Najpoznatiji zmaj srpske istorije: Despot koji je branio narod, uterivao strah među Turcima i postao legenda

Iza mitskog imena Zmaj Ognjenog Vuka zapravo se krije stvarna istorijska ličnost despota Vuka Brankovića. Nemojte da se zbunite - nije u pitanju Vuk Branković, učesnik Kosovskog boja iz 1389. godine, već njegov praunuk iz 15. veka.

Vuk (Zmaj Ognjeni Vuk) je rođen oko 1440. godine, u sumrak srpske srednjovekovne države. Bio je vanbračni sin despota Grgura koga su Turci, zajedno sa bratom Stefanom, oslepeli, i unuk čuvenog despota Đurđa Brankovića.

Preporučujemo

Postao vladar bez države

Kao mladić, pritisnut nemilosrdnim političkim vetrovima, Vuk se borio na strani Turaka, ali je ubrzo prešao u službu ugarskog kralja Matije Korvina, koji mu je poverio izuzetno važan zadatak - da stane na čelo srpskih snaga u Sremu, prenosi Istorijski Zabavnik.

Godine 1471, Vuk dobija titulu despota Srbije. Međutim, bila je to gorka i simbolična počast jer despotovina više nije postojala. Kralj Matija je dodeljivanjem ove zvučne titule verovatno želeo da privuče Srbe iz krajeva pod turskom vlašću da nasele Srem i okolne oblasti gde bi, kao prekaljeni ratnici, bili čuvari južne granice njegove države i “štit”.

Despot Vuk je tako postao vladar bez države, ali sa ogromnom odgovornošću i narodom koji je u njega gledao kao u jedinu nadu.

Ratovao je neumorno protiv Čeha, Poljaka, a najviše protiv Osmanlija. Istakao se u epskim okršajima kod Šapca, Srebrenice, Sarajeva i Smedereva.

Ipak, Vuk nije bio samo neumoljivi ratnik. U godinama koje su usledile pokazao se i kao izuzetno vešt diplomata. Vodio je živu prepisku sa turskim sultanom Bajazitom II i to na srpskom jeziku. Sačuvano je pet pisama iz tog perioda napisanih ćirilicom.

Upravljao je posedima širom današnje Vojvodine, a Fruška gora je imala posebno mesto u njegovom životu.

Legenda o zmajevitom junaku

Ova sveta srpska planina, ispresecana gustim šumama i sa izvorima čiste vode, bila je ne samo utočište za izbegli narod i vojsku, već i duhovni bastion koji je trebalo sačuvati od zaborava i uništenja. Despot Vuk je dobro razumeo da se narod ne brani samo mačem, već i verom, kulturom i pismom.

Prema predanju, povezuje se s nastankom dve svetinje na području Srema - crkve Svetog Nikole u Slankamenu i manastira Grgeteg.

Crkve i manastiri na Fruškoj gori vezuju se i za druge članove porodice Branković - Maksima i Angelinu, ktitore manastira Krušedol, kao i despota Jovana, za koga predanje kaže da je osnovao manastir Jazak.

Vuk je umro 16. aprila 1485. godine, a okolnosti i uzrok nisu pouzdano utvrđen. Iako je bio oženjen, iza sebe nije ostavio potomke, ali nešto drugo jeste - večni mit.

Jer, smrt je despota Vuka preselila pravo u narodne priče i epske pesme. Jedni su pripovedali da mu je otac zapravo bio zmaj. Drugi da je pripadao tajanstvenom viteškom redu Red Zmaja. Treći da su ga se Turci plašili i mrtvog, pa su zato porušili njegove dvore i pokušali da zatru svako sećanje na njega.

Ipak, legende o zmajevitom junaku koji brani i čuva srpski narod u Sremu opstale su vekovima. Mnogo ih je, ali u svojoj biti sve govore isto - Zmaj Ognjeni Vuk pojavljuje se uvek kada je najteže.

(Telegraf.rs)