Ko je tačno bio Zevs, kralj bogova, „oblaka skupljač”: Upoznajte bliže 12 Olimpljana

M. B.
Vreme čitanja: oko 9 min.

Svrgnuvši s vlasti svog oca Krona, koji ga je rodio sa svojom sestrom Rejom, uspostavio je novi poredak, podelio svet sa svojom braćom Hadom i Posejdonom i oženio svoju sestru Heru. Njegove seksualne eskapade su Grcima bile neke od najpopularnijih priča

Osoba koju su Rimljani zvali Jupiter, bila je, u religiji i mitologiji Grka, znatno bogatijoj i razrađenijoj od rimske, koja je iz nje uostalom i preuzela mnoštvo priča — poznata kao Zevs.

Iste su etimologije ta dva imena, oba su jezičkom evolucijom proistekla iz protoindoevropskog Dieus, kako su pradavni preci svih naših naroda, dok su bili jedno, nazivali dnevno nebo i boga dnevnog neba, mada se „Jupiter” razvio iz „Dieus Pater”, „Otac Nebeski”, kako se katkad naziva Zevs.

Reč Dieus se očuvala u (bezmalo svim) savremenim indoevropskih jezicima, donekle promenivši značenje ali ne radikalno mnogo, pa tako i u srpskom; štaviše, u starijim izvorima u nas, a i nekim kasnijim, još i kod Đurića, Zevs se zove Div.

Zevs, dakle, a ovo bi trebalo da zna svako ko je završio osnovnu školu, mada čak ni to nije neophodno, beše u Grka bog neba, gromovnik, munjobija, a tako su ga i nazivali: Gromovnik, Munjobija, Oblaka skupljač, kako Đurić u „Ilijadi” prevodi s grčkog reč „Νεφεληγερέτα”. Kronov sin.

Kralj bogova, koji je (grčkim) svetom vladao s Olimpa, rodio se nakon što je njegov otac, titan Kron, kastrirao svog oca Urana i postao vrhovni vladar kosmosa, nakon čega je oženio svoju sestru, titanku Reju; njih dvoje su rodili Zevsa.

Zevs je zapravo najmlađi sin ovog titanskog para: pre njega su na svet došli Demetra, Hera, Hestija, Had i Posejdon, ali ih je Kron sve (sem Here u nekim pričama) progutao, danas bismo možda žargonski rekli — plašeći se karme.

Da bi spasila poslednje dete, Reja se obratila Gaji, boginji zemlje i majci titana, i porodila se na Kritu, a Kronu podmetnula kamen umotan u odeću, koji je ovaj promptno progutao, misleći da je dete.

Majka je potom sina sakrila u jednu pećinu na kritskoj planini Idi, gde ga je odgajila, zavisi od verzije, ili sama Gaja;

ili koza po imenu Amalteja, uz pomoć kureta (kritskih ekvivalenata koribanata), devet plesača koji su igrali, vikali i udarali kopljima o štitove da bi zamaskirali plač deteta, kako ga Kron ne bi čuo;

ili nimfa Adamanteja, koja ga je okačila na konopac koji je visio s drveta, između Zemlje, neba i mora, čime je postao nevidljiv za svog oca, koji je vladao samo Zemljom, nebom i morem;

ili nimfa Kinosura, koju je Zevs iz zahvalnosti smestio među zvezde; ili nimfe Ida, Adrasteja i Alteja, kćerke Meliseja; ili pastirska porodica kojoj je obećano da će zauzvrat njihova stada biti sačuvana od vukova.

Odrastavši, Zevs potraži svog oca, i prvo ga natera da povrati kamen, a potom i svoju decu, redosledom obrnutim od gutanja; potom oslobodi Kronovu braću titane, potom kiklope, gigante i hekatonhire (tri storuka diva), koje još Uran zatoči u Tartar; od njih Zevs u znak zahvalnosti dobi munju.

Potom Zevs i njegova braća i sestre, zajedno sa onima koje su oslobodili, povedoše rat protiv Krona i njegovih titana (Titanomahija), i pobediše; Zevs onda, ne samo Krona i titane, nego i kiklope i gigante i hekatonhire, sve svoje saveznike, baci u Tartar, dok titanu Atlasu za kaznu odredi da do kraja sveta pridržava nebo.

