PROJEKAT A119 Amerikanci ispitivali scenario nuklearne eksplozije na Mesecu! Tajnu su dugo čuvali

U jeku Hladnog rata, dok su se SAD i Sovjetski Savez nadmetali za tehnološku i vojnu nadmoć, američko Ratno vazduhoplovstvo razmišljalo je o krajnje neobičnoj ideji - nuklearnoj eksploziji na Mesecu.

Projekat je dobio šifrovano ime A119, a zvanični naziv bio mu je “A Study of Lunar Research Flights”. Pokrenut je 1958. godine, a suština je bila da se ispitaju vidljivost i efekat hipotetičke nuklearne eksplozije na Mesecu, kao i moguća naučna vrednost takve akcije.

Preporučujemo

Sve je počelo sa Sputnjikom

Projekat A119 je nastao u atmosferi sve intenzivnije svemirske trke, navodi Wikipedija.

Početkom oktobra 1957. godine, Sovjetski Savez lansirao je Sputnjik 1 (Спу́тник-1), prvi veštački satelit u orbiti oko Zemlje. Ovaj uspeh, praćen neuspehom američkog programa “Vangard” (Vanguard) da posle dva pokušaja pošalje satelit u orbitu, izazvalo je “Sputnjik krizu”.

Sovjetski Savez je time rano poveo u svemirskoj trci, a SAD su pokrenule niz novih projekata kako bi nadoknadile zaostatak.

U takvoj atmosferi američko Ratno vazduhoplovstvo naručilo je istraživanje o mogućnosti nuklearne eksplozije na Mesecu.

Postojao je i dodatni povod. U vreme nastanka projekta američke novine objavljivale su glasine da SSSR planira da “detonira hidrogensku bombu na Mesecu”.

Prema tadašnjim izveštajima, neimenovani izvor navodno je rekao agentu Tajne službe SAD da Sovjeti nameravaju da nuklearnom eksplozijom “obeleže godišnjicu Oktobarske revolucije”, uz detonaciju “tokom pomračenja Meseca 7. novembra 1957. godine”.

Međutim, ova priča mora da se posmatra kao ono što je tada bila - glasina. Kasnija dokumenta pokazala su da je Sovjetski Savez zaista imao sopstvenu studiju o mogućnosti nuklearne detonacije na Mesecu, ali da se razlikovala od “scenarija” opisanog u tadašnjoj američkoj štampi.

Šta je A119 trebalo da ispita?

Armour Research Foundation, istraživačka institucija pri Illinois Institute of Technology u Čikagu, već je od 1949. proučavala efekte nuklearnih eksplozija na životnu sredinu. U maju 1958. godine počela je poverljivo da proučava i posledice potencijalne nuklearne eksplozije na Mesecu, na zahtev Ratnog vazduhoplovstva.

Za projekat je okupljen tim od deset naučnika, koji je predvodio fizičar Leonard Reifel. Među članovima bili su astronom Džerard Kuper i Karl Sagan, piše History.

Posebna pažnja bila je posvećena tome da li bi eksplozija bila vidljiva sa Zemlje. Kao moguća tačka detonacije pominjana je granica između osvetljenog i neosvetljenog dela Meseca. Na tom području kontrast između tamne površine i materijala obasjanog Suncem učinio bi hipotetičku eksploziju uočljivijom.

Scenario sa bombom W25

U početku su naučnici razmatrali efekte hidrogenske bombe, a zatim W25, manje i lakše nuklearne bojeve glave snage oko 1,7 kilotona. Za poređenje, bomba “Little Boy“, bačena na Hirošimu 1945. godine, imala je snagu od oko 13 do 18 kilotona.

Prema hipotetičkom scenariju, W25 bi mogla da bude lansirana raketom prema osenčenom delu Meseca i detonirana pri udaru u njegovu površinu. Materijal izbačen eksplozijom bio bi osvetljen Suncem i tako potencijalno vidljiv sa Zemlje.

Leonard Reifel je kasnije tvrdio da bi napredak američkih interkontinentalnih balističkih raketa omogućio takvo lansiranje već 1959. godine. To je, međutim, njegova naknadna procena, a ne dokaz da je postojala spremna operativna misija.

Nauka iza eksplozije

Demonstracija američkih sposobnosti bila je važan deo projekta, ali A119 nije bio zamišljen isključivo kao propagandna akcija.

Naučnici su razmatrali kakve bi podatke eksplozija mogla da pruži o lunarnoj hemiji, toplotnoj provodljivosti površine i strukturi neposrednog podzemlja Meseca. Posebno je razmatrano da li bi seizmički efekti eksplozije pomogli u proučavanju unutrašnje strukture Meseca.

Sagan je razmatrao da li bi potencijalna eksplozija mogla da se iskoristi u potrazi za mikroorganizmima ili organskim molekulima, u vreme kada naučnici još nisu znali da li na Mesecu postoje takvi materijali.

Kako bi izgledala detonacija?

Jedno od pitanja koje je A119 trebalo da reši bilo je kako bi nuklearna eksplozija na Mesecu izgledala posmatračima na Zemlji.

Na Zemlji karakterističan “pečurkast“ oblak nastaje delovanjem eksplozije na materijal u atmosferi. Mesec, međutim, praktično nema atmosferu. Zbog toga bi se prašina i krhotine nakon eksplozije širile bez otpora gustog vazduha i ne bi formirale klasičan nuklearni oblak.

Ipak, eksplozija bi proizvela vidljiv bljesak, a Sunčeva svetlost mogla bi da osvetli prašinu i materijal izbačen sa površine Meseca.

Projekat A119 je ugašen u januaru 1959, samo nekoliko meseci nakon početka istraživanja.

I Sovjeti su imali svoj A119

Kasnija dokumenta pokazala su da američka ideja nije bila jedinstvena. Sovjetski Savez je od januara 1958. razvijao seriju studija pod šifrovanim nazivom E.

E-1 odnosio se na plan dostizanja Meseca, dok su E-2 i E-3 predviđali slanje sonde oko njegove suprotne strane i fotografisanje površine.

Poslednja faza, E-4, bavila se mogućnošću nuklearne eksplozije na Mesecu. I ovaj projekat je ubrzo ugašen.

Tajna otkrivena posle više od 40 godina

A119 je decenijama ostao “strogo poverljiv”. Priča je počela da izlazi u javnost sredinom devedesetih, kada je pisac Kin Davidson, radeći na biografiji Karla Sagana, pronašao tragove njegovog učešća u projektu.

Sagan je još 1959. godine u prijavi za akademsku stipendiju naveo detalje istraživanja iz A119, uključujući naslove dva klasifikovana rada.

Biografija “Carl Sagan: A Life” objavljena je 1999. godine, a nakon toga je Leonard Reifel izašao iz anonimnosti i javno potvrdio postojanje projekta. Njegove izjave potom su privukle pažnju medija.

Usledio je zahtev za pristup informacijama, nakon čega je javnosti postao dostupan prvi tom studije “A Study of Lunar Research Flights”, više od četiri decenije nakon njenog nastanka.

Prema Wikipediji, svih osam izveštaja nastalih u okviru projekta uništeno je 1987. godine, što znači da danas nije sačuvana kompletna dokumentacija A119.

Uprkos Reifelovom javnom istupu, američka vlada, prema dostupnim informacijama, nikada nije zvanično priznala svoje učešće u studiji.

(Telegraf.rs)