15+ VRHUNSKIH RUSKIH DAČA: Svi kao znamo šta je dača, ali šta je dača ZAPRAVO?! (FOTO)

Čak se i Rusi međusobno ponekad žestoko prepiru pokušavajući da odgovore na ovo pitanje, jer iako je odgovor samoočigledan nije ga lako artikulisati. Ipak, neslaganja se završavaju kod suštine pitanja, čiji odgovor glasi ovako: dača nije samo važan deo onoga što ruskost jeste, dača je više od toga, ona je — srce Rusije

Tek kada krene dačna sezona (rus. Дачный сезон) u Rusiji, vidi se koliko je dača kao pojava i institucija duboko ukorenjena u ruskom nacionalnom identitetu.

Dača je kroz vekove preživela sve: ratove, revolucije, čistke, političke kolapse i uspone.

Ona je deo ruskog života koji je vrlo teško definisati: neki je Rusi prezrivo odbacuju, drugima je najdraža na svetu, a treći rade i jedno i drugo istovremeno.

Toliko je rasprostranjena (po nekim procenama, četvrtina čitave urbane populacije Ruske Federacije poseduje daču) da veliki trgovinski lanci i mali lokalni dućani organizuju posebne rasprodaje tokom sezone kada se pod povoljnim cenama može pazariti građevinska i baštenska oprema, a reklame i bilbordi koji je najavljuju nalaze se svuda.

Ali, šta je zapravo dača? Reči koje se obično koriste kao sinonimi u drugim jezicima nikako ne pogađaju suštinu, tako da prevod ni u jednom jeziku zapravo ne postoji: dača je dača na svakom jeziku.

Jer, reći da je to vikendica nije ispravno jer postoje ljudi koji u dačama žive tokom višemesečnih perioda, ne samo vikendima; reći da je letnjikovac, opet, ne pogađa suštinu jer se u dačama obitava i zimi, van sezone. Nije ni brvnara, niti koliba, jer dače dolaze u toliko različitih oblika i veličina da ni oblik ni veličinu nisu, što se definicije tiče, ni u kakvoj vezi sa dačom samom po sebi.

Dača tako nije ni simbol bogatstva, jer postoje skromne i neugledne dače. Za jedne, one bogate, dača zaista jeste statusni simbol (njihove su često zidane), za druge, srednju klasu, ona je često jednostavno prostor za odmor od grada (njihove su drvene), za treće, one siromašne, ona je oruđe preživljavanja.

Prvobitno, "dača" je bila "javni dat" cara svom podaniku kojeg je uzdigao, imanje dodeljeno da se koristi na feudalan način. Ona je bila centralna građevina poseda u kojoj je vlastela obitavala, a koju su okruživale druge građevine, kuće, zemlja, seljaci-robovi. Kada su seljaci oslobođeni 1861. godine, definicija dače se radikalno promenila zato što se radikalno promenio koncept privatne svojine.

Međutim, još pre toga položeni su temelji dramatične promene definicije dače, i to za vreme Petra Velikog, posebno nakon ruske pobede u Velikom severnom ratu (1700-1721).

Može se zapravo reći da je moderni koncept dače nastao baš u tom periodu. Naime, prvi ruski imperator želeo je da sagradi "Put u Versaj" koji bi išao od Sankt Peterburga pa sve do Peterhofa u kojem se nalazila njegova dača (kasnije, suštinski, palata) pa je niz tu cestu podelio zemljište plemstvu i naložio mu da sagradi opulentne kuće i vrtove sa skulpturama.

Te dače nisu bile središta poljoprivredne proizvodnje već zabave visokog društva, a od vlasnika se očekivalo da poseduju i svoje gradske rezidencije kao stalna prebivališta. Petrove reforme su dovele do pojave prvih začetaka srednje klase u Rusiji, što je okolinu prestonice u kojoj se ona nalazila, učinilo načičkanom dačama.

Ludilo je zahvatilo čak i nešto siromašnije klase koje su za nekoliko rubalja tokom sezone (proleće i leto) iznajmljivale takozvane uglove, skrajnute sobičke u dačama bogatijih ljudi.

