Kako izgleda jedan dan na Gamescomu, najvećem gejming sajmu na svetu

Ustajanje u šest ujutru nije naročito težak deo Gamescoma. Teži deo je znati da ćeš to morati da uradiš ponovo sutra.

Kada smo rezervisali hotel za Gamescom, bilo je jasno da Keln neće biti naročito jeftino mesto za spavanje. Cene smeštaja tokom sajma umeju da odu toliko visoko da se vrlo brzo zapitate koliko vam je zapravo važan san, pa smo se smestili u Dizeldorfu. Plan je delovao sasvim razumno. Google Maps je govorio da će put do Kelna trajati oko četrdesetak minuta, što je nešto što čovek može da podnese i ujutru i uveče.

Preporučujemo

Samo što Google Maps, izgleda, nije računao na nemačku železnicu.

Prvobitna linija kojom je trebalo da putujemo jednostavno je otkazana. Ne pomerena. Ne odložena. Otkazana. I tako je ono što je trebalo da bude četrdesetak minuta putovanja postalo svakodnevno kombinovanje svega što postoji. Poneki voz, autobus, Uber, električni trotinet, pa onda opet neki voz.

Put do Gamescoma sada ume da traje gotovo dva sata u jednom pravcu.

U šest ujutru, dok grad još pokušava da se seti da li je uopšte počeo dan, to nije naročito zabavno.

Ali onda stignete.

I sve nekako postane manje važno.

Gamescom je teško opisati nekome ko nikada nije bio na njemu. Možete reći da je to najveći gejming sajam na svetu, da se održava u ogromnim halama u Kelnu, da tamo dolaze najveći izdavači i da se igraju igre koje još nisu izašle. Sve je to tačno, ali ne govori mnogo o tome kako zapravo izgleda kada zakoračite unutra.

Prvo vidite ljude.

Foto: Nikola Momčilović

Okean ljudi.

Ne prestaju da dolaze, ne prestaju da prolaze, ne prestaju da negde žure. Neko ide ka Xboxu, neko ka PlayStationu, neko pokušava da pronađe određenu halu, neko već stoji u redu, a neko je upravo shvatio da je pogrešio ulaz i sada pokušava da se probije kroz masu.

Između svega toga prolaze ljudi u cosplayu, dele se promotivni materijali, muzika trešti iz nekoliko pravaca istovremeno, ogromni ekrani vrte trailere, a štandovi izgledaju kao da su pojedini izdavači odlučili da naprave male tematske parkove samo da bi privukli pažnju.

I onda shvatite da ćete za većinu toga morati da čekate.

Redovi su svuda.

Foto: Nikola Momčilović

Negde ćete čekati dvadesetak minuta. Negde sat vremena. A za neke od najvećih igara možete slobodno da računate na nekoliko sati.

Ljudi dolaze spremni za to.

Ozbiljno spremni.

Video sam ljude koji su sa sobom poneli male sklopive stolice. Čim se vrata otvore, kreće trka prema onome što žele da igraju, a kada stignu, sednu. I čekaju.

Iz rančeva izlaze sendviči, flaše vode i ko zna šta još. Neki su očigledno napravili ozbiljnu logistiku od čekanja u redu. U jednom trenutku počnete da se pitate šta se dešava kada nekom od njih postane hitno da ode do toaleta.

Nisam siguran da želim da znam odgovor.

Hrana na sajmu je, u najboljem slučaju, sasvim okej. U najgorem, plaćate poprilično novca za nešto što ćete pojesti stojeći između dve hale. Flašica vode može da vas košta pet evra, što je dovoljno da čovek sledeći put malo pažljivije pogleda šta je poneo u ranac.

Ali zapravo nije ni bitno.

Jer zbog nečega ste došli.

Kod mene je tog dana to bila hala 7 i Xbox štand.

Foto: Nikola Momčilović

Nakon svega što sam prethodno video na sajmu, konačno sam stao u red za igre koje sam zaista želeo da probam. I onda čekanje odjednom dobije smisao.

Prvo Gears of War: E-Day.

Onda Fable.

Foto: Nikola Momčilović

Pa Call of Duty: Modern Warfare 4.

Za neke od njih sam čekao duže nego što bih verovatno želeo da priznam.

Ali kada konačno sednete za računar ili konzolu i ispred sebe dobijete igru koju ste do tada gledali samo kroz trailere i prezentacije, nekoliko sati čekanja vrlo brzo postanu nebitni.

Gears of War: E-Day i novi Fable su me, najblaže rečeno, izuli iz cipela. O tome ću detaljnije pisati u tekstovima koje ćemo objaviti zasebno, jer obe igre zaslužuju mnogo više prostora od nekoliko rečenica u ovom putopisu.

Foto: Nikola Momčilović

I tu je, zapravo, cela poenta Gamescoma.

Možete da budete iscrpljeni. Možete da stojite na nogama satima. Možete da potrošite previše novca na vodu. Možete da provedete pola dana pokušavajući da stignete od jedne hale do druge. Možete da gledate red ispred sebe i da se pitate zašto ste sebi ovo uradili.

A onda dobijete pola sata sa igrom koju ste čekali godinama.

I sve ponovo ima smisla.

Do kraja dana već ste umorni toliko da više ni ne pokušavate da sakrijete činjenicu da vas bole noge. Hala je i dalje puna. Ljudi i dalje ulaze. Ljudi i dalje čekaju. Samo što sada više ne čekaju ono što ste vi čekali nekoliko sati ranije.

Foto: Nikola Momčilović

Vreme je za povratak.

I tu počinje drugi deo Gamescoma o kojem se mnogo manje priča.

Železnička stanica.

Ako ste pomislili da će povratak u hotel biti jednostavan zato što ste već jednom uspeli da dođete do Kelna, nemački vozovi imaju drugačije planove.

Stanica je puna ljudi koji očigledno imaju istu ideju kao vi. Svi žele kući. Svi gledaju table. Svi čekaju neki voz.

Pitanje je samo koji.

A onda čekate.

Pa još malo čekate.

Voz možda kasni. Možda će doći. Možda neće. Ako ipak dođe, postoji dobra šansa da će usput stati još nekoliko puta.

Razlog je često jednostavan. Voz ispred vas je sporiji nego što bi trebalo da bude, pa morate da čekate da napravi dovoljno prostora. Onda krenete. Pa ponovo stanete. Pa ponovo krenete.

U nekom trenutku više ni ne gledate koliko kasnite.

Samo želite da stignete u hotel.

Kada se vrata hotelske sobe konačno zatvore za vama, imate možda nekoliko minuta da sednete na krevet i pokušate da saberete šta ste tog dana zapravo videli.

Ali nema mnogo vremena za sabiranje utisaka.

Tuš.

Punjač za telefon.

Alarm.

Krevet.

Jer sutra ujutru sve počinje ponovo.

I verovatno ćete opet ustati u šest.

(Telegraf.rs)