Bio sam poslednji čovek u kontrolnoj sobi Černobilja: Ono što sam video, nikada neću zaboraviti

Eksplozija u nuklearnoj elektrani Černobilj, 1986. godine, nije samo razorila deo industrijskog kompleksa na severu Ukrajine - već je zauvek promenila živote i sudbine mnogih ljudi.

Među onima koji su se našli u epicentru tragedije bio je Aleksij Breus, tada mladi inženjer, danas 67-godišnjak koji nosi ožiljke jedne od najgorih nuklearnih katastrofa u istoriji čovečanstva.

Preporučujemo

"Nisam ništa čuo, niti video"

On je započeo rad u elektrani 1982. Četiri godine kasnije, tokom bezbednosnog testa, reaktor broj 4 je otkazao i eksplodirao. Dok se Pripjat budio u neznanju, Aleksij je spavao u svom stanu, nesvestan da se nekoliko kilometara dalje dogodila katastrofa koja će promeniti svet.

“Nisam ništa čuo, niti video. Samo sam ustao i otišao na posao“, priseća se.

Tek kada se autobus približio elektrani, shvatio je razmere užasa. Zgrada reaktora bila je uništena.

“Kosa mi se digla na glavi”, rekao je svojevremeno.

"Bili su bledi, vidno bolesni"

Ipak, Aleksij i drugi radnici su dovedeni nazad u postrojenje. Niko im nije objasnio zašto, ali posao je morao da se nastavi. On je bio poslednji čovek u kontrolnoj sobi nakon havarije.

U satima posle eksplozije razgovarao je sa šefom smene Aleksandrom Akimovim i tehničarem Leonidom Toptunovim. Obojica su već pokazivala teške simptome trovanja radijacijom.

“Bili su bledi, vidno bolesni. Toptunov je bukvalno pobeleo“, svedočio je Aleksij.

Nekoliko nedelja kasnije, obojica su umrla od teškog trovanja zračenjem, prenosi Daily Star.

Razotkrivene sistemske greške

Sličnu sudbinu doživeli su i mnogi drugi. Radnici i vatrogasci imali su jarko crvenu kožu, opekotine od zračenja i pare. Mnogi su preminuli u moskovskim bolnicama.

Prema zvaničnim sovjetskim podacima, 29 ljudi umrlo je od akutnog radijacijskog sindroma, dok su još dve osobe izgubile život zbog povreda zadobijenih u eksploziji.

Ni Aleksij nije prošao bez posledica. Nakon smene, njegovo telo je izgledalo kao da je dugo bilo izloženo suncu. Koža mu je potamnela, dok su ruke, lice i vrat bili crveni.

Katastrofa je razotkrila i sistemske greške. Direktor elektrane Viktor Brjuhanov, glavni inženjer Nikolaj Fomin i zamenik glavnog inženjera Anatolij Djatlov osuđeni su na po 10 godina prinudnog rada.

Djatlov je, prema Aleksiju, izazivao strah među operaterima, ali je istovremeno važio za stručnjaka visokog ranga.

Heroizam nije zaboravljen

Heroizam se, međutim, video u tišini. Vatrogasac Vasilij Ignatenko, nesvestan opasnosti, među prvima je gasio požar. Umro je 13. maja 1986. godine.

U još jednom dramatičnom trenutku, trojica radnika zaronila su ispod reaktora kako bi popravila ventil za odvodnjavanje i sprečila eksploziju koja bi mogla da zagadi vodu i izazove još veću katastrofu. Jedan od njih, inženjer Aleksij Ananenko, rekao je da je to bio jednostavno - posao.

Rudari su potom kopali ispod reaktora kako bi pokušali da spreče dalje zagađenje podzemnih voda. U međuvremenu, stanovnici Pripjata su, ne znajući rizik, izlazili da posmatraju požar. Mnogi su se razboleli, neki zauvek.

Za Aleksija Breusa, Černobilj je označio kraj ere tajnovitosti i prikrivanja.

“Ta beskorisna tajnovitost bila je jedan od uzroka katastrofe. Kada su pritisnuli crveno dugme, reaktor nije stao. Eksplodirao je“, rekao je.

(Telegraf.rs)