Već sredinom XIX stoleća, u ruski jezik ušla je reč "dačniki" koja se odnosila na te letnje stanovnike predgrađa i podgrađa u kojima su postojale kolonije dača, i koji su često biti satirizovani u književnosti, te predstavljeni kao lenji, ali ponekad i uzdizani kao nova kulturna klasa Rusije. Anton Pavlovič Čehov je, tako, 1885. godine izdao novelu pod nazivom "Dačniki" koja se bavi upravo ovom društvenom "vrstom".

Nakon pomenute 1861. godine ovakav je koncept dače postepeno postao jedini koncept dače, proširivši se na sve strane najveće zemlje na svetu, te više nije bio fenomen strogo vezan za Sankt Peterburg i Moskvu. Već početkom XX veka dače ste mogli pronaći u svakom kutku goleme Ruske imperije, od Finske do Kavkaza, od Crnoga mora do Vladivostoka (premda je najveća koncentracija bila svakako u evropskom delu te zemlje).

Prvi svetski rat, Oktobarska revolucija i Ruski građanski rat koji je usledio, doneli su novi, najveći bum do tada: usled velike gladi koja je vladala i odnosila milione života, ljudi su prirodno počeli da hrle ka bližoj unutrašnjosti, da grade dačice i da oko njih sade voće i povrće, kako bi preživeli ili bili sigurni da neće gladovati ako ponovo izbije kakva nesreća.

Boljševizam im je kao ideologija u prvi mah u tome pomogao: zemlja je sada bila svačija i ničija, pa je čovek relativno lako mogao da dođe i da jednostavno sagradi to što želi na parčetu zemlje koje niko nije do tog trenutka zauzeo. Naravno, bez ikakvih dozvola. Veliki broj tih i takvih dača su pravno registrovane (odnosno, legalizovane) tek kasnije, pa se može govoriti i o divljim naseljima dača.

Međutim, kako se vlast boljševika stabilizovala i konsolidovala, a potom nakon uvođenja NEP-a (Nova ekonomska politika) u periodu 1922-1928. donekle ekonomski i liberalizovala, poteglo se pitanje o tome da li je dača stvar buržoaske prošlosti koju treba odbaciti ili pak komunističke budućnosti koju treba prigrliti. Konačni odgovor nikada nije dat, a središnja sovjetska vlast u Moskvi prepustila je dačnu politiku rejonskim izvršnim komitetima, čime ih je legitimizovala i odobrila, no, sa nekim restrikcijama.

Određeno je da jedna porodica može imati samo jednu daču, da ne može da bude veća od 60 kvadratnih metara, da ne može imati više od jednog sprata, dok su gospodske dače (definisane kao one sa tekućom vodom i velikim pećima) nacionalizovane, često čak pretvorene u komunalne dače koje su radile (i rade) kao neka vrsta rizorta, ili pak podeljene na više dača (pošto su te gospodske obično imale više građevina oko glavne, te okolne su rekategorisane kao posebne dače.

Uskoro je počeo grabež velikih industrijskih zavoda i sindikata koji su svi hteli da za svoje radnike prigrade zemljište na kojima će se graditi dače, a ta su nova naselja bila kooperativna, pod kolektivnom upravom. Ovo se dešavalo i pre posle Drugog svetskog rata.

No, bilo je i drugih organizacija i udruženja koji su činili isto. Verovatno najpoznatije dačno naselje jeste spisateljska kolonija u selu Peredelkino, sagrađena nakon predloga Maksima Gorkog iznetog 1934. godine da se Uniji sovjetskih pisaca dodeli to zemljište: u roku od nekoliko godina, niklo je pedesetak drvenih dača od kojih je danas najpopularnija za posetu ona koja je pripadala glasovitom Borisu Leonidoviču Pasternaku, dobitniku Nobelove nagrade za književnost 1958. godine i autoru velikog ruskog romana "Doktor Živago", zabranjenog u Sovjetskom Savezu.

