Ako AI preuzme poslove, ko će odlučivati o našoj egzistenciji?

U poslednjih nekoliko godina sve češće se govori o mogućnosti da veštačka inteligencija zameni veliki deo ljudskog rada. Automatizacija je i ranije menjala tržište rada, od Industrijske revolucije do digitalnog doba, ali ljudi su se uglavnom prilagođavali i pronalazili nove poslove. Međutim, današnja tehnološka revolucija otvara drugačiju perspektivu. Ako sistemi zasnovani na veštačkoj inteligenciji postanu sposobni da obavljaju gotovo sve intelektualne i fizičke poslove bolje, brže i jeftinije od ljudi, postavlja se fundamentalno pitanje: kako će ljudi zarađivati za život?

Čak i ako ova tehnologija stvori ogromno bogatstvo i ubrza ekonomski rast, to ne znači da će koristi biti ravnomerno raspodeljene. Ako mašine budu generisale najveći deo vrednosti, prihodi od rada mogli bi značajno da opadnu ili čak nestanu. Danas su plate i porezi na dohodak glavni izvor finansiranja državnih budžeta. U svetu u kojem ljudi više ne rade, taj model više neće funkcionisati. Države bi morale da pronađu nove načine finansiranja kroz poreze na kapital, potrošnju, zemljište, podatke ili monopolsku dobit.

Preporučujemo

Međutim, pitanje poreza je samo tehnički deo mnogo dubljeg problema. Suštinsko pitanje tiče se moći i odlučivanja. Ako mali broj vlasnika naprednih tehnologija kontroliše većinu ukupne ekonomske proizvodnje, ko će odlučivati kako se raspodeljuju resursi? Da li će prioritet biti dalji razvoj još naprednijih sistema ili ulaganje u zdravstvo, obrazovanje, poljoprivredu i socijalnu sigurnost? Ko će predstavljati interese građana koji nemaju vlasnički udeo u toj tehnološkoj revoluciji?

Istorijski gledano, demokratija je jačala paralelno sa rastom radničke i srednje klase, koje su bile ključne za funkcionisanje ekonomije. Ako rad postane sporedan ili potpuno nevažan, može li i politički uticaj većine oslabiti? Postoje predlozi da se deo vlasništva nad kompanijama koje razvijaju veštačku inteligenciju raspodeli građanima ili da država prikuplja poreze u obliku akcija, kako bi svi imali koristi od rasta ove industrije. Takva rešenja deluju teorijski izvodljivo, ali zahtevaju snažnu političku volju i spremnost najmoćnijih da podele deo dobiti i kontrole.

Ukoliko se društvo ne pripremi na vreme, postoji rizik da će budućnost zavisiti od odluka malog broja tehnoloških elita. Zato pitanje veštačke inteligencije nije samo tehnološko ili ekonomsko, već pre svega društveno i političko. Hoće li svet bez rada biti svet jednakih šansi ili svet dubokih podela, to je dilema na koju ćemo odgovor verovatno dobiti u bliskoj budućnosti.

(Telegraf.rs/Goran Lazarov)