Ghost of Yotei recenzija: Igra koja oduzima dah, ali ne iznenađuje

Ghost of Yotei je igra u koju se lako uđe, a teško napusti. Početak je miran, ravnice Hokaida otvaraju horizont, a pejzaž se menja taman koliko treba da ostaneš radoznao. Nema agresivnog vođenja za ruku. Igra računa na to da ćeš slediti intuiciju i da ćeš sam pronaći ritam. Upravo taj osećaj slobode brzo postaje njen najjači adut, ali i okvir u kojem se jasno vide ograničenja. Sve deluje poznato ako si igrao Ghost of Tsushima. Sistem je unapređen, poliran i uglađen, ali suština je vrlo slična.

Foto: PlayStation/Sucker Punch

Preporučujemo

Priča prati Atsu i njenu težnju da se obračuna sa grupom koja drži ključeve njene prošlosti. O svakoj konfrontaciji odlučuješ sam, redosled ti niko ne namećuje i to zaista menja doživljaj avanture. U praksi se ciklus često ponavlja. Uđeš u novu oblast, pronađeš učitelja ili majstora koji te nauči da koristiš novo oružje ili tehniku, obaviš nekoliko misija i dođeš do glavnog okršaja. Funkcioniše bez zastoja i bez veštačkih obaveza koje bi te usporavale, ali nema tu emotivnu težinu koja bi te držala zalepljenim za stolicu. Igra pokušava da pokaže nijanse, da zlo nije uvek bez lica i da osveta ima cenu, ali to uglavnom ostaje na nivou ideje. Likovi umeju da izgledaju zanimljivo, posebno oni iz kruga Yotei Six, ali retko ostavljaju trag koji se prepričava. Izuzetak je Kitsune, vođa frakcije Nine Tails. Njegove regije i ljudi koriste obmane i brze napade, pa borbe i sitne zagonetke u tim oblastima ostavljaju veći utisak.

Foto: PlayStation/Sucker Punch

Svet je uređen tako da stalno nudi razlog da skreneš. Svaki dimni signal je sasvim sigurno nešto interesantno. Dominiraju zelene ravnice, šumski puteljci i sela uz vodu, sa povremenim prelazima u hladnije i maglovitije predele. Nema milijardu ikonica na mapi. U kom god pravcu da kreneš, gotovo sigurno ćeš naići na nešto vredno pažnje pre nego što ti zatreba mapa. Svetilišta (shrines) su tačke na kojima se rado zadržavaš. Neka traže pažljivo kretanje, neka traže da uhvatiš pravi ugao prilaza, a neka su uvučena u pećine ili uvale pa se do njih dolazi strpljenjem. Završiš uspon, udahneš, nagrada nije samo predmet, već prizor i trenutak mira. Lisice su i dalje vodiči do skrivenih mesta i to je detalj koji lepo spaja prirodu i ritual. Ne deluje kao sistem, više kao kratka tajna između igrača i prostora.

Shamisen je u ovoj igri konkretan alat za istraživanje. Učiš melodije kroz posebne zadatke, a zatim ih sviraš kako bi ti otkrile skriven put, otvorile prolaz ili dovele do lokacije koju inače ne bi našao. Kad sve utihne i ostanu samo tonovi, lako je razumeti zašto ovaj instrument ovde ima smisla. Osim toga, shamisen može da posluži i za prizivanje vuka u pojedinim situacijama. Važno je reći jasno. Vuk nije stalni pratilac. Ne ide uz tebe kroz ceo put. Ponekad se pojavi sam u režiranim trenucima, a ponekad ga možeš dozvati shamisemom da pomogne da razbiješ neprijateljski kamp ili da te izvuče iz situacije u kojoj bi inače stradao. Svaki put kada se pojavi ima ulogu u sceni. Nije dodatak koji treba da popuni neku prazninu, već povremeni oslonac koji menja dinamiku na terenu.

Foto: PlayStation/Sucker Punch

U oblastima koje su pod uticajem Nine Tails frakcije nalaze se i Puzzle Box zagonetke. To su kamene kutije sa simbolima koje se otvaraju tačnim rasporedom ili redosledom okretanja. U početku deluju kao kratke zanimacije, kasnije traže da povežeš tragove iz okoline. Nagrada nije samo komad opreme. Često dobiješ i deo priče o mestu na kom stojiš. Takve sitnice prave razliku. Igra bez mnogo buke nagradi onoga ko posmatra i povezuje.

Kada je reč o aktivnostima, sve je postavljeno da bude prirodno i da ne remeti tempo. Kampovi nisu samo tačke za odmor. U njima spremaš hranu, nadograđuješ opremu, ponekad povedeš kratak razgovor koji doda par rečenica o regiji. Mastery zadaci su korisni jer te nateraju da savladaš oružja do kraja, a ne da ih držiš kao rezervu u inventaru. Nema praznog grindovanja. Napredak je uvezan sa onim što radiš na terenu i zato ga osećaš neposredno.

Foto: PlayStation/Sucker Punch

Borba je najjača tačka Ghost of Yotei. Tamo gde priča ostane u mirnoj vodi, sistem udaraca, pariranja i izbegavanja radi bez greške. Katana mi je bila glavni izbor i odlično se oseća. Dve katane s druge strane nose veći rizik i nagradu, kusarigama traži strpljenje, luk i vatreno oružje vam daje opcije za daljinu. Igra te stalno podseća da promeniš pristup. Protivnici iz različitih frakcija ne napadaju isto. Neki nose štitove, drugi beže i zovu pomoć, treći vam bacaju prašinu u oči i podižu paniku.

Težina igre ima smisla i raste prirodno. Ako skreneš previše rano u opcioni okršaj, brzo shvatiš da je bolje da se vratiš kasnije. Igra ne kažnjava bez razloga. Jasno je kada si pogrešio, još jasnije je šta treba da uradiš sledeći put. Levelovanje i nadogradnje su odmereni. Nove veštine ne služe da popuniš listu, već da promeniš kako igraš. Posle nekoliko sati ne postaješ nepobediv. Osećaš se sigurnije, ali znaš da će te greška koštati. To drži napetost do kraja.

Foto: PlayStation/Sucker Punch

Zvuk je odličan. Ambijent je pun detalja koji ne upadaju u oči nego podvlače ono što vidiš. Voda, trava, drvo, korak, oštrica, sve je tamo gde treba. Muzika se ne gura napred kada ne treba i ume da izvuče scenu kad dođe momenat. Glasovna gluma je uverljiva i nenametljiva. Likovi ne govore previše, a kada izgovore rečenicu, ona deluje kao deo sveta, ne kao replika ubačena da objasni sistem.

Vizuelno, Ghost of Yotei je vrlo jak. Pejzaži su jasni i čitljivi, svetlo radi ogroman posao, voda i vegetacija izgledaju ubedljivo. Igra je tehnički stabilna. Tokom igranja nema ozbiljnih padova, kamera je poslušna, kontrole precizne, interfejs čist. To se podrazumeva, ali vredi naglasiti, jer nije uvek slučaj u igrama ovog obima.

Foto: PlayStation/Sucker Punch

Sve to vodi do najvažnije zamerke. Nema velikih inovacija u odnosu na Ghost of Tsushima. Ako voliš taj šablon, ovde ćeš dobiti njegovu najbolju verziju. Ako si priželjkivao novu ideju koja menja pravila, nećeš je naći. Struktura misija, način na koji se svet otvara, ritam borbi i raspored aktivnosti deluju kao prirodan nastavak, ne kao novi korak. To je razlog zbog kojeg se igra ponekad oseća predvidivo bez obzira na lepote koje pruža.

Kada se podvuče crta, Ghost of Yotei ostavlja vrlo jasnu sliku. Svet je privlačan i osmišljen da te neprestano zove da skreneš sa puta. Borba je vrhunska. Aktivnosti su smisleno raspoređene i retko deluju kao obaveza. Shamisen i povremene pojave vuka umeju da naprave lep rez između zadataka i da ti vrate radoznalost u pravom trenutku. Nasuprot tome stoji priča koja retko izbaci scenu vrednu prepričavanja i nedostatak većih novina koji ovu igru čini sigurnom, ali ne i hrabrom.

To je i razlog zbog kojeg je preporučujem, ali uz realna očekivanja. Ako ti prija da provedeš mnogo sati u pažljivo napravljenom svetu, da meriš udarce i izbegavanja, da pratiš lisice do skrivenih svetilišta i s vremena na vreme prizoveš vuka da sve preokrene u tvoju korist, Ghost of Yotei daje upravo to. Ako čekaš korak koji će promeniti žanr, ovde ga nema.

Konačna ocena: 8

*Kod za recenziju nam je dostavio PlayStation

(Telegraf.rs)