Posleratni period sovjetske istorije svedočio je novom bumu u gradnji dača tokom kojega je dača kao pojava definitivno zacementirala svoje mesto kulturne ikone sovjetskog, pre svega ruskog čoveka. Dobar deo njih sagrađen u tom periodu bile su loše građevine, skoro pa straćare, nesanitarne, neupotrebljive tokom zime jer nisu imale centralno niti bilo kakvo drugo grejanje.

Najbolje dače iz tog perioda imali su, naravno, partijski i državni funkcioneri na svim nivoima: Staljinova omiljena je bila u Gagri u Abhaziji. Sve one su slogovnom skraćenicom karakterističnom za sovjetsku kulturu nazivane gosdačama (rus. государственная дача, državna dača), ali su pod tim terminom bile obuhvaćene sve dače koje su u državnom vlasništvu i koje je država davala na korišćenje važnim ljudima koji nisu nužno morali da budu političari i oficiri već su i akademici, naučnici, pisci, slikari, vajari, muzičari.

Gosdače postoje i danas, a njima rukovodi Federalna agencija za upravljanje državnom imovinom. Ima ih diljem zemlje. Zvanične dače predsednika Ruske Federacije nalaze u Novo-Ogarjovu u Moskovskoj oblasti te Zavidovu u Tverskoj. Vladimir Putin ima i dve dače koje su u njegovom privatnom vlasništvu, jednu na Karelijskoj prevlaci između Finskog zaliva i Ladoškog jezera, koja je deo dačnog kooperativa "Ozero", i jednu kod Sočija.

Kolaps SSSR sa sobom je doneo novi bum jer su u tom dobu velike političke i ekonomske nesigurnosti, dače postale važan izvor ne prihoda već osnovnih prehrambenih artikala koje su ljudi u baštama oko dača sadili. One koje su sagrađene u tom periodu uglavnom su građene nelegalno, i mnoge su srušene krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih.

Putinovu epohu, koja je sobom donela političku stabilnost i ekonomski rast bez presedana, karakteriše "civilizacijacija" dača, ako se tako može reći. Kompanije su počele da nude montažne dače po ključ-u-ruke-sistemu, nameštaj i opremu za sve što je potrebno u vezi sa održavanjem dača i baštovanstvom. A i mladi koji su često sa prezirom gledali na ove kućice kao simbol "matoraca" počeli su da menjaju mišljenje.

Premda mnogi Rusi danas voze automobile do svojih dača, većina se i dalje koristi vozom (kolonije dača su uglavnom na mestima kroz koja prolaze vozovi) jer je uobičajeno da neko poseduje daču ali ne i kola. Zato se putovanje do dače meri u "električnim" satima, naziv koji dolazi od činjenice da se ljudi do njih voze električnim vozovima; tako bi neko mogao da kaže da mu do dače treba "jedan električni sat". Oni koji idu kolima mogu putovati i dvostruko duže, jer putevi nisu prilagođeni masovnom egzodusu iz gradova koji se svakoga petka odigrava.

Tako se posebno oko velikih gradova kolonije dača i dalje masovno uveličavaju i šire, a to je nešto što će se nastaviti sve dok svaki žitelj Ruske Federacije ne bude imao svoj sopstveni "dom van doma" gde će moći da se prepušta dugim šetnjama, vožnjom čamcem po reci ili jezeru, porodičnim i društvenim slavljima, ili pak kupanju u bazenu (ima mnogo i takvih dača, naravno) i tako dalje.

Konačno, da se vratimo na pitanje sa početka teksta: šta je dača? Čak se i Rusi međusobno ponekad žestoko prepiru pokušavajući da odgovore na ovo pitanje, jer iako je odgovor samoočigledan nije ga lako artikulisati.

Znaju da nije kuća koja je glavna rezidencija porodice (iako sada postoje dače koje novobogataška klasa gradi za boravak tokom čitave godine), znaju da nije kuća koja je jedina rezidencija porodice, znaju da nije ni pomoćna građevina glavne kuće, ali šta tačno jeste, tu već počinju neslaganja. Ta neslaganja se završavaju kod suštine pitanja, čiji odgovor glasi ovako: dača nije samo važan deo onoga što ruskost jeste, dača je više od toga, ona je — srce Rusije.

(O. Š.)