U nekim pričama, do tog okretanja protiv svojih saveznika dođe zato, što Gaja, majka titana, ljuta na Zevsa zbog tretmana njene dece, tj. svog oca i stričeva, okrenu na njega kiklope, gigante i hekatonhire, pa zato i oni završiše u Tartaru.

Bilo kako bilo, Zevs onda podeli svet sa Hadom, koji dobi Podzemlje, i Posejdonom, koji dobi More, dok Zevs zadržava nebo. Zemlja, tj. Gaja, nije mogla biti prisvojena, pa je izdeljena, te Posejdon postade zemljotresac, Had gospodar mrtvih a Zevs živih ljudi.

Ali Gromovnik uskoro morade da se potuče i sa čudovištima Tifonom i Ehidnom, Gajinom decom rođenom posle spajanja s Tartarom: Tifona je potukao u kataklizmičnom dvoboju i zatočio ispod planine Etne, ali Ehidnu i njenu decu poštedeo.

Napokon, utvrdivši vlast nad Olimpom i svetom, Zevs, oblaka skupljač, koji je među svojim simbolima imao već pomenutu munju ali i orla, bika i hrast, uradio je ono što je uradio i njegov otac: oženio je svoju sestru, u svom slučaju, Heru, mada na prevaru, čega ćemo se dotaći u narednom tekstu, posvećenom Heri.

Hera mu je rodila Aresa, boga rata, Hebu, boginju večne mladosti, Eridu, boginju nereda i razdora, i Elitiju, boginju porođaja; Hefest je ponekad Zevsov sin, a ponekad bog što ga je ljuta Hera sama rodila, nakon što je Zevs sa Metidom, kćerkom titana Okeana i Tetije, boginje razboritosti, napravio Atinu.

Zevs, dakle, čuven po svojim seksualnim eskapadama, pravio je decu na sve strane. Već smo pominjali slučaj Evrope; ali nije ona Zevsu bila jedina među smrtnicama, bile su tu i Semela (s kojom je napravio Dionisa), Ija (s kojom je dobio Epafa), Alkmena (s kojom je dobio Herakla), Danaja (s kojom je dobio Perseja), Leda.

S Ledom se spojio uzevši obličje labuda, prve bračne noći kada i njen muž Tindarej, pa mitologija nije konzistentna što se tiče pitanja očinstva nad Helenom Trojanskom, Klitemnestrom i Dioskurima, tj. Kastorom i Polideukom (Poluksom u rimskoj mitologiji).

Od boginja, tu je Leto (s kojom je dobio Apolona i Artemidu, „božanske blizance”), Demetra (druga njegova sestra, s kojom je dobio Persefonu), Dijona (s kojom je dobio Afroditu) i Maja (s kojom je dobio Hermesa); a tu je i mladić Ganimed, smrtnik kojem Zevs podari večnu mladost i besmrtnost.

Sa Mnemosinom je u Eleuteri spavao devet uzastopnih noći, pa mu je ona rodila devet muza: između ostalih i Polihimniju, koja možda donekle pokriva ovo što ovde radimo, budući muza svete poezije, ili pak to čini Klio, muza istorije.

Ali to je ono čime se Zevs bavio u slobodno vreme; iznad svega bio je pravedni sudija ljudima i bogovima i drugim natprirodnim bićima, onaj što je strašno kaznio Prometeja, da mu orao svakodnevno izjeda jetru, jer nama ljudima podari vatru.

Ili Sizifa, lukavu varalicu, kojem ne-homerovska tradicija pripisuje očinstvo nad Odisejem, a koji još uvek uzbrdo gura kamen u Podzemlju (doduše, njega je Zevs osudio ali je kaznu po svemu sudeći osmislio Had); ili Asklepija, kojeg je ubio munjom jer je njegova veština dizanja ljudi iz mrtvih pretila da ugrozi balans između dva sveta, našeg i onog što je iznad (ili iza) našeg.

Šta reći za poreklo zlo u svetu? Zevs je Pandori, ženi Epimeteja, Prometejeva brata, dao ćup (pogrešno se na svim jezicima ta grčka reč prevodi kao kutija) koji je sadržao sva zla, a ona nije mogla da odoli da je ne otvori: zlo se tako izlilo u svet, a samo je Nada ostala u ćupu.

Ne može se u jedan tekst skromnog obima smestiti milenijumska mitopejska delatnost Grka; ali još se ponešto može dodati o Zevsu: da je bio i mirotvorac, pa je tako pomirio Apolona i Hermesa kada su se tukli oko prve lire, te Apolona i Herkula kada su se sukobili zbog tronošca iz Delfija.

Hada i Demetru je pomirio predloživši im podelu njegove supruge a njene kćeri Persefone, koja će pola godine provesti u Podzemlju sa svojim mužem (koji joj je takođe i stric i ujak), a drugu sa majkom, okončavši na taj način stravičnu sušu koja je pogodila zemlju; Grci su inače ovim objašnjavali godišnja doba, pa je hladna polovina godine nastupala zbog Demetrine patnje za kćerkom.

Zevs je takođe izazvao i potop, s namerom da uništi čovečanstvo, videvši kako ljudi prinose ljudske žrtve i čine svakakve opačine jedni drugima i bogovima. Preživeli su samo Deukalion (Prometejev sin) i njegova žena Pira (Epimetejeva i Pandorina kći), koji su obnovili ljudski rod bacanjem kamenja (Gajinih kostiju) iz leđa.

Zevs je kao bog u biti bio sveprisutan, iako antropomorfan u svojoj zlatnoj palati na vrhu Olimpa, večito obavijenog oblacima, pa je za razliku od drugih bogova, koji su imali bezbroj svetilišta na svakom koraku, on imao iznenađujuće malo (i tek nekoliko svetkovina), barem što se tiče javne sfere: a svaka kuća je imala u dvorištu privatni oltar posvećen Zevsu Herkejosu, zaštitniku ognjišta.

Proročiste u Dodoni, najstarije u Grčkoj, koje datira verovatno iz drugog hiljadugodišta pre nove ere, već kod Homera je posvećeno Zevsu, iako je moguće da je prvobitno bilo posvećena Boginji Majci, koja se tu nazivala Dijona, a inače Reja ili Gaja.

Sveštenici i sveštenice su tamo tražili odgovore za sadašnjost, budućnost i ispravan kurs postupanja, a volju bogova tumačili osluškujući šuštanje vetra u lišću svetog hrasta, ili bukve, po drugim navodima.

U savremeno doba hipotetiše se da nije bilo u pitanju lišće, već da su tanki bronzani objekti, okačeni po granama, pri najblažem povetarcu proizvodili zvukove: dakle, da je to bilo nešto poput tzv. vetrozvona. Takođe, tumačio se i žubor vode u svetom izvoru.

Drugo veliko svetilište posvećeno Zevsu bio je njegov masivni hram sagrađen u 5. veku p. n. e. u Olimpiji, gde su svake četiri godine održavane Olimpijske igre, najvažnije do svih (kada su gosti iz svih krajeva Grčke stizali su tada u to malo mesto), na koncu kojih bi se kralju Olimpa žrtvovalo 100 volova. Tamo se nalazila divovska statua Zevsa, rad Fidijin, jedno od sedam čuda antičkog sveta.

U Atini, u podnožju Akropolja (gde je Partenon, hram posvećen boginji Atini), nalazio se još jedan kolosalni Hram Olimpskog Zevsa, a bilo je velikih hramova posvećenih njemu i u drugim mestima širom grčkom sveta: ali kao što rekosmo, ni približno koliko bi se moglo pretpostaviti, imajući u vidu da se radi o kralju bogova.

S druge strane, ko smo mi da pričamo: u naše vreme, širom hrišćanskog sveta, srazmerno mali broj hramova posvećen je na ovaj ili onaj način Isusu Hristu, već su uglavnom posvećeni svetiteljima. Tako da u tome možda ima i nekih dubljih razloga.

(Telegraf.rs)