Hteli su ZELENI ZID da zaustave Saharu: Jedan čovek je mnogo ranije otkrio šta se KRIJE U ZEMLJI i zapanjio se

Jedan od najambicioznijih ekoloških projekata na svetu pokrenut je sa ciljem stvaranja ogromnog zelenog pojasa koji bi pomogao u obnovi degradiranog zemljišta na južnoj ivici Sahare.

Međutim, posle godina posla i brojnih neuspeha, pokazalo se da rešenje možda nije bilo u tome da se zasadi još više novih stabala.

Preporučujemo

Mnoge sadnice nisu preživele

Reč je o projektu Veliki zeleni zid (Great Green Wall), koji je Afrička unija pokrenula 2007. godine sa ciljem obnove degradiranih predela Sahela, širokog polusušnog pojasa koji se prostire južno od Sahare.

Prvobitna vizija bila je izuzetno ambiciozna - napraviti zeleni pojas dug oko 8.000 kilometara, od Senegala na zapadu do Džibutija na istoku.

U početku se ideja uglavnom shvatala doslovno. Trebalo je zasaditi ogroman broj stabala koja bi predstavljala svojevrsnu prirodnu barijeru prema pustinji. Ali, pojavila je velika prepreka.

Mnoge sadnice uzgajane u rasadnicima, naime, nisu uspevale da prežive prve sušne sezone. Dopremane su u neka od najtežih poljoprivrednih područja na svetu, gde su zahtevale vodu, negu i redovno održavanje. Kada bi se projekti završili, često bi prestajala i briga o zasađenim stablima.

Zbog toga su stručnjaci počeli da traže drugačiji način obnove Sahela, a koji ne bi zavisio od novih stabala i stalne brige o mladim sadnicama. To ih je odvelo više od dve decenije unazad, do rada australijskog agronoma Tonija Rinauda u Nigeru.

Početkom 1980-ih, naime, Rinaudo je radio na jugu pomenute države, pokušavajući da obnovi vegetaciju klasičnom sadnjom stabala, ali rezultati su bili loši. Sadnice nisu uspevale da opstanu u surovim uslovima, a agronom je, kako je kasnije opisivao, bio toliko obeshrabren da je razmišljao o tome da odustane i vrati se kući.

Onda je primetio nešto što će promeniti njegov pogled na čitav problem.

Biljke koje su izbijale iz suve zemlje nisu bile obični grmovi. Ispostavilo se da su to izdanci nekadašnjih stabala! Ispod površine još su se nalazili živi korenski sistemi, a na nekim mestima i seme koje je moglo da pokrene novi rast.

Princip je bio jednostavan

Stabla, dakle, nisu u potpunosti nestala - samo su bila potisnuta. Mladi izdanci koji su izbijali iz zemlje ljudi su sekli ili ih je jela stoka, zbog čega nisu uspevali da prerastu u stabla.

“Bio sam toliko obeshrabren da sam bio spreman da odustanem i odem kući, a onda sam shvatio da nam je rešenje doslovno pod nogama“, prisetio se Rinaudo.

Iz te ideje razvila se metoda poznata kao Farmer Managed Natural Regeneration (FMNR), odnosno prirodna regeneracija kojom upravljaju poljoprivrednici.

Princip je jednostavan - umesto da se sadi novo drvo, poljoprivrednik među izdancima koji izbijaju iz postojećeg panja odabira najjače. Njih štiti od stoke i seče, dok ostale orezuje kako bi biljka svoju energiju usmerila u odabrane izdanke.

Za takav pristup nisu potrebni rasadnici, transport novih sadnica niti intenzivno zalivanje.

Njegova posebna prednost je u tome što se oslanja na ono što već postoji ispod površine. Korenski sistemi preostalih stabala mogu biti stari decenijama i već su prilagođeni sušnim i ekstremnim uslovima Sahela.

Međutim, sama tehnika nije bila dovoljna. Trebalo je promeniti i odnos poljoprivrednika prema drveću.

U Nigeru su postojala pravila nasleđena iz perioda francuske kolonijalne uprave prema kojima su stabla na poljoprivrednom zemljištu pripadala državi. Propisi koji su trebalo da doprinesu zaštiti šuma u praksi su mogli da stvore paradoksalnu situaciju - drvo je raslo na zemlji farmera, ali on nije imao punu kontrolu nad njim.

Uspeh prirodne regeneracije

Promenom pravila i odnosa prema drveću promenio se i interes poljoprivrednika, prenosi Večernji.hr.

Drvo koje farmer može da koristi donosi hlad, hranu za stoku, ogrev i plodove, štiti zemljište od vetra i može da doprinese njegovoj plodnosti. Očuvanje drveća tako više nije predstavljalo samo obavezu nametnutu nekim projektom, već neposrednu korist za čoveka koji obrađuje zemlju.

FMNR se zatim godinama širila od jednog farmera do drugog, često bez velikih međunarodnih projekata i bez masovne sadnje novih stabala. Kada su istraživači Kris Reij i Grej Tapan tokom 2000-ih počeli detaljnije da proučavaju promene u Nigeru, razmere obnove privukle su njihovu pažnju.

Satelitski snimci i terenska istraživanja ukazali su na obnovu približno pet miliona hektara degradiranog zemljišta, dok se procenjivalo da je oko 200 miliona stabala ponovo izraslo ili bilo sačuvano. Te brojke odnose se na regeneraciju koja se odvijala kroz upravljanje postojećom vegetacijom, a ne kroz klasičnu masovnu sadnju novih stabala.

Podaci o efektima razlikuju se od područja do područja, ali istraživanja su pokazala da je povećanje gustine drveća bilo povezano sa boljom poljoprivrednom proizvodnjom i većom dostupnošću različitih resursa na obnovljenim područjima.

Prema podacima koji se navode za Niger, poljoprivrednici danas proizvode stotine hiljada tona žitarica više nego ranije, dok su obnovljena područja obezbedila dodatne resurse i korist za milione ljudi.

Uspeh prirodne regeneracije vremenom je uticao i na način na koji se posmatra i realizuje Veliki zeleni zid.

Ideja više nije samo stvaranje jedne neprekinute linije novozasađenih stabala kroz Sahel. Umesto toga, sve veći naglasak stavlja se na mozaik obnovljenih predela, prilagođen lokalnim uslovima, poljoprivredi i potrebama stanovništva.

FMNR je postala jedna od metoda koje se koriste u okviru šireg pristupa obnovi zemljišta, zajedno sa drugim lokalno prilagođenim tehnikama. Među njima su i takozvane zai jame, plitke jame koje se koriste za prikupljanje vode i poboljšavanje uslova za rast biljaka, posebno u delovima Burkine Faso.

Za svoj rad, Rinaudo je dobio Right Livelihood Award, međunarodno priznanje koje se često naziva “alternativnim Nobelom“, a poznat je i pod nadimkom “tvorac šuma“.

(Telegraf.rs)