Nikada izdanje Svetog pisma nije imalo snažniju naslovnu ilustraciju: Kako su prošli oni za koje nije bilo mesta na Nojevoj barci

Nekima ovo možda deluje kao neobičan izbor za frontispis izdanja Biblije, ali njegova snaga leži upravo u zaobilaženju glavnih aktera

Priča o Nojevoj barci svakako spada u red najpoznatijih starozavetnih priča, a može biti da je i najpoznatija od svih. Ispričana je u Postanju, a tiče se zapovesti koju je Bog izdao Noju ne bi li spasio njega i njegovu porodicu, ali i po jednu porodicu od svake životinjske vrste, kako bi mogli ponovo da nasele Zemlju.

Naime, Bog je naumio da kazni grešno čovečanstvo koje je bilo zaglibilo u porok i opačinu, da ga uništi u jednom sveopštem potopu koji će prekriti čitavu površinu naše planete, te je najboljem i najčistijem od svih ljudi (pripadniku jedanaeste generacije nakon Adama) dao detaljna uputstva za gradnju barke koja će plutati i na koju će moći da smesti sebe, svoju ženu, svoja tri sina (Sema, Hama i Jafeta) te njihove supruge.

Priča je bezbroj puta obrađena u svim oblicima umetnosti, ali se po pravilu bavi ili samim Nojem, ili barkom, ili njegovim sinovima, posebno epizodom u kojoj ovaj patrijarh proklinje Hama da bude „sluga slugama braće svoje“ (rasistička tumačenja govore da su potomci Hama crnci). Do toga je inače došlo nakon što je Noje zasadio vinograd, napravio vino i pijući ga otkrio efekat koji ono ima na čoveka kada se pretera; pijan je zaspao otkriven, Ham je video njegovu „sramotu“, i umesto da ga pokrije, to je ispričao svojoj braći.

Ali srazmerno se retko, posebno u ilustrativnoj umetnosti koja prati što Sveto pismo što druge verske knjige još od srednjega veka, može naći ilustracija ljudi i životinja za koje nije bilo mesta na Nojevoj barci, onih koji su ostali i pomrli: taj ugao čitavog događaja retko se obrađuje. A upravo je to slučaj sa frontispisom (dekorativnom ili informativnom ilustracijom koja se nalazi na poleđini naslovnice, na levoj strani kada se otvori knjiga) koje je za jedno čuveno englesko izdanje Biblije iz devetnaestoga veka izradio Gistav Dore (1832-1883), francuski slikar i grafičar.

Tu vidimo stenu na koju se uzaludno pokušavaju da popnu izbezumljeni ljudi u očajničkoj želji da od smrti spasu sebe i svoju decu, kasno se setivši svojih grehova i poroka, i kasno se pokajavši zbog njih. Ali takođe vidimo i jednu nesrećnu tigricu koja majčinski drži jedno uplašeno čedo u ustima dok su joj ostala pred nogama, pokušavajući da izvede isto što i ljudi oko nje. Svima njima skupa pomoći nema.

Postoji mnogo slojeva tumačenja ove ilustracije, ali pored onog očiglednog (upozorenja) možda je najvažnije ono koje kaže, da smo mi i životinje na koncu iste sudbine, da se svodimo na isto, da se razlike među nama brišu u trenutku katastrofe. Takođe, ne možemo a da ne primetimo izvesnu sličnost ove slike sa jednim konkretnim aspektom savremenog sveta: naša planeta i životinje na njoj trpe zbog naše opačine, i gube svoje živote zbog naše gramzivosti, baš kao što je i ova tigrica izgubila život ni kriva ni dužna, živeći u skladu sa svojim „propisanim“ zakonom, samo zato što ljudi nisu živeli u skladu sa svojim.

(P. L.)