguće je da se baš tako odigralo pa je prenošeno usmenim putem.

U svakom slučaju, ako je istinita, ona pokazuje izvanrednu duhovitost i državničku veštinu Edvarda I. Zato, bolje da je istinita.

Uglavnom, kralj Edvard II od Engleske, koji je bio taj prvi engleski princ od Velsa, nije automatski svom najstarijem sinu, budućem Edvardu III, podario to zvanje, ali je zato ovaj, kada je napokon na presto, obnovio dedinu ideju i simboliku i od tada se najstariji sin i naslednik uvek ovako naziva. Pored toga, od 1399. godine, pri dobijanju zvanja princa od Velsa dolazi i titula erla od Čestera.

Inače, titula princa od Velsa daje se samo očiglednom muškom prestolonasledniku, onome ko ne može biti uklonjen iz linije nasleđivanja u slučaju nekog budućeg rođenja, a pošto muška deca imaju prednost, žene nikada ne mogu nositi titulu princeze od Velsa jer ih svako buduće rođenje sina može skloniti iz linije nasledstva prestola.

Zbog svih navedenih uslova, bilo je dosta situacija kroz istoriju kada niko nije nosio titulu princu od Velsa, pošto je bilo situacija kada poneki kralj nije imao sinova. Zato su do sada samo 23 osobe nosile ovu zvanje, uključujući i Čarlsa koji je imenovan prinčem od Velsa 26. jula 1958. godine, šest godina nakon što je postao prestolonaslednik, i morao je da čeka još 11 godina za investituru (odnosno formalno ustoličenje, koje nije obavezno).

Čarlsova investitura je simbolično obavljena u zamku Karnarvon, koji je u 19. veku obnovljen, kao i ostali velški zamci, koji su vekovima i vekovima ostavljeni bili da trunu i propadaju, nakon što su izgubili svoju vojnu ulogu.

To je tek drugi put u istoriji da se investitura princa od Velsa u Karnarvonu zapravo i odigrala; prvi put nije bio u srednjem veku, već tek 1911. godine kada je u njemu ustoličen princ Edvard, budući Edvard VIII, kao najstariji sin novokrunisanog kralja Džordža V.

Do toga je došlo na insistiranje Dejvida Lojda Džordža, ondašnjeg kancelara blagajne (mi bismo rekli: ministra finansija), Velšanina koji je dobar deo detinjstva proveo u Karnarvonširu; dodajmo da je on jedini Velšanin u istoriji koji je vršio ulogu premijera Ujedinjenog Kraljevstva, i definitivno jedini koji je govorio velški.

Premda mnogi misle da je čekanje princa Čarlsa predugo i da će pre umreti nego što će postati kralj, znajte da on nije osoba koja je najduže čekala. Najduže je čekao Albert Edvard, ozvaničen kao princ od Velsa 8. decembra 1841. godine, a koji je tek sa smrću svoje majke kraljice Viktorije postao kralj Edvard VII, 22. maja 1901. Dakle, čekao je 59 godina, 1 mesec i 14 dana.

Njegov rekord princ Čarls će oboriti 9. septembra 2017. godine.

Treba još samo malo da sačeka.

Još samo malo.

Još samo malo.

(O. Š.)