Marathon recenzija: Vizuelni spektakl zarobljen u lavirintu lošeg interfejsa

Kada se pre nekoliko dana na tržištu pojavio novi Marathon, ljubitelji naučne fantastike i hardkor pucačina dočekali su ga sa mešavinom straha i ogromnog uzbuđenja. Bungie je studio koji je na mapi gejming industrije ostavio neizbrisiv trag serijalima kao što su Halo i Destiny, ali povratak korenima nakon tri decenije pauze nosio je sa sobom rizik da će moderna vizija zaseniti samu suštinu originala.

Nova igra nas vodi na negostoljubivu planetu Tau Ceti IV gde se kao sintetički plaćenici poznati pod nazivom Runners borimo za opstanak u brutalnom svetu ekstrakcionih pucačina. Ovi Runneri su podeljeni u specifične klase ili takozvane shell-ove koji direktno određuju vaš stil preživljavanja na mapi. Svaki shell poseduje jedinstvene aktivne i pasivne sposobnosti, pa tako Recon shell nudi bolju pokretljivost i alate za skeniranje okruženja, dok su drugi shell-ovi fokusirani na čistu vatrenu moć i izdržljivost oklopa. Postoje i Support varijante koje bi u teoriji trebalo da pomažu timu kroz deljenje resursa ili popravke, ali u trenutnom stanju igre te sinergije skoro da i ne postoje ako ne igrate u savršeno koordinisanoj ekipi.

Preporučujemo

Foto: Bungie

Vizuelni identitet igre je bez ikakve sumnje najhrabriji i najupečatljiviji element celokupne produkcije. Marathon odbacuje uobičajeno sivilo postapokaliptičnih pejzaža u korist jarkih neonskih boja i visoko kontrastnog dizajna koji podseća na najsmelije vizije futurizma. Svaki kutak mapa kao što su Dire Marsh, Perimeter ili Outpost odiše unikatnim stilom koji je nemoguće pomešati sa bilo kojom drugom igrom na tržištu. Međutim, lokacije u igri veoma podsećaju jedne na drugu, tako da često uopšte nećete znati na kojoj mapi igrate. Pored toga, tri mape je zaista malo.

Foto: Bungie

Pored drugih igrača, na mapi vas konstantno vrebaju AI protivnici, a to su visokotehnološki roboti čuvari koji koriste štitove i naprednu taktiku da vas izbace iz zaklona. Kvestovi su organizovani kao ugovori za različite frakcije i uglavnom vas teraju da rizikujete glavu hakovanjem terminala ili eliminacijom specifičnih meta u najopasnijim zonama. Najbolju opremu ne dobijate prostim igranjem već zahteva pronalaženje retkih artefakata u najdubljim delovima mape gde je koncentracija neprijatelja najveća. Od igrača se zapravo očekuje da konstantno vaga između pohlepe za boljim plenom i bezbednog bekstva do zone za ekstrakciju, jer ako poginete pre nego što napustite mapu, gubite apsolutno sve što ste kod sebe imali.

Foto: Bungie

Priča nije servirana na tacni već je skrivena u detaljima okruženja i kriptičnim porukama, što savršeno odgovara misterioznoj atmosferi koja je krasila naslove iz devedesetih godina.

Zvučna podloga prati ovaj estetski pravac sa hirurškom preciznošću jer su zvukovi koraka i udaljenih mehanizama ključni za preživljavanje u svetu gde vas svaki pogrešan pokret može koštati celokupnog inventara.

Međutim, čim se zagrebe ispod prelepe površine, počinju da isplivavaju problemi koji ozbiljno narušavaju igračko iskustvo. Najveća prepreka je korisnički interfejs koji je do te mere podređen stilu da je postao gotovo potpuno neupotrebljiv za prosečnog korisnika. Meniji su inspirisani starim operativnim sistemima ranih Macintosh računara što na screenshotovima izgleda fenomenalno, ali u praksi stvara haos.

Foto: Bungie

Navigacija kroz opcije je naporna i konfuzna jer osnovne informacije nisu jasno istaknute, dok su ikone predmeta previše slične i apstraktne. Umesto da se fokusirate na akciju, vi trošite dragoceno vreme pokušavajući da dešifrujete gomilu podmenija i nejasnih parametara koji bi u bilo kojoj drugoj modernoj igri bili rešeni jednim klikom.

Ovaj problem se direktno nadovezuje na sistem nivoa i progresije koji deluje kao da je namerno napravljen da bude što manje intuitivan. Napredovanje kroz frakcije kao što su CyberAcme ili Traxus zahteva završavanje specifičnih ugovora koji često nisu jasno objašnjeni u samom interfejsu. Leveling sistem pati od nedostatka transparentnosti jer igraču nikada nije do kraja jasno šta tačno dobija prelaskom na sledeći nivo niti kako to utiče na njegovu ukupnu snagu.

Foto: Bungie

Armory sekcija u kojoj se vrši opremanje i otključavanje novog arsenala predstavlja poseban nivo frustracije. Proces dolaska do boljeg oružja je sakriven iza čudnih zahteva i bartera koji zahtevaju sate istraživanja po internet forumima umesto da se logično otkrivaju kroz igranje.

Solo queue iskustvo je trenutno u najlošijem stanju jer igra na svakom koraku favorizuje timsku koordinaciju bez ikakvog balansa za individualce. Ući u meč samostalno u Marathonu trenutno znači igrati ulogu plena jer na svakom koraku imate takozvane "pacove" koji kampuju svaki ćošak i svaki ekstrakt i čekaju da se pojavite.

Foto: Bungie

Mehanike kao što su stealth ili brzo povlačenje nisu dovoljno razvijene da bi solo igraču pružile realnu šansu za nadmudrivanje brojnijeg neprijatelja. Zabava se veoma brzo pretvara u mučno puzanje po senkama uz stalni strah od neizbežnog kraja, što odbija veliki deo zajednice koji ne želi ili ne može uvek da se osloni na stalnu ekipu.

Sama mehanika pucanja je jedini deo igre gde se vidi onaj prepoznatljivi Bungie kvalitet jer je osećaj baratanja oružjem apsolutno besprekoran. Kretanje je fluidno i dinamično uprkos sistemu toplote koji vas kažnjava za preterano skakanje i sprintanje. Ipak, vrhunski gameplay ne može samostalno da izvuče igru koja je opterećena tako lošim odlukama u dizajnu sistema i korisničkog iskustva.

Foto: Bungie

Marathon je naslov sa ogromnim potencijalom koji trenutno guši sopstvena težnja ka stilizaciji po svaku cenu. Dok se ne srede fundamentalni problemi sa preglednošću interfejsa i nepravednim balansom za solo igrače, ovo će ostati igra koju je mnogo lepše posmatrati nego zapravo igrati.

Konačna ocena 6.5/10

*Kod za recenziju nam je dostavio PlayStation

(Telegraf.rs)