Esej Danila Kiša o fantastičnom slikaru: "Zašto Veličkovićevi "Trkači" nemaju glavu?"

Foto: cromoforalapalomaonlinegallery.blogspot.com

Jedan od najeminentnijih srpskih slikara, Vladimir Veličković preminuo je 29. avgusta ove godine. Njegovi radovi, koji odišu jedinstvenim umetničkim stilom, tema su mnogih kritičara i analitičara slikarstva, piše stanjestvari.com, koji je esej preuzeo sa kompakt diska Danilo Kiš "Sabrana dela".

Ovom prilikom u celosti prenosimo i misao Danila Kiša, o Veličkovićevom delu "Trkači"...

Preporučujemo

- Problem Veličkovićevih Trkača javio mi se u svesti, kao polemički refleks, onog časa kada sam u jednoj od takozvanih stručnih likovnih kritika pročitao (otprilike, navodim po sećanju) da ti „Veličkovićevi Trkači nemaju glavu zbog toga što je slikar želeo da predstavi modernog čoveka u zahuktalom vremenu mašina i brzine; da predstavi tu obezglavljenost modernog sveta i čoveka, gde su, dakle, ti Trkači samo simbol sveopšte obezglavljenosti našeg industrijskog i postindustrijskog doba, u kojem se individua, poput kakve marionete u rukama moćnika, kreće u ludom trku od neizvesne sadašnjosti ka još neizvesnijoj budućnosti, bez jasnog koncepta i plana“ itd. itd., i gde se ovakva „sociološka“ interpretacija provlači (ovo je samo rezime) kao poslednja reč likovne kritike!

To je, međutim, onaj od najgorih pristupa delu, gde se delo uzima samo kao pretekst, kao nužan izgovor, a problem umetničkog izraza, taj komplikovani sistem odnosa forme-sadržine-značenja (zračenja) svodi se na novinski uvodnik; posebnost umetničkog viđenja i egzekucije tu se redukuju na opštost bez značenja i bez veze sa delom povodom kojeg se govori.

Ova vrsta „fenomenološke“ i „sociološke“ (sociologizirajuće) interpretacije ili promašuje ili poništava svako delo koje razmatra, jer ta komotna formula „čoveka našeg vremena“, „čoveka industrijske epohe“ i slično ne govori ništa o samom delu, a ta formula, ta proizvoljna, banalizovana misao (što se pokriva plaštom „fenomenologije“ i „sociologije“) može se primeniti sa apsolutnom jednakošću na svako delo, bez obzira na njegovu likovnu ili formalnu, formalno-sadržinsku vrednost. Ta i takva kritika stavlja delo u stranu, govoreći opštosti o „današnjem svetu“, a delo je, makar koje i makar kakvo delo, samo povod, dalek i neadekvatan.

Foto: Milena Đorđević

Te bi se opštosti o našem „vremenu brzine“ (koje se zahuktalo već sa futuristima) i o obezglavljenosti modernog čoveka, koji juri bez cilja i kompasa (futuristi su još imali taj vražji kompas) mogle, međutim, isto tako izreći i bilo kojim drugim povodom – pri statistici saobraćajnih udesa, na primer – i da zvuče mnogo adekvatnije i suvislije.

Upravo stoga što ne vodi računa o estetičkom fenomenu i o svim implikacijama koje jedan estetički fenomen podrazumeva, ta kritika, pošto ne obavezuje, najlakše se da zloupotrebiti. (Tako jedan literarni „trkač olovnih nogu“, u toj vrsti „fenomenološke kritike“, postaje simbol ljudskog nemira, „egzistencijalnog bekstva“ itd., svakoj logici uprkos, mada taj „egzistencijalni trkač“ nema ni psihičke ni fizičke predispozicije, ni umetničke motivacije za taj i takav cross-country: star i od raka bolestan čovek ne može da potrči, a još manje da postane egzistencijalni rekordman – svakoj „fenomenološkoj“ analizi uprkos – makar stoga što je jedna od dijagnostičkih, medicinskih realnosti tog i takvog bolesnika – anemija, iscrpljenost.)

Reći, dakle, za Veličkovićeve Trkače da su oni simbol, slika, prikaz (odraz!) modernog čoveka, reći samo zato što ti zahuktali trkači „nemaju glavu“, jeste slučajna asocijacija, proizvoljnost, koja ceo jedan prosede svodi na klišetiziranu jezičku sintagmu „juri kao bez glave“. A činjenica da ti Trkači, u Veličkovićevom likovnom izvođenju, nemaju polaznu tačku (likovnu, pejzažnu pozadinu), niti „jasnog cilja“, to jest likovnu perspektivu (pejzaž ili drugi plan), nego samo strelice neodređenih smerova i skale neizvesnih vrednovanja, sve nam to ne daje za pravo da celu tu likovnu konstrukciju, ceo taj likovni doživljaj svedemo na „čovekovu besperspektivnost“!

Makar nam i sam slikar rekao u nekoj izjavi da je to to: „obezglavljeni čovek današnjice“. (Veličković ne voli da teoretizira, on crta, on slika. A ako prihvata sugestiju tumačâ, fenomenološko-socioloških, on time, verujem, samo ostavlja po strani raspru, odmahujući rukom pred tom besmislenom formulom koja otklanja problem likovnog izraza i svodi njegova formalna istraživanja na „poruku“: likovi bez glave su obezglavljeni ljudi.)

Veličković, međutim, ne slika „obezglavljenog čoveka industrijske ere“, on se bavi teškim problemom forme, njegovi zahuktali Trkači nisu ništa drugo do likovne studije pokretâ. I to nije anatomska studija, studija mišića, nego upravo to: studija pokreta i zamaha, studija faza, „trenutačni snimci“; studija mišića je statički, a studija pokreta dinamički princip.

Foto: cromoforalapalomaonlinegallery.blogspot.com

To je, dakle, pokušaj da se likovnim sredstvima fiksira zamah tela, nogu i ruku, razmak prstiju; da se odmeri maksimalna odvojenost nožnog palca pri zamahu, taj jedva primetan pokret koji želi da doprinese da telo dobije neko makar infinitezimalno ubrzanje. Tu rašireni prsti ruke traže – Veličković traži – najbolji mogućni način, idealan položaj, onaj u kojem će otpor vazduha biti najlakše savladan, pa se stoga kolebaju, ti prsti, da li da se pripiju jedan uz drugi ili da se rašire sasvim, da se razmaknu, kako bi se otpor vazduha lakše savladao, kako bi se probila gustina vazduha, „vazdušni zid“ koji je sad, pri zaletu, pri zamahu tela postao odjednom gust, gušći od svoje sopstvene specifične težine, kao što je i telo odjednom postalo teže.

Sad bi telu bila potrebna forma ptice! Zato prsti traže najbolji položaj u svakom deliću sekunde, od časa kada je ruka pozadi do onog trena kada će se naći kraj tela i uvećati telesnu masu, pa sve do onog kad ruka u zamahu, ispred tela, zagrabi vazduh (kao što se kaže za zadihanog čoveka) i najzad shvati da se vazduh, ma koliko gust za telesnu masu, ma koliko otporan, kao vetar, kao košava koja duva u lice, ne može zgrabiti šakom; stoga prsti nastoje da se čas skupe čas rašire, da postanu peraja, da se što bolje upotrebe kad ih je već Bog dao, kao što ih je dao plovkama u zamenu za krila (pošto je tu milost dopustila masa vode). Tako, dakle, samo obrnutim putem od onog što ga prelazi evolucija barskih ptica i njihove kandže-plovci, tako, u tom veličkovićevskom zamahu, ruke Trkača bi htele, iz sekunde u sekund, da prežive milione godina evolucije, da se transformišu, da evoluiraju: da snabdeju prste tankom membranom plovaka, kad već ne mogu da budu krila!

Odatle ta mikrometamorfoza prstiju na crtežima, odatle ti palci koji se čas raskreče, čas skupe, čas stoje – što je najčešći slučaj – u nekoj hitroj nedoumici, kao da ne znaju šta je bolje za njih, za telo, za zamah, za zalet, za skok. Ta ista misao tela i udova, stopala i šaka, ta ista žestoka misao, ta nedoumica, oseća se u svakoj fazi Veličkovićevog Trkača, gde je u svakoj tetivi, u svakom pokretu ta misao-refleks, taj pokušaj popravljanja. A to isto traženje idealnog položaja diktira crtežu masu linija, simultanost „nepreciznih“, nikad fiksnih i konačnih pokreta – u preciznosti i simultanosti linija: ispit i popravni ispit za Trkača i za crtež, za svaku tetivu i u svakom trenu, za celokupnu ljudsku mašineriju. (Zagledan u tu savršeno nesavršenu ljudsku macchinu, čovek stoji od renesanse do danas sa zavišću pred anatomskim čudom ptice, od Leonarda do danas. Slikari tu zavist, tu Božju nepravdu rešavaju na svoj način, tehnika na svoj.)

Eto šta rade Veličkovićevi Trkači, eto kuda oni „jure bezglavo“, kuda su se usmerili, eto odakle lete: od Ikara do Leonarda, iz sna o letenju u san o letenju. Zato nema pozadine, zato nema pejzaža, zato nema zadnjeg plana, do samo strelicâ koje upućuju negde neodređeno, u smeru zamaha. Jer ti su Trkači-Skakači čista likovna apstrakcija, a ne simbol i transpozicija „čoveka industrijske ere“, „obezglavljenog čoveka današnjice“.

Foto: Profimedia/AFP

Ne, to nije obezglavljen čovek! Tom Veličkovićevom Trkaču-Skakaču glava nije potrebna, glava se podrazumeva, glava samo koordinira mišljenje tela, mišljenje mišića, mišljenje kostiju i koščanih zglobova, mišljenje nožnih i ručnih prstiju, mišljenje zglavaka i gležnjeva, mišljenje kolena i laktova, mišljenje cevanice, mišljenje užasnih ramena, mišljenje genitalija koje se sad tu nepotrebno klate kao da otkucavaju dragocene sekunde i, poput kakvog anatomskog viska, odmeravaju uglove i vertikale.

Te genitalije svedoče, na način kakvog primitivnog no efikasnog instrumenta, o prisustvu zemljine teže i mere njenu privlačnu moć, a da na tom finom instrumentu kičma i kičmena moždina (koje su sad, logično, preuzele funkciju mozga, kao kod kakve obezglavljene žabe koja se još koprca u poslednjem refleksu zamišljenog i programiranog skoka), čitaju uvek jednu te istu formulu – 981 cm/sek2.

Uznemirena kazaljka polnog uda jednako podrhtava kao na nekom pomahnitalom instrumentu čas levo, čas desno, do kraja skale na cifraniku, ali samo u zamahu mašine, jer ta osetljiva kazaljka pokazaće u pravi čas da se zapravo nije ni pomerila sa mrtve tačke i da je zemljina teža bila fiksna tokom celog lêta, da je do poremećaja instrumenta, do netipičnog ponašanja bilo došlo samo zbog nekih spoljnih činilaca ili zbog neke unutrašnje magnetske bure, a da je taj instrument bio zapravo samo smetnja da se ljudska mašina digne za koji milimetar više, da se telo zavitla u prostor koji milimetar više, koji stoti sekund brže.

Eto zašto Veličkovićevi Skakači-Trkači nemaju glavu. Njima je glava sad nepotrebna, jer za grafičko izvođenje tog zamaha tela – glava je smetnja. I upravo zato što se Veličković za svoje Trkače-Skakače dokumentuje trenutačnim snimcima fotoaparata i filmskim sekvencama (a to čudo zamahnutih nogu snimljenih foto i filmskim aparatom biće, kao što znamo, revolucionarni čin za modernu umetnost), on zna da je glava „u drugom planu“, glava nije mišić ni tetiva, glava je izraz, „njuška“ i grimasa, mimetizam očiju, mikrosvet ličnih mišića – no to više ne pripada istoj temi. (Ta je glava predmet jednog ranijeg Veličkovićevog ciklusa, onog o Velikom Govorniku, o Grande Gueule, gde je pak, konsekventno, nedostajalo telo ili je bilo svedeno na marionetu.)

Ta je glava, dakle, iz drugog likovnog sveta, ti mikrogrčevi, te stisnute ili izbuljene oči, ta žablja usta. Ovde je glava, za ove Skakače-Trkače, najveća smetnja, najveći balast (iz likovnog aspekta), glava govori o karakteru, svedoči o grču, o naporu, o odluci, ali glava nema tu svoj sopstveni pokret, glava nema artikulacije, nema zglobove i zglavke, uši ne mrdaju, nos se ne pokreće – glava je statična, glava je jedna kompaktna loptasta ili jajasta masa koja se ne pokreće, koju telo nosi, trpi, koja samo slepo i pasivno sledi savršeni mehanizam tela i udova.

Printskrin: youtube/ФИЛМОВИ додатак

Glava je već psihologija, glava je već fiziognomija, tip i karakter koji nas se ovde ništa ne tiču, glava je već – sociologija i fenomenologija, ali ona, ovde, ne igra nikakvu ulogu. (Trkaču, skakaču ne gleda se u lice; oni se ne daju u krupnom planu. Oni se snimaju u totalu i pamte se po „stilu“, u trku, u skoku.)

Glava je, rekosmo, samo balast. Jer Veličković ovde nema nameru da izučava mikrogrimase očiju i svedenu tehniku usta, grimasu i napor, nego komplikovanu igru pokreta pokretnih udova, njihove faze, njihovu sopstvenu dijalektiku. Glava tu, likovno gledano, nema šta da traži. Ona bi samo unela pometnju u savršenu igru i sklad pokretâ, ona bi mogla samo da psihologizira, da mudruje, da se koleba, da odmerava svaki pokret, da ga prati grčenjem ličnih mišića, stiskanjem vilica, mrštenjem čela i „pogledom zagledanim ka dalekom cilju“ ili, u najboljem slučaju (najboljem iz likovnog, slikarskog aspekta) da se klati levo-desno kao pri deliričnom napadu.

Ali to bi već bila psihološka studija glave, „karakter“, portret; to je već glava koja misli – to je već sumnja u zamah, to je već zaustavljeni zamah. Veličkovićevi Skakači ne bi mogli skočiti ni metar uvis kada bi imali glavu, Veličkovićevi Trkači ne bi mogli potrčati ni korak kada bi počeli da misle svoju misao! (Pogledajte glavu Diskobola. Ona ne prati zamah tela i pokret ruku. Diskobol sanjari s glavom pognutom prema grudima. Od svih antičkih skulptura ova bi, da je dospela do nas bez glave, najmanje izgubila.)

Glava je njima, tim Veličkovićevim Skakačima-Trkačima, bila potrebna samo pred početak starta, pred početak zaleta, dok se telo koncentrisalo, kako bi očuvalo telesnu temperaturu koja će se u jednom času naglo osloboditi iz mišića, kao na ventil puštena para ili kao munja intelektualne odluke.

Glava je tim Trkačima bila potrebna samo dotle; dok su stajali na startu, dok je pogled odmeravao daljinu i visinu apstrakcije, dok je glava vršila predračune i pravila brze kalkulacije poput kakvog kompjutera. No u času kad je odjeknuo pucanj starterskog pištolja, glava je, taj nepotrebni balast, otpala kao da je bila od gline.

Sad više nema glave, nema kompjutera, kalkulacija je prenesena na mišićnu mašinu, utisnuta u skelu skeleta, u kapilarnu mrežu, u živčani atlas. Svaki je već mišić, svaki pokret programiran, savršeno koliko može ljudski organizam da bude savršen. Jer Veličkovićevi Trkači jesu trkači na kratku stazu, sprinteri: tu nema taktiziranja. Njegovi bi Skakači da polete u nebo, a ta se ikarovska misao ne misli više od trenutka kada se telo strmeknjuje ka nebeskoj praznini, ka ponoru. Sad postoji samo to sredokraće između neba i zemlje. Na cilju će ponovo pronaći svoju glavu. Ako je usput nisu izgubili.

(Danilo Kiš, 1982)

Bibliografija:

Zašto Veličkovićevi Trkači nemaju glavu – Književne novine, 3. IX 1981. – Iton 77, 1982, VII–VIII, Tel-Aviv. – Vlada Veličković, monografija, Ljubljana, Mladinska knjiga/Beograd, Jugoslavija, 1983.

(stanjestvari.com)