Kad nestane poskoka, nestaće i nas: Dragiša lovi zmije golim rukama, od otrova čuva i ljude, i stoku

Neke zmije duge su i po 80, 90 centimetara, ali sve su bespomoćne između dva Dragišina prsta

Dragiša Lečić iz hercegovačke varoši Ljubinje, u Republici Srpskoj, pored poljoprivrede se bavi i lovom na zmije otrovnice.

Preporučujemo

- Strah je golemi. Ovo je dobar komad. Da mi je sada ispržiti ga i pojesti - kaže Dragiša, držeći tik ispod glave ljutu guju, ni manje ni više nego poskoka!

Iskusnom rukom pritiska ga i merka, a takvih je uhvatio na stotine, možda i preko hiljadu. Pogled mu je brz i oštar, u njemu nema ni trunke straha. Hrabri penzioner provodi stare dane u prirodi, u prostranstvima istočne Hercegovine gde nema više mnogo duša. A njihovu sudbinu u ovom vrelom kamenjaru dele i zmije.

- Kad sam prvog poskoka uhvatio, imao sam samo 12 godina. U jednom danu sam najviše ulovio 16 komada. Poskok može biti više od pola metra, 80, 90 centimetara. A šarka može biti i do metar. Svi su otrovni i svi imaju dva zuba koja se savijaju unutra. Jako su šiljati. Toliko je šiljato da, ne daj bože, to je kao vrh od igle od šivaće mašine - priča Dragiša.

O njima bi mogao da po ceo dan priča. Gazeći kamenje, on nosi svoj štap i čim ugleda poskoka, šarku ili šargana, ne okleva da ga golim rukama uhvati. Zašto, kako i šta dalje radi sa njima, opisuje sa samouverenim osmehom i očima iz kojih starost nije odnela žeđ za izazovom. Uverite se i sami u videu na početku teksta.

- Sve što ja znam, znate i vi. Znači poskok svugde može da bude. I ovde i gde se ne nadaš, i na velikoj ledini... On samo ide. Danju ne vidi. On oseća sve na jezik. Znači stalno mu jezik radi. A kad spava ništa ne čuje. Koliko je napolju temperatura toliko je i njegova telesna temperatura - objasnio nam je Dragiša.

(Telegraf.rs)