More progutalo gradić sa 2.000 stanovnika nakon jedne greške: Niko nije naslutio katastrofu

Više puta smo pisali o napuštenim gradovima, širom sveta, koji imaju neverovatnu istoriju.

Jedan od njih je Bajoušn, nekada prosperitetna zajednica u Oregonu, poznata i kao “igralište pacifičkog severozapada”. Istorija ovog mesta ne prestaje da intrigira ljude, kao i njegova sudbina.

Preporučujemo

Mamac za turiste

Bajoušn je osnovan 1906. godine u Tilamuku, malom zalivu Tihog okeana, oko 120 kilometara udaljenom od Portlanda.

Devetnaestogodišnji Tomas Irving Poter naišao je na lokaciju dok je razgledao obalu. Zajedno sa ocem Tomasom Bentonom napravio je plan da izgradi grad, koji bi pretvorili u “Atlantik Siti zapada”.

Bajoušn je privukao 2.000 stanovnika samo pet godina kasnije, a imao je mnogo pogodnosti koje su nedostajale drugim mestima iste veličine. Odmah je podignut veliki hotel sa teniskim terenima, kuglanom, čak i bioskopom sa 1.000 sedišta.

Ideja je bila da se privuku turisti, a zabava je garantovana i lokalnom stanovništvu, koje je moglo da uživa u novoizgrađenim bazenima.

Privukao bogate porodice

Za jednu malu zajednicu, onog vremena, postojala je veoma napredna tehnologija - elektrana na dizel gorivo, sopstvena telefonska mreža, vodovodni sistem...

Većina lokalaca je radila u turističkoj industriji, a drugi poslovi su uključivali fabriku konzervi i benzinsku pumpu “Teksako”.

Nije iznenađujuće da se Bajoušn pokazao popularnim među bogatim porodicama koje su počele da kupuju letnje kuće u tom području, ali pošto je put od Portlanda bio u izgradnji, nije bilo lako stići do tamo.

Zato su Poteri obezbedili parobrod koji je mogao da dovede posetioce iz grada za 12 sati, ploveći rekom Kolumbijom do zaliva, ali je prilaz bio otežan. Doneta je odluka da se izgradi pristanište, koje je otvoreno 1917. godine.

Tada nikome nije bilo na umu da je time zapečaćena sudbina ovog mesta, prenosi Metro.

Gosti prestali da dolaze

Naime, fizička promena obale dovela je do postepene erozije plaža, pa su prvo stradali bazeni, a zatim i ostala infrastruktura! Talasi su počeli da “kidaju” deo po deo grada, a snažna oluja je odnela hotel 1932. godine.

Posetioci su prestali da dolaze, a sudbinu Bajoušn su zapečatili pad berze i Velika depresija. Zimske oluje 1939, 1942. i 1948. godine takođe su uzele svoj danak, uništavajući delove puta koji vode do kopna, dok su temelji nekada veličanstvenih zgrada prekriveni peskom.

Još jedna snažna oluja 1952. godine napravila je prazninu kroz poluostrvo, ostavljajući Bajoušen - ili barem ono što je od njega ostalo - kao ostrvo.

Potpuni kraj 1971. godine

Pošta je zatvorena naredne godine, a veći deo grada je srušen 1956, dok je more uzelo svoje. Poslednji objekat pao je u vodu 1971. godine.

Tek nakon što je u tom području izgrađen drugi mol 1970-ih, pesak je konačno ponovo počeo da se akumulira, a plaža se vratila.

Danas na istom mestu postoji Park okruga Bajoušen, popularan za planinare. Gosti mogu da pešače stazom od 10 kilometara oko poluostrva gde su turisti nekada uživali u lokalnim sadržajima.

(Telegraf.rs)