KAD SMRT KUCA NA VRATA Lekari otkrivaju koja čula PRVO NESTAJU i šta osećamo pred sam kraj života

Iako smrt oduvek fascinira čovečanstvo i dalje postoji malo dokaza o tome kako se osoba oseća ili šta doživljava u svojim poslednjim trenucima.

Razlog tome je jednostavan - informacije dolaze uglavnom od rodbine, voljenih osoba ili medicinskog osoblja koje posmatra pacijenta, dok neposredna svedočenja onih koji se opraštaju sa svetom gotovo da ne postoje.

Preporučujemo

"Aktivno umiranje"

U većini slučajeva pacijenti su previše bolesni, letargični ili nesvesni da bi mogli da daju bilo kakvo objašnjenje. Smrt tako i dalje ostaje obavijena velom misterije, prenosi Mirror.

Danas, zahvaljujući savremenoj medicini, pacijenti s terminalnim bolestima proživljavaju poslednje trenutke okruženi negom i pažnjom koja im omogućava da još malo vremena provedu s najbližima.

Kod većine takvih ljudi poslednji dani su obeleženi naglim pogoršanjem stanja, procesom koji stručnjaci nazivaju “aktivno umiranje”.

Foto: Shutterstock/Spotmatik Ltd

"Prvo nestaje osećaj..."

Stručnjak za palijativnu negu sa Univerziteta Stanford, Džejms Halenbek, objašnjava da u tim danima pacijenti obično gube čula i apetit u određenom redosledu. U svojoj knjizi “Palliative Care Perspectives”, namenjenoj lekarima, naveo je:

“Prvo nestaju osećaj gladi, a zatim žeđ. Potom se gubi govor, pa vid. Poslednja čula koja obično nestaju jesu sluh i dodir“.

Postoji i rašireno verovanje da ljudi u trenutku smrti vide “blistavu svetlost“. Tim povodom, direktor UCLA Centra za istraživanje povreda mozga, Dejvid Hovda, objašnjava da mozak “počinje da žrtvuje delove koji nisu kritični za preživljavanje”.

Kako mozak počinje da se menja i polako “umire”, različiti delovi postaju nadraženi, a jedan od njih je vizuelni sistem - što može objasniti zašto ljudi u tim trenucima vide svetlost.

Ovo pojačano iskustvo čula delimično potvrđuje ono što naučnici razumeju o reakcijama mozga u trenutku smrti.

Foto: Shutterstock

"Možemo da nagađamo"

Neuroistraživač sa Univerziteta u Mičigenu, Džimo Boridžin, primećuje da mozak u trenucima pred smrt pojačano proizvodi i oslobađa hemikalije.

Dodaje da ljudi koji su preživeli srčani zastoj često opisuju “neverovatno iskustvo”, u kojem vide svetlost i osećaju sve “realnije od stvarnog”. Boridžin ovo pripisuje upravo naglom lučenju hemikalija direktno iz mozga.

U poslednjim satima, pacijenti prestaju da jedu i piju, gube vid, a oči polako zatvaraju dok deluju kao da spavaju. Halenbek objašnjava:

“Od ovog trenutka nadalje… možemo samo nagađati šta se zapravo dešava. Moja impresija je da ovo nije koma, stanje bez svesti, kako mnoge porodice i stručjaci misle, već nešto slično snu“.

Precizan trenutak kada se ove promene dešavaju teško je odrediti.

“To je kao dolazak oluje. Talasi počinju da rastu. Ali, nikada ne možete reći kada su talasi zapravo počeli. Talasi postaju sve viši i na kraju nose osobu u more“, zaključuje Halenbek.

(Telegraf.rs)