Ivan Bosiljčić o jubilarnom izvođenju mjuzikla "Cigani lete u nebo", Draganu Nikoliću, Jakovu Jozinoviću...

Foto: Miloš Vojnović/Ustupljena fotografija

Stiže novi BELEF, a sa njim i prava poslastica - 400. izvođenje mjuzikla "Cigani lete u nebo", koje će biti izvedeno 20. juna u Plavoj dvorani Sava Centra. Jedan od zaštitnih znakova ove predstave je svakako Ivan Bosiljčič.

Preporučujemo

Sa poznatim umetnikom pričali smo o čuvenom mjuziklu "Cigani lete u nebo", ali o drugim temama, kao što je saradnja sa legendarnim Draganom Nikolićen, o Jakovu Jozinoviću, o čuvenoj sceni "Dunjice, to sam ja, Neda" iz serije "Greh njene majke"...

Dotakli smo se i Ivanove nove knjige "Naše priče", kao i njegovom muzičkom albumu, koji će tek doći.

• Ivane, 400. izvođenje mjuzikla "Cigani lete u nebo". Da li, pošto se igra u Sava Centru, postoji neka trema, neko uzbuđenje pred samu predstavu?

Ivan Bosiljčić: Ovo je 401. izvođenje predstave, pre neki dan smo proslavili jubilej na Terazijama. U svakom slučaju, radujemo se Velikoj sceni Sava Centra, jer nas veliki prostor podstakne da se i sami dodatno raširimo kroz pokret, igru i energiju. Predstava poput „Cigani lete u nebo“ traži slobodu i širinu, pa je uzbudljivo igrati je na sceni koja to može da podrži.

S druge strane, veoma sam vezan za MTS dvoranu, gde često nastupam i gde volim tu neposrednost i blizinu sa publikom. Tamo imam osećaj da svaka reč stiže do poslednjeg reda, ali iskreno, posle toliko godina na sceni, naučio sam da je najvažnije ono što se dogodi između umetnika i publike. A kad su u pitanju "Cigani" ta razmena je uvek čudesna.

• Da li je Nikola Šurbanović dostojan Vaš zamenik u mjuziklu "Cigani lete u nebo" i da li ste njime zadovoljni?

Ivan Bosiljčić: Apsolutno, zato što je svoj, zato što se nije bavio imitiranjem, zato što je pametno iskoristio ovaj prostor da ispita sebe i svoja osećanja. Jer sam ja isto tako, kad sam bio mlad, ja sam mogao da se referišem u odnosu na film, u odnosu na predstavu koja je postojala već osamdesetih godina gde su Lojka Zobara igrali Milanče Milosavljević i Rade Marjanović, u alternaciji, ali ja sam rešio da ispitam svoj put i da napravim svog junaka. Tako i Nikola sad, potpuno ima svoje obličje i zato publika dolazi po dva puta da gleda ovu predstavu, jednom kad igra on, jednom kad gledam ja, jer znaju da će dobiti potpuno dva različita tumačenja. I to mi je najlepše od svega.

Nikola Šurbanović Foto: Tanjug/Jadranka Ilić

• Sarađivali ste sa mnogim legendama, na primer i sa Draganom Nikolićem. Kako je bila saradnja sa njim, da li je bilo nekih saveta i nekih razgovora? Šta pamtite u saradnji sa njim?

Ivan Bosiljčić: To je bilo predivno, to stvarno bilo onako izuzetno drugarski i Gaga Nikolić je bio takav da momentalno briše razliku u godinama, razliku u statusu - da je on neki bard, a ja mlad glumac - to ništa nije postojalo. Postojala su samo dva umetnika, uvek je tema bila visoka duhovitost, a ta visoka duhovitost za bazu uvek ima jednu ozbiljnu duhovnost i, znate, jednu senzibilnost. Tako da nikad neću zaboraviti taj prvi snimajući dan "Ranjenog orla", moja prva scena koju smo snimali pod Avalom je bila sa njim. Tako sam zakoračio u priču "Ranjenog orla". A s druge strane, njega nikad neću zaboraviti po tome kako je izgovorio "Plavu grobnicu", baš na Krfu u igrano-dokumentarnom filmu "Gde cveta limun žut". Ja sam tu imao jednu scenu, igrao sam Solunca, i zapravo to je bio moj prvi susret sa Zdravkom Šotrom kao rediteljem. Gagu tada nisam sreo, ali kad sam gledao film, Bogu sam zahvalio što smo u istom filmskom prostoru. I kasnije sam imao sreću da radim sa njim, da mu igram... da on igra mog ujaka a ja da budem njegov sestrić, to je bio jedan divan glumački a i privatni odnos.

• Hajde da se vratimo na seriju "Greh njene majke". Ovaj, možda mladima je najinteresantnija ona scena "Dunjice, to sam ja, Neda". Da li postoji neka priča, neka anegdota sa snimanja te scene?

Ivan Bosiljčić: Iskreno, za nas je to tada bila scena kao i svaka druga. Međutim, često se desi da se iz jedne serije izdvoji neki trenutak koji van konteksta počne da živi potpuno nov život, pa danas deluje i više nego komično.

„Greh njene majke“ zapravo govori o jednom drugačijem vremenu, o odnosima i načinu komunikacije koji su danas gotovo nestali. Zato mnoge scene iz današnje perspektive dobijaju i neku nenameravanu dozu humora.

Sa snimanja pamtim mnogo anegdota, ali zanimljivo je da je ova čuvena scena zapravo najmanje neobična u odnosu na sve ono što nam se dešavalo iza kamere. To je bila divna ekipa – Ivana Jovanović, Tijana Mladenović Čurović i mnogi drugi sjajni glumci, i zaista smo uživali radeći zajedno. Najlepše uspomene su upravo te naše interne priče koje, nažalost, ne mogu da prepričam jer su previše lične.

Ali mislim da se deo te atmosfere ipak sačuvao na ekranu. Možda je baš zato publika i danas vezana za te scene, pa čak i kada ih pretvara u mimove.

• Sarađivali ste sa mnogim rediteljima, između ostalog sa Zdravkom Šotrom i sa mnogim drugima. Da li ste vi poželeli nekada da postanete reditelj? Ili da pišete scenario?

Ivan Bosiljčić: Nisam. Nije mi to još došlo, to do mene. Iako svako od nas glumaca kada radimo u teatru ili na filmu često jedni od drugih tražimo savete i zapravo mi tada moramo da se na trenutak ubacimo u ulogu, objektivnu ulogu reditelja, da bi kolegi mogli pravilno da kažemo nešto. Jer ako se nešto govori iz glumačkog "ja bih to ovako", to ništa ne valja, jer taj savet nije plodotvoran. Tako da mi, svako od nas, ima te mikro iskoke u rediteljsku perspektivu, ali nisam siguran da je još vreme da mogu da posmatram i da mogu da prigrlim tako da obradim ceo jedan projekat iz tog ugla. Ja sam baš pravi glumac.

• Napisali ste prvu knjigu, "Naše priče", možete nam nešto reći o vašem prvom delu?

Ivan Bosiljčić: "Naše priče" su triptih, to je neobična forma za knjigu. Prvi deo su kratke priče, drugi deo su poezija koja nema veze sa ovim prvim delom i treći deo su potpuno novi motivi, a to su bajke koje sam ja pisao za našu ćerku Ninu. Zapravo nisam pisao nego sam izmišljao, snimao na diktafon i tek posle deset godina sam to našao i rešio da zapišem. I ova knjiga izlazi sa njenim blagoslovom, i onako sa njenim najboljim željama da svet prigrli tu knjigu. Pa tu ima nekih motiva, naročito u tim kratkim pričama, svaka kratka priča je kao neki mali scenario za sebe. Iako su kratke, one su prilično intenzivne i tu bi imalo nekog materijala, ako bi se nešto razradilo. Poezija je baš prava poezija, vrlo je lična i ono što je neobično je da kad su me moji bliski ljudi pitali šta ćemo saznati iz ove knjige, glavni utisak im je bio zapravo da su videli potpuno neku stvar koju ja ne pokazujem inače u javnom životu. A to je, na primer, da se tu može osetiti da sam ja eto u svom životu imao neke ožiljke, da sam imao neke pukotine koje je trebalo pregrmeti, neke teške momente i kako je zapravo sve to obrađeno, kako jedan čovek to sve preživi. Mislim da je to korisno zato što mi živimo u društvu i vremenu koje od javnih ličnosti pravi idole, idoli su nepogrešivi, oni su savršeni, oni su polubogovi, a zapravo to je samo jedna velika neistina. Mi smo svi isti, svi smo ljudi, svi smo podjednako ranjivi i mislim da će ova knjiga podsetiti ljude baš na to, da će publika moći da oseti veliku bliskost sa mnom kao piscem baš u toj tački.

Foto: Miloš Vojnović/Ustupljena fotografija

• Da li ćemo tu poeziju možda čuti u MTS dvorani?

Ivan Bosiljčić: Da.

• Kakav će biti vaš prvi album?

Ivan Bosiljčić: Album je u pripremi i veoma mu se radujem. Volim da kažem da je to album istočne inspiracije, jer je nastao iz mog dugogodišnjeg interesovanja za poeziju i muziku koje sam otkrivao na svojim putovanjima po Rusiji, Ukrajini, Turskoj i drugim zemljama gde sam živeo i radio.

Tokom tih godina upoznao sam mnogo izuzetnih umetnika i čuo muziku koja me je duboko dirnula. To nisu pesme koje nužno liče na ono što danas slušamo na domaćim radio stanicama, ali nose emociju, melodičnost i poetiku koja je nama veoma bliska. Počeo sam da prevodim neke od tih tekstova, zatim da radim prepeve, a na kraju i da pišem potpuno nove stihove na pojedine melodije.

Kada su za to čuli naši prijatelji, kompozitori, tekstopisci i pesnici, među njima i autori sa kojima Jelena i ja godinama sarađujemo, počeli su da donose svoje pesme koje su dugo čekale pravog izvođača. Tako je nastao jedan veoma neobičan album na kojem će se naći i moje autorske pesme, ali i numere drugih autora.

To je spoj savremene muzike, snažnih melodija i veoma poetskih tekstova. Radim ga sa Vojom Aralicom, vrhunskim producentom koji podjednako dobro razume i filmsku i popularnu muziku, i sve se to oseća u njegovim aranžmanima, i ceo proces me zaista raduje i inspiriše.

• Pomenuli smo album, pomenuli smo i pevanje. Jelena, Vaša supruga, je učestvovala na Evroviziji, da li vi imate neku pretenziju da se pojavite takmičenju "Pesma za Evroviziju" pa onda,  eventualno na Evrosongu?

Ivan Bosiljčić: Da me neko pre pet godina pitao da li je moguće da ću izdati knjigu, sigurno bih rekao da mislim da je to nemoguće. Tako i ovo pitanje. Ipak, kad se razmišlja o tome, ja sam ipak umetnik teatarskog prostora, koncertne dvorane gde se još uvek vidimo i možemo da se pregrlimo. Evrovizija je... to je neki ambijent neke muzičke arene, nekog stadiona i mogao bih ja to da iskusim al' nisam siguran da li bi to moglo da me ispuni.

Foto: Miloš Vojnović/Ustupljena fotografija

• U Sava Centru ste prisustvovali na brojnim koncertima, između ostalog bili ste i na koncertu Jakova Jozinovića. Podržali ste ga javno. Kakvo je vaše mišljenje o Jakovu, da li biste, eventualno, s njim snimili neki duet?

Ivan Bosiljčić: Pa mislim da njemu svakako predstoji i pripada saradnja sa nekim ozbiljnim muzičarima jer je on izvanredan materijal za saradnju, talenat za saradnju i da će se njime tek baviti, da će baš biti dobro da mu se neko posveti. Što njegov novi album pokazuje, da se tu već okupljaju neki jako zanimljivi ljudi. Eto, mi smo već imali tu malu saradnju što smo se našli zajedno na sceni Sava Centra i što smo pevali zajedno. Mislim da je Jakov glas nove generacije, da nova generacija donosi novo vreme koje protežira ljubav, koja glasno, otvoreno govori o sabornosti, koja poziva na zagrljaj. Ako je u mojoj generaciji to bilo onako poneko, među njima mislim da su to svi, da je to njihova glavna odlika i zato se to mora podržati. I mislim da je neumesno sada tumačiti to tehnički i brojati da li je bilo jedan ili deset koncerata, da l' on ima jedan ili nijedan album, da l' ima ovoliko ili onoliko godina. To sve pada u vodu pred tom tezom da taj dečko stvarno u ime svoje generacije i čitavih generacija koje dolaze posle njega govori u ime i peva u ime ljubavi. I to je ono što je neodoljivo i to je ono što će mu obezbediti i uspeh i dugovečnost i naravno raskošan talenat.

Printskrin: Telegrafrs

• Za sam kraj, šta još planirate, rekli ste da će biti nova serija na RTS-u?

Ivan Bosiljčić: Nova sezona će biti uzbudljiva, eto morao sam malo da se taktički dobro rasporedim zato sam projekte u inostranstvu stavio na čekanje. Jer sam video da će ova aktuelna sezona u kojoj se nalazimo biti priprema za pozorišno-filmsku sezonu 2026/2027 gde ću imati premijere dve televizijske serije. Jedna je po kreativnoj ideji moje koleginice Tamare Krcunović, to je serija pod nazivom "Ljuljaj me nežno". A druga je zapravo pod kreativnom palicom koleginice Maje Mandžuke, to je već serija koja je imala uspešnu prvu sezonu "Izazov", ja se priključujem drugoj sezoni "Izazova". Imaćemo jednu veliku premijeru u muzičkom teatru, jednu veliku premijeru u nacionalnom teatru i nekako mi se čini da će to biti veliki povod za radost.

(Telegraf.rs)