Kako su komunisti na filmski način pobegli iz zatvora NDH: Posle bega na život ili smrt nastala je ova fotografija

Kazneni zavod u Sremskoj Mitrovici u periodu između dva svetska rata bio je poznat po političkim zatvorenicima, među kojima je najviše bilo komunista. Trideset i dvoje njih zateklo se iza njegovih rešetaka tokom Aprilskog rata i sloma Kraljevine Jugoslavije, posle kojeg je Srem došao u okvir tzv. NDH. Tako je beg postao pitanje života ili smrti

Nakon što je fašistička bulumenta predvođena Trećim rajhom rasparčala i iskasapila teritoriju Kraljevine Jugoslavije, koju je porazila u kratkotrajnom Aprilskom ratu, novo faktičko stanje na terenu dovelo je Srem pod vlast tzv. Nezavisne Države Hrvatske. Sa njim u paketu došla je i Sremska Mitrovica, u kojoj se, još od kraja XIX veka i epohe austrogarskog cara i kralja Franje Josifa, nalazio kazneno-popravni zavod, nakon Velikog rata jedan od glavnih u našoj zemlji.

U tom periodu između dva svetska rata, ta „kazniona“ (kako se tada govorilo) postala je ozloglašena zbog velikog broja političkih zatvorenika, pre svega komunista i ustaša (pojedini naši autori danas prave famu oko navodnog „dogovora“ između robijaša ove dve nepomirljive struje; premda je zaista bilo nekih razgovora, već sredinom tridesetih godina KPJ je zbog fašističkog karaktera ustaškog pokreta zabranila svaki oblik saradnje sa njima), pa stoga ne čudi što se o proleću 1941. u njemu zadesilo tridet i dvoje mahom iskusnih komunista iz „stare garde“, koji su ležali zbog svojih ubeđenja i rada na rušenju ustavnog poretka.

Oni su već bili počeli da kopaju tunel kako bi pobegli iz „kaznione“, kada je izbio Sedmojulski ustanak u Srbiji; nakon toga, kopanje su ubrzali jer se po hodnicima i ćelijama počela širiti glasina da Gestapo planira da ih strelja. Nejasno je šta je bio presudni faktor u njihovom preživljavanju u tih nekoliko meseci.

Činjenica je, da nemački okupator uglavnom nije dirao komuniste sve do 22. juna kada je pokrenuta Operacija „Barbarosa“, jer je do tada Nemački rajh bio de fakto u savezništvu sa Sovjetskim Savezom, premda su tehnički imali samo sporazum o međusobnom nenapadanju; nakon toga, komunisti su postali divljač za odstrel, ali je ove zatvorenike verovatno spasila neka računica Gestapoa, koji je hteo da ih iskoristi.

Bilo kako bilo, komunistički zatvorenici kopali su danju i noću, ali sami ovo nisu mogli izvesti. Postojala su dva preduslova za njihovo uspešno bekstvo: prvi je bila pomoć iznutra, od strane nekog stražara, a drugi pomoć Okružnog komiteta KPJ za Srem, koja je izostala; nakon hapšenja Matije Huđija koji je bio zadužen za vezu sa zatvorenicima, svaka komunikacija sa njima je prestala, a ostatak vrhuške je izgubio interesovanje pa možda i direktno odbio da pomogne.

Vlado Dapčević je kasnije tvrdio da je problem bio u tome, što su većina tih robijaša bili takozvani „petkovci“, odnosno pristalice Petka Miletića, Brozovog direktnog rivala u borbi za položaj generalnog sekretara KPJ, koji je stradao u Staljinovim čistkama u SSSR-u, izgubivši bitku sa Brozom sa kojim je razmenjivao međusobne optužbe. Međutim, pomoć spolja koju partijski Okružni komitet nije pružio, nadomestili su članovi Okružnog komiteta SKOJ-a, pre svega Stanka Munćan, Rosa Vilić, Marko Peričin Kamenjar, Jovan Štokovac Džoja i legendarni Boško Palkovljević Pinki, o kojem smo već opširnije pisali.

Stanka Munćan, organizaciona sekretarka tog komiteta, za akciju je bila posebno motivisana zbog svoje zaljubljenosti u Jovana Veselinova, za kojeg će kasnije udati, a koji je u to vreme ležao u Sremskoj Mitrovici. Ona je poznavala stražare Janka Pejnovića i Nikolu Tešankića i preko njih održavala vezu sa robijašima. Nakon što ih je Jusuf Tulić, organizacioni sekretar Okružnog komiteta KPJ, saznavši za pripreme obavestio da je neophodno da traže saglast Centralnog komiteta KPJ i Pokrajinskog komiteta za Srbiju, Stanka Munćan je otišla u Beograd tokom druge polovine jula meseca. Tamo joj je rečeno, da se bekstvo mora izvršiti što pre, po svaku cenu; to se ne uklapa u priču Vlade Dapčevića.

Noć između 21-22. avgusta bila je određena za pokušaj bekstva. Tačno u ponoć, robijaši su iz kanala probili izlaz na površinu, iza zidina. Tu je ih je čekala grupa skojevaca na čelu sa naoružanim Pinkijem. Nakon postrojavanja poveli su ih ka Fruškoj gori, dok je straža njihovo bekstvo primetila tek ujutru pri redovnoj proveri, tako da je potera kasnila sedam sati; pritom su ih Nemci i ustaše tražili po dubini šume, dok su se oni vešto skrivali na samoj ivici. Okupator i kvislinzi su zato uspeli da uhvate samo dvojicu begunaca, dok su se ostalih trideset izvukli i dali svoj doprinos borbi za našu slobodu, u kojoj je većina izgubila živote: osmorica će biti proglašena za narodne heroje.

Begunci su bili Marton Ač, Mita Aleksić, Bane Andreev, Žarko Aćimović, Slobodan Bajić Paja (narodni heroj), Mihailo Bambulović, Rafael Batino (četnici ga 1942. u Sandžaku predali Italijanima koji su ga streljali), Ćira Dimitrijević, Jovan Veselinov (narodni heroj), Vukadin Vukadinović (narodni heroj), Radovan Vuković, Ivan Knežević, Alojz Kocmur (poginuo 1942. u borbama protiv ustaša kod Bugojna) i Mehmed Kurto.

Zatim: Milan Marinković, Ivan Maček (narodni heroj), Lazar Milankov, Jordan Nikolov (narodni heroj), Stanko Paunović Veljko (narodni heroj), Ćira Petrović, Mutimir Popović, Paško Romac (narodni heroj), Đorđe Sekulić, Mihajlo Seleši, Trajko Stamenković (narodni heroj), Spasoje Stejić Bajo (poginuo na Sutjesci), Marijan Stilinović, Jovan Trajković, Anton Franović, Blagoja Fotev, Josip Hristić i Nikola Špehar.

Ustaše su momentalno shvatali da značaj ovog događaja daleko prevazilazi puko bekstvo robijaša, samo po sebi; u jednom zvaničnom izveštaju organa tzv. NDH navedeno je, da bi bolje bilo da je „pobeglo 32.000 kriminalaca nego što su otišli 32 komunista“.

Nakon bega, petoro „robijaša“ je ostalo u Sremu gde je 9. septembra obrazovan Fruškogorski narodnooslobodilački partizanski odred, dok su ostali pod okriljem noći prešli Savu i stigli u Mačvu. Tamo im je Mačvanski NOP odred priredio svečani doček; fotografija sa početka teksta nastala je tada u Bogatiću. Pevalo se: „Hajd’ u kolo robijaši, složno zaigrajmo, Mitrovčanku zapevajmo, sada je sloboda“.

Dva filma su snimljena o ovom događaju: 1968. godine temu je u ostvarenju „Bekstva“, po romanu Oskara Daviča, obradio Radoš Novaković (ocena na IMDb-u: 7,1), dok je deset godina docnije u „Stići pre svitanja“ isto učinio Aleksandar Đorđević (ocena na IMDb-u: 6,9)

VIDEO: Šta bi bilo da Srbi nisu rekli NE Hitleru?

(O. Š.)