"Nemaš kosu, ali si i dalje moja mama!" Matea zbog teške bolesti završila fakultet: Sin joj je najveća snaga!

Zbog teške bolesti Matea Meden morala je da napusti posao vaspitačice u vrtiću, ali je uprkos brojnim zdravstvenim problemima uspela da završi još jedan fakultet i promeni profesiju, piše portal 24sata.hr.

Septembar je mesec u kojem se obeležava Svetski dan leukemije, bolesti koja se danas u velikom broju slučajeva uspešno leči zahvaljujući, između ostalog, transplantaciji matičnih ćelija. Kada postoji odgovarajuće podudaranje, donor može biti član porodice, najčešće brat ili sestra. U slučajevima kada među srodnicima nema odgovarajućeg donora, potraga se nastavlja u registrima dobrovoljnih davalaca.

Preporučujemo

Ipak, transplantacija sa sobom može doneti i ozbiljne komplikacije. Jedna od njih je GVHD (graft-versus-host disease), stanje koje nastaje kada ćelije donora napadnu tkiva primaoca. Može se pojaviti i dugo nakon transplantacije, a simptomi mogu zahvatiti različite organe i sisteme.

Matea Meden iz Varaždina danas ima 34 godine i iza sebe ima dve borbe sa leukemijom. Prvi put se razbolela kada je imala samo deset godina. Bolest se vratila kada je imala 27 godina, dve godine nakon rođenja njenog sina Benjamina, koji danas ima devet godina.

Upravo joj je sin bio najveći podsticaj tokom drugog lečenja. Iako je po struci bila vaspitačica, zbog oslabljenog imuniteta više nije mogla da radi sa decom. Umesto da odustane od profesionalnog života, upisala je ekonomiju i završila još jedan fakultet. Tokom studiranja dobila je i dekanovu nagradu za najboljeg studenta.

"Prva mi je leukemija dijagnostikovana 2002. godine, kada sam bila dete. Zahvaljujući upravo tome, bolest i lečenje ne pamtim kao nešto loše ili teško, perspektiva je bila potpuno drugačija - dete ne zna protiv čega se bori, ne razume šta bolest zaista jeste i koliko je opasna", počinje Matea svoju priču.

Njeno prvo lečenje odvijalo se u periodu kada transplantacija matičnih ćelija još nije bila razvijena kao danas. Pronalaženje nesrodnog donora tada je bilo izuzetno teško. Situacija se vremenom promenila, između ostalog i zahvaljujući osnivanju Zaklade Ana Rukavina i širenju registra dobrovoljnih davalaca krvotvornih matičnih ćelija.

"U bolnici sam, sa kratkim prekidima, provela dve godine, išla tamo i u školu. Sećam se divnih, dobrih medicinskih sestara i lekara, prijatelja koji su se takođe lečili. Traume se ne sećam. Prebolela sam leukemiju, završila osnovnu, zatim srednju školu, fakultet, udala se i rodila Benjamina. A onda, dve godine kasnije, šok...", nastavlja Matea priču.

"Svet mi se srušio. Radila sam, imala malo dete, lep život"

Problemi su počeli kada je primetila da je neobično umorna, bezvoljna i da joj je imunitet oslabljen. Na nogama su joj se pojavile velike ljubičaste modrice, ali bez bolova. U početku je verovala da su tegobe povezane sa poslom u vrtiću i pripremama za stručni ispit.

Povratak leukemije nije očekivala. Znala je da se akutna limfoblastična leukemija, od koje je bolovala kao dete, uglavnom smatra izlečenom ukoliko se ne vrati tokom prvih pet godina. Kod nje je prošlo mnogo više vremena.

"Živela sam u Puli i tamo otišla u bolnicu na punkciju koštane srži. Rekli su mi da će nalaz stići sutradan oko 14 sati, a pozvali su me već u 11 sati, sve mi je odmah bilo jasno kada sam videla poziv. Svet mi se srušio. Radila sam, imala malo dete, lep život, koji je trebalo ostaviti i otići na lečenje u Zagreb", nastavlja Matea.

Ovog puta bila je potpuno svesna težine borbe koja je čeka.

Drugi put je, za razliku od detinjstva, bila potpuno svesna ozbiljnosti situacije. Život koji je do tada vodila morao je da bude stavljen na čekanje, a lečenje je zahtevalo odlazak u Zagreb.

"Užasno osećaj, razarajuće. Više nema života koji ste vodili. Ali preživela sam sve to i ponovo preživela bolest, zbog Benjamina, on mi je davao neopisivu snagu. Morao je da ima živu majku. Budila sam se sa mišlju da me on treba, sa istim mislima sam i legala", priča Matea.

Donor je pronađen samo četiri meseca nakon dijagnoze. Bio je to mladić iz Nemačke koji je još od srednje škole dobrovoljno davao krv, a kasnije se prijavio i kao potencijalni donor matičnih ćelija.

"Nismo se do sada upoznali, ali smo u kontaktu. Zdravstveni je radnik, od srednje škole je davalac krvi, a onda i donor matičnih ćelija. Zamislite koliko je empatičan kada je sa samo 20 godina odlučio da nekome nepoznatom donira svoje matične ćelije", govori Matea.

Transplantacija je usledila nakon četiri ciklusa hemoterapije, u februaru 2020. godine. Hemoterapijom se uništavaju postojeće maligne ćelije, nakon čega donirane ćelije počinju da proizvode nove, zdrave krvne ćelije.

Meseci komplikacija nakon transplantacije

Transplantaciju je dočekala početkom 2020. godine, u vreme kada je počela pandemija koronavirusa. Nakon zahvata njeno stanje se pogoršalo, a razvila je GVHD koji je zahvatio kožu i jetru. Ubrzo je dobila i upalu pluća i grip.

"Transplantirana sam baš u vreme korone. Hemoterapiju sam dobro podnela, ali je nakon transplantacije sve krenulo loše - GVHD je 'udario' na moju kožu, jetru, dobila sam upalu pluća, grip. Morala sam na lečenje fotoferezom tri puta nedeljno po nekoliko sati, imala i krvarenja. Baš nisam imala sreće, jer neki iz bolnice nakon transplantacije odu posle dve nedelje, a ja sam u bolničkoj izolaciji bila 51 dan", priseća se Matea tih teških vremena.

Umesto uobičajenog kraćeg boravka, u bolnici je provela čak 51 dan. Tokom tog perioda bila je potpuno izolovana u sterilnoj sobi, a zbog epidemioloških mera niko od članova porodice nije mogao da je poseti.

"Jedino društvo bile su mi sestre i doktori, tih nekoliko minuta koliko bi, obučeni u 'svemirska', zaštitna odela, ulazili. Bilo mi je najgore u životu, najteže...", nastavlja Matea.

Kontakt sa sinom održavala je samo putem telefona. Susret uživo nakon dugog perioda izolacije za oboje je bio posebno emotivan.

"Kad me je napokon prvi put ugledao uživo, onakvu bez kose, pogladio me po glavi i rekao: 'Mama, nemaš kosu, ali ti si i dalje moja mama'. On je moj čuvar i zaštitnik", sa suzama u očima će Matea.

Zbog velikih doza kortikosteroida stradale su joj i kosti, pa je morala da ugradi oba veštačka kuka, a isto je čeka i za kolena. I dalje se suočava sa brojnim drugim simptomima GVHD-a.

Uprkos svemu, završila je i drugi fakultet, jer zbog oslabljenog imuniteta više nije mogla da radi u vrtiću. Danas radi kao ekonomistkinja.

"Granice nema, osim u našim glavama", zaključuje Matea, pobednica.

(Telegraf.rs)