• 6

Šta dobijete kada dete pošaljete Pikasu, da od velikog majstora izmoli potpisani crtež za džabe

Kratke anegdote iz života velikih umetnika

  • 6
Pablo Pikaso

Mladi Pablo Pikaso. Foto: Wikipedia/Ricard Canals i Llambi

"Pablo Diego José Francisco de Paula Juan Nepomuceno María de los Remedios Cipriano de la Santísima Trinidad Ruiz y Picasso": tako glasi puno ime jednog od najvećih slikara dvadesetog veka, možda i najvećeg, rođenog 25. oktobra 1881. u španskoj Malagi na andaluzijskoj a preminulog 8. aprila 1973. u francuskom Muženu na Azurnoj obali. U pitanju je serija imena koja odaje počast velikom broju svetaca, dok su porodična prezimena samo dva poslednja, „Ruiz y Picasso“, prvo po ocu a drugo po majci, u skladu sa španskim običajem.

U redu, priznajemo: strogo gledano, ovo što neposredno sledi u naredna dva pasusa, pre se može nazvati kuriozitetom nego anegdotom, ali se ponegde krije anegdota, na ovaj ