"Pozvali smo beskućnika na večeru, ostao je kod nas 45 godina": Njihova neverovatna priča kida srca!

Rob Parsons i njegova supruga Dijana pripremali su se za Božić 23. decembra 1975. godine, u svom domu u Kardifu, kada je neko pokucao na vrata.

Supružnici su prvobitno ignorisali novonastalu situaciju, ali je onda Rob, danas 77-godišnjak, odlučio da proveri ko stoji na kućnom pragu. Nije ni slutio da će mu taj trenutak zauvek promeniti život.

Preporučujemo

"Nestao" sa 11 godina

Ugledao je muškarca u prljavoj, izgužvanoj odeći i sa neurednom smeđom kosom.

“Video sam u njemu nešto neobično”, prisećao se kasnije Rob Parsons, advokat i pisac.

“Da li me prepoznaješ? Ja sam Roni Lokvud “, rekao je muškarac dok mu je gurao u ruke crnu kesu sa smrznutom piletinom.

Rob u početku nije prepoznao čoveka, a onda su sećanja počela da naviru.

“Setio sam se škole i dana kada nam je učiteljica predstavila novog učenika, Ronija. Prvo što je uradio bilo je da sakrije njenu torbu”, objasnio je Rob.

Međutim, Roni je “nestao” kada je imao 11 godina, a kasnije se saznalo da ga je lokalna vlast odvela iz roditeljskog doma, nekih 300 kilometara dalje, u ustanovu koja je opisana kao “škola za učenike sa posebnim potrebama”.

Sudbinska odluka

Vraćajući se u 1975. godinu, Rob kaže da je upitao Ronija zašto mu je doneo smrznutu piletinu.

“Kazao je da ne zna da kuva, a da je piletinu dobio od nekoga za Božić. Pustio sam ga u kuću, kako bi mu Dijana ispekla meso”, dodao je.

Dok je njegova supruga bila u kuhinji, Rob je skuvao kafu, a nešto kasnije svi su seli za trpezarijski sto. Tada su supružnici upitali Ronija gde spava.

“Jednostavno je odgovorio: “Tamo i ovde“, seća se Rob.

Roni je zamolio da pogleda epizodu popularne TV-serije “Coronation Street” u dnevnoj sobi, a bračni par je šapatom raspravljao šta da radi.

Odlučili su da ostane kod njih tokom praznika, ali su insistirali da se okupa i promeni odeću, prenosi Mirror.

"Ponekad nismo znali..."

Supružnici su kupili poklon za neobičnog gosta i zajedno sa njim otišli u crkvu. Socijalne veštine su bile Ronijeva “slaba tačka”, ali je zato bio vredan u kući - potrudio se da opere prljave sudove i pospremi sve za sobom.

Rob i Dijana su shvatili da ne mogu da ga puste na ulicu, pa su potražili savet nadležnih službi.

“Otišli smo u centar za beskućnike i saznali da bi trebalo da obezbedi posao, ali da mu je potrebna adresa prebivališta. Odlučili smo da ga smestimo, narednih meseci, u jednoj od praznih soba. Nismo bili svesti da će se to pretvoriti u decenije”, kazao je Rob.

On dodaje da je Roni istovremeno bio “najomiljeniji i najkomplikovaniji gost”.

“Ponekad nismo znali da li smo njegovi prijatelji, roditelji ili socijalni radnici”, objasnio je.

"Bićemo zauvek zajedno?"

Nekoliko godina pošto se Roni uselio, Dijana je rodila ćerku Keti, zatim sina Lojda, i njihov dom sa jednom kupatilom postao je pretesan. Odlučili su da je vreme da gostu kažu da pronađe svoj stan.

“Otišao sam do njegove sobe i pokucao na vrata. Okrenuo se i upitao: ‘Jesam li uradio nešto loše?’. Rekao sam: ‘Nisi uradio ništa loše’. Odjednom je Dijana uletela u sobu. Počela je da plače i rekla: ‘Ne možemo to učiniti’”, opisao je Rob emotivni trenutak.

Nekoliko noći kasnije, Roni nas je upitao: “Nas troje smo prijatelji, zar ne?“, a Rob je odgovorio: “Da, nas troje smo prijatelji“.

Roni je dodao: “I bićemo zajedno zauvek, zar ne?“. Rob se okrenuo ka supruzi, ona je klimnula glavom, pa je odgovorio: “Da, Roni, bićemo zajedno zauvek“.

Puno teških trenutaka

Vremenom, Rob je otkrio da su Ronijevi roditelji odlučili da ga pošalju na “mali odmor” kada je imao 11 godina. Kao dečak je imao poteškoće u učenju, a zaključuje da je bio blago autističan.

Socijalni radnik ga je odvezao u “specijalnu školu”, a Roni je od straha mokrio u donji veš. Drugi dečaci su ga terali da hoda po visokom zidu, a on je pao i povredio oba kolena. Zbog toga je ostatak života osećao bolove.

Roni je u domu supružnika Parsons proveo 45 godina. Rob se seća da je bilo puno teških trenutaka. Često je pravio buku u ranim jutarnjim satima, a umeo je da prokocka deo svojih prihoda na slot-mašina. Imao je striktne rutine, ali su ga domaćini često podsećali na ličnu higijenu.

“Nakon što smo dobili Lojda, Dijana je rekla da oseća ogroman pritisak. Tada je Roni pokazao svoju pravu vrednost. Spremao je hranu za bebu, čuvao Keti, pripremao nam ručak. Kada nam se pridružio gledao sam ga kao stanara, kasnije prijatelja, a onda i kao brata kojeg nikada nisam imao”, kazao je Rob.

foto: pixabay.com

"Kao dete je napušten"

Sve je trajalo do 2020. kada je Roni pao u svojoj sobi i nije mogao da se pomeri.

“Dok su se vrata hitne pomoći zatvarala, rekao sam mu: 'Volim te', a on je uzvratio istom rečenicom“, seća se Rob.

Bio je sam u bolnici kada je potvrđeno da je doživeo moždani udar. Zbog strogih ograničenja tokom pandemije, posete nisu bile dozvoljene. U dva meseca, Rob i Dijana su ga videli samo jednom, kroz prozor.

Njegovo stanje se pogoršavalo, doživeo je još jedan moždani udar, a bračni par je bio pored njegovog kreveta kada je preminuo u 75. godini.

“Mnogo nam nedostaje“, tužno kaže Rob. “Kada je bio dete, bio je napušten i nisam mogao da ne pomislim kako se osećao dok je umirao. Verujem da nije mogao da shvati zašto ga nismo posećivali“, dodao je.

"Sve bismo uradili ponovo"

Tri dana nakon Ronijeve smrti neko je pokucao na vrata, Rob je otvorio i ugledao nepoznatu stariju ženu sa cvećem u rukama.

“Rekla mi je: 'Čula sam za Ronija. Žao mi je. On mi je pomagao nakon smrti muža. Svake nedelje je dolazio i bacao smeće'. To je bio Roni. Uvek je bio ljubazan i spreman da pomogne”, ističe Rob.

On priznaje da je mnogo pričao sa familijom nakon Ronijeve smrti.

“Zaključili smo da je bilo teško, ali da bismo sve uradili ponovo. Naša deca nikada nisu pitala: ‘Zašto u porodici imamo beskućnika’. Nikada nismo želeli ništa da menjamo. Robi je bio dar za sve nas”, zaključio je Rob.

(Telegraf.rs)