Ko će odlučivati šta kupujemo kada veštačka inteligencija dobije naš novčanik?

Do juče smo od veštačke inteligencije tražili preporuku za telefon, hotel ili poklon. Danas se granica pomera. Novi sistemi mogu da pretraže više prodavnica, uporede cenu i uslove, odaberu proizvod, stave ga u korpu i, ako im to dozvolimo, završe kupovinu.

Čovek tako sve manje kupuje, a sve više zadaje cilj, na primer, pronađi mi najbolje patike do 100 evra i kupi ih kada cena padne.

Preporučujemo

Takva kupovina više nije tehnološka demonstracija. U pojedinim tržištima već se beleže milioni transakcija u kojima digitalni agent učestvuje u plaćanju. Velike tehnološke platforme istovremeno ugrađuju kupovinu direktno u razgovor sa korisnikom.

Umesto deset otvorenih stranica i poređenja ponuda, dovoljno je opisati šta želimo, a sistem može da obavi gotovo čitav posao. Prema ovogodišnjim istraživanjima, gotovo polovina kupaca već koristi veštačku inteligenciju prilikom istraživanja proizvoda pre kupovine.

To zvuči kao kraj jednog od dosadnijih delova interneta. Međutim, u toj pogodnosti krije se važna promena.

Ako veštačka inteligencija odlučuje koji proizvod najbolje odgovara našem budžetu, navikama i ranijim kupovinama, ona ne štedi samo vreme. Ona preuzima deo odluke koju smo ranije smatrali svojom.

Najjeftiniji proizvod nije nužno najbolji, najpopularniji nije nužno najpouzdaniji, a ono što algoritam stavi na prvo mesto može postati izbor koji korisnik nikada ozbiljno ne preispita. Preporuka tako lako može prerasti u odluku.

Trgovci su to već primetili. Sve više prilagođavaju opise proizvoda tako da ih sistemi veštačke inteligencije lakše pronađu i preporuče. Istovremeno pokušavaju da zadrže kupca na sopstvenom sajtu, jer onaj ko kontroliše digitalnog posrednika dobija izuzetno vrednu poziciju između kupca i prodavca.

Ako kupac više ne vidi deset brendova nego samo tri koja mu je sistem izdvojio, borba za policu u prodavnici polako postaje borba za mesto u odgovoru algoritma.

Najveća prepreka zasad nije tehnologija, već poverenje. Mnogi ljudi prihvataju da veštačka inteligencija pronađe proizvod ili uporedi cenu, ali su oprezniji kada treba da joj prepuste plaćanje.

Zato industrija razvija mehanizme kojima bi trebalo dokazati šta je korisnik zaista odobrio, koliko agent sme da potroši i ko odgovara ako kupi pogrešnu stvar.

Možda ćemo zato uskoro umesto liste za kupovinu podešavati pravila, budžet, omiljene brendove, zabranjene proizvode i granice preko kojih digitalni agent ne sme da pređe.

U tom trenutku pitanje više neće biti koliko nam veštačka inteligencija olakšava kupovinu, već koliko naših svakodnevnih izbora ostaje zaista naše kada ih dobro podešen sistem može donositi brže, jeftinije i bez nas.

(Telegraf.rs/Goran Lazarov)