• 1

Tekst zbog kojeg je režim Karađorđevića likvidirao „Zenit“: Spasavamo zaborava bisere srpske kulture

Ljudima koji misle da komunista nije bilo među Srbima pre 1945, ili ako baš dozvole 1941, biće svakako neobično što je jedini autentični srpski (pa tek onda jugoslovenski) umetnički pokret iz međuratnog perioda bio, po rečima koje slede, „sin marksizma“

  • 1
Zenit, Zenitizam, Istorija umetnosti

Logotip „Zenita“ iz prvog broja. Foto: unilib.rs/Zenit

U nekoliko navrata smo se tokom poslednjih šest meseci bavili „Zenitom“, najvažnijim kulturnim i umetničkim časopisom međuratne Jugoslavije, koji je, osnovan februara 1921. a ugašen decembra 1926, tokom prve polovine svog postojanja izlazio u Zagrebu a tokom druge u Beogradu. O listu, o njegovom osnivaču i uredniku Ljubomiru Miciću, Srbinu iz Hrvatske, o zenitizmu kao umetničkom pokretu, već smo pisali u prvom vezanom tekstu u kojem smo preneli uvodnik iz prvog broja ovoga časopisa, tako da se nećemo ponavljati, pošto svako ko želi to može da pročita na ovom linku.

Ali tada smo takođe pomenuli i neposredni razlog zbog kojeg je „Zenit“ ugašen; naime, zbog teksta pod naslovom „Zenitizam kroz prizmu marksizma“ koji je potpisao izvesni „Dr. M. Rasinov“, koji se najčešće identifikuje kao pseudonim samog Ljubomira Micića. Tekst, objavljen 1. decembra 1926, došao je šest godina nakon što je Komunistička partija Jugoslavije pobedila na lokalnim izborima u Beogradu, Nišu, Kragujevcu, Kraljevu, Valjevu, Užicu, Šapcu, Pirotu, Leskovcu... nakon što je na parlamentarnim izborima postali treća najjača stranka, i nakon što je zabranjena a kraljevski režim započeo brutalan progon komunista i njihovih pomagača. Dakle, bilo je to vreme kada nije baš bilo uputno objaviti tekst ni s takvim naslovom, a kamoli pride sa sadržajem koji najavljuje revoluciju.

Mada ovo neće biti poslednji tekst vezan za „Zenit“, biće ih još dosta do februara 2021. kada će se obeležiti stota godišnjica od prvog broja, odlučili smo da odmah prenesemo pomenuti sporni članak (kao i obično, u integralnoj verziji, sa ondašnjim neizmenjenim pravopisom), s obzirom da je pre desetak dana bila godišnjica njegove objave, zbog koje je protiv Ljubomira Micića podignuta krivična prijava, zbog koje je pobegao u Pariz.

Da ne bi bilo zabune, mora se ponovo naglasiti da zenitizam nije bio politički već umetnički pokret, na najdubljoj ravni sličan drugim pokretima toga vremena, poput futurizma ili dadaizma ili nadrealizma, ali koji je, poput svih sličnih pokreta, ipak imao izvesnu političku dimenziju. Ljudima koji misle da komunista nije bilo među Srbima pre 1945, ili ako baš dozvole 1941, ljudima koji ignorišu pomenute lokalne izbore 1920, biće svakako neobično što je jedini autentični srpski (pa tek onda jugoslovenski) umetnički pokret iz međuratnog perioda bio, po rečima koje slede, „sin marksizma“, u čijim žilama „teče krv marksizma“.

Zenit, Zenitizam, Egon Šile, Istorija umetnosti

„Autoportret“, Egon Šile, 4. broj „Zenita“. Foto: unilib.rs/Zenit

ZENITIZAM KROZ PRIZMU MARKSIZMA

Kada se marksistički posmatra razvoj jedne umetnosti, t.j. u odnosu prema celokupnom društvenom stanju — tada biva jasna pojava zenitizma. To više nije izveštačen produkat težnje biti moderan i „hipermoderan“, već jedna duhovna erupcija — svesno umetničko biće — koje se stvorilo od mase uzroka i sukoba, koji se nižu i upleću u gustoj mreži celokupnog stanja XX-og poratnog veka.

Trebalo je sadanjem stanju vremena duh, koji će iskreno, sintetički obuhvatiti njegov dah zbivanja na celom globusu, izneti ga na svetlost u svoj svojoj golotinji i iz današnjeg mraka HAOSA baciti novu svetlost budućnosti. Trebalo je takvih duhova — trebalo je iskrenih umetnika — velikana — i oni su se pojavili sa raznih strana sveta.

Trebalo je bacati ljudima neprestano istinu današnjice i budućnosti — trebalo je spasti čast čoveku XX-og veka. I ovi duhovi došli su da nam bace svetlost istine i da spasu našu čast. Trebalo je pružiti nam izgubljenu veru u čoveka — i oni su nam je oživeli. Jedan od tih duhova — velikana, jeste i zenitizam!

Zenitizam je imao tu sudbinu, da je stekao više nego i jedan drugi umetnički pokret svoje neprijatelje, i to u oba tabora današnjeg podeljenog društva — jer baca u jedan svoj protivnički tabor bombe i gromove, u cilju da ga uništi a iz drugog, iz nedovoljnog poznavanja podcenjuje se njegova revolucionarno-proleterska vrednost.

Mržnja buržoazije i kapitalističkih slugu-intelektualaca je — lavorov venac zenitizmu. To je njegova velika nagrada, koju nije lako steći. Ali nezainteresovanost proleterskih boraca za zenitizam, njegov je veliki bol koga hrabro nosi... Pa ipak, i iz proleterskog tabora dobio je drugarske pozdrave i lepo razumevanje — ako ne iz svoje sopstvene nacije a ono iz drugih zemalja (a zenitistima je nacija svejedna). Pored mnogih takvih pozdrava dosta je spomenuti pored ostalih i više članaka lista „Rude Pravo“ i poziv iz Moskve, za internacionalnu izložbu revolucionarne umetnosti, koju je priredila ove godine Akademija Nauka i Umetnosti.

Zenit, Zenitizam, Vilko Gecan, Istorija umetnosti

„Luđak“, Vilko Gecan, 1. broj „Zenita“. Foto: unilib.rs/Zenit

Šta je zenitizam? — zenitizam je sin marksizma. U žilama zenitizma teče krv marksizma. Jer ona saznanja i težnje koje propoveda marksizam kao nauka — kao sociologija — te iste, doslovno iste propoveda, oživljuje i zenitizam u svojoj sferi umetnosti. Parole zenitizma poklapaju se sa parolama marksizma:

dole sa današnjom tiranijom
dole porobljavanje čoveka čovekom
dole granice zemalja
DOLE EVROPA!

pozdrav svima proleterima sveta
naša je pesma revolucija
živelo oslobođeno novo društvo
živeo novi čovek
ŽIVELI VARVARI!

Ali nažalost, kod izvesnih marksista, parole Dole Evropa i Živeli Varvari bivaju bukvalno shvaćene, što im daje sasvim drugi, nemarksistički smisao.

Koja je to Evropa? — koji su to Varvari? —

Evropa, to je sinonim zapadnjačkog nezajažljivog kapitalizma i imperijalizma (tu spada i Amerika) koji izazivaju trulež i smrdljivo raspadanje čovečanstva, čiji zadah hoće sve živo da poguši — koji su ostvarili paradoks, da ubiju čoveka u čoveku, koji su...

Varvari — to je ceo svetski proletarijat, to su ideje proleterske ukupne snage, koja ima moć vulkanske lave u naponu, to su oni sirovi, snažni prirodni elementi, još ne iskvareni buržoaskom emancipacijom — to je „Moskva protiv Pariza“ — „Istok protiv Zapada“ — kako su pravilno to već zapazili ili istakli pojedini proleterski i neproleterski listovi drugih zemalja. To je taj Micićev Varvarogenije — „suma večitih sirovih snaga, iz koji se čovečanstvo podmlađuje“ — kako veli Branko Ve Poljanski, u svojoj knjizi „Tumbe“. To je borac-proleter koji će jedino omogućiti i dolazak novog čoveka.

Boljševici, SSSR, Kulaci, Komunisti, Boljševizam, Komunizam, Kulak, Sovjetski Savez, Sovjeti, Rusija, Rusi, Oktobarska revolucija, Boljševička revolucija

„Dole sa kulakom u kolhozu“, sovjetski propagandni plakat iz dvadesetih godina. Foto: Wikimedia Commons/LSE Library

U tome je ta „balkanizacija Evrope“ — jer izraz „balkanizacija“ znači „varvariziranje Evrope“ — u gornjem smislu tih reči. Pa najzad taj izraz obojen je i verom u naročitu obdarenost azijatske i svoje balkanske rase, koji su svoju vitalnu snagu najmanje oslabili evropskom civilizacijom.

Dakle to nije ni najmanje borba Tolstojevog primitivizma protivu kulture — već borba snažnog borca-proletera protivu izlapele buržoaske civilizacije — koji će pomoću sirovih i zdravih elemenata svoje džinovske snage, putem revolucije, doneti novu kulturu.

Razume se, da je zenitistički pokret morao imati u početku svoga stvaranja i grupisanja, da preživljuje prečišćavanje i pregrupisavanje. I on je imao nadrizenitiste, koji razume se, nisu mogli daleko da sleduju zenitistički put.

Jer trebalo je sručiti zenitističke munje i gromove na veliku površinu celokupnog kapitalističko-imperialističkog književnog, kulturnog i moralnog taloga — trebalo je sručiti sa zenitističkih teških aeroplana do 700,000.000 bombi — a oni to nisu mogli uraditi prosto zato, što nisu imali ni munje ni gromove, pa niti jednu jedinu bombu duha ili ideje. Međutim, grupa koja je ostala verna zenitizmu, na čelu sa osnivačem zenitizma Ljubomirom Micićem, nije propuštala u roku od 6 god. od kako postoji, ni jedan krupniji događaj, koji interesuje ceo svetski proletarijat, a da o njemu ne piše kroz svoj časopis „Zenit“ ili kroz svoje knjige.

Mnoge strane časopisa „Zenit“ slave rusku revoluciju. Lenjinova smrt biva dostojno istaknuta. Borbe u Maroku i drugim kolonijama. Protest celoj Evropi, krik velikog bola iz dubokih grudi pesnika Ljubomira Micića zatalasava Evropu povodom ubistva revolucionarnog pesnika Gea Mileva, od dželatske ruke bugarske buržoazije. Generalni štrajk u Engleskoj.

Boljševici, SSSR, Kulaci, Komunisti, Boljševizam, Komunizam, Kulak, Sovjetski Savez, Sovjeti, Rusija, Rusi, Oktobarska revolucija, Boljševička revolucija

„Ojačaj radnu disciplinu u kolhozu“, sovjetski plakat iz Uzbekistana, 1933. godina. Foto: Wikimedia Commons/eurasianet.org

Ovom poslednjem, posvećena je i jedna pesma u najnovijoj knjizi Ljubomira Micića „Antievropa“, koja je dovoljna sama po sebi, da zadobije ljubav kod svakog proleterskog borca za zenitizam, a u kojoj je ceo taj štrajk prikazan doslovno marksistički:

Generalni štrajk je tek upala slepog creva
Jer mašinovođe videše samo zelene semafore
U ovoj noći prvih sudara zeleni semafori znače smrt
A crveni
Samo crveni semafori su skretnice u novi život
novog dana
novog čovečanstva

U engleskim lukama na Istoku svetlucaju gladne bajunete
Tamo puške i pobesneli topovi rokću
Ranjeni sunčanicom revolucije

O radnici rudari mornari
Proleteri vi sledbenici balkanske krvne osvete
Uz pozdrav naš i jedno detinje pitanje
Zašto žuljevi vaši nisu dijamanti
Ili dinamiti?

Cela knjiga „Antievropa“ je snažan podstrek i slutnja o budućoj balkanskoj revoluciji.

Rakir zenitističkog pesnika Branka Ve Poljanskog — u njegovoj najnovijoj knjizi „Tumbe“ nije li onaj gladni proleter-umetnik, koji skapava na pariskoj kaldrmi? Nisu li to milioni onih umirućih od gladi proletera, u svima gradovima, čije su muke tako izrazite u njegovoj pesmi, da mi pri čitanju osećaj toga užasa grči lice. „Smeh Pušaka“ iz iste knjige Poljanskoga, još je jedan dokaz više o marksističkom pisanju zenitista — jer je tu potpuno marksistički iznešen razvoj proletarijata, kojim se putem dolazi do socijalne revolucije... Još mnoge strane „Zenita“ i zenitističkih knjiga ispunjene su nadizražajem prevelikog gađenja i odvratnosti prema kapitalističkom organizmu, izglodanim neoperabilnim rakom... i prevelikom ljubavlju prema novom čovečanstvu... Iz snažnog zenitističkog grla prolama se na sve strane Marksova lozinka: „Proleteri sviju zemalja ujedinite se“.

Egon Šile, Zenit

„Ležeća žena“ (nem. Liegende Frau), Egon Šile, 4. broj „Zenita“. Foto: Foto: unilib.rs/Zenit

Najzad zenitizam predstavlja jednu izvršenu revoluciju u umetnosti. Popucali su okviri dosadanjeg akademskog shvatanja umetnosti, koji nisu mogli da budu dovoljno široki za slobodan duh u socialnim prilikama XX-og poratnog veka. Te prilike zahtevale su novo pisanje, novo izražavanje misli. I tako je zenitizam okrenuo tumbe akademske propise i sasvim na drugoj, suprotnoj osnovi podigao novu umetnost. U knjizi Ljubomira Micića „Kola za spasavanje“ iznešeni su zenitistički principi umetničkog stvaranja. Na taj način zenitizam, svojom pojavom obogaćuje razvitak umetnosti sa još jednom novom formom... A duhovne revolucije spojene su snažnom vezom sa socijalnom revolucijom. Preko njihove spone vrši se reperkusija jedne na drugu. Naučni i umetnički prevrati indirektno utiču i jako psihološki na ljude, koji tada gledaju kuražnije i sa više smelosti i na socialan prevrat i preobražaj. Pa čak — jedan mali detalj — i internacionalna forma časopisa „Zenita“, nesvesno utiče na sve veće osećanje ljudi, da su zaista nacionalističke težnje danas glupave i da smo svi mi ljudi na globusu jedan narod.

Dokle će zenitistička umetnost postojati? — Hoće li i dalje ostati u dalekoj budućnosti novog bezklasnog društva? — Bez sumnje, imaće da ispuni u dugom nizu klasne borbe svoj veliki istoriski zadatak. Jer zenitizam je umetnost borbe, kao što je i naša epoha — epoha borbe. Zenitizam će važiti kao velika epohalna umetnost ali će se po dolasku bezklasnog društva pojavili i staloženija umetnost. — Umetnost harmonije — jer budućnost će biti vreme harmonije. Ta buduća umetnost doći će preko zenitističkog mosta, koji će je deliti od predratne umetnosti — a u svojim žilama nosiće i zenitističke sokove.

19-XI-1926.

Dr. M. Rasinov

NAŠ ZAKLJUČAK ZA KRAJ

Kao što maločas rekosmo, nije poznato ko je tačno autor ovog teksta. Vlast, kao i potonji komentatori, bili su ubeđeni da je to upravo sam Micić, zbog povećanog pominjanja tog našeg zaboravljenog velikana, koji je, ako autor, možda time želeo da skrene pažnju dalje od sebe pa postigao baš suprotan efekat. Režim ga je svakako gonio zato što je bio glavni i odgovorni urednik „Zenita“; ali revoluciju koju je nagovestila osoba koja se krije iza pseudonima „Dr. M. Rasinov“, režim nije mogao da preči progonom. Socijalnom reformom da, ali progonom ne. A pošto socijalne reforme nije bilo, bilo je te revolucije koju je Ljubomir Micić slutio u „Antievropi“.

Video: Poslednje delo genija kojeg su streljale ustaše: Koju tajnu kriju Beračice Save Šumanovića

(Telegraf.rs)

Komentari

Preporuka sa Weba

by Content Exchange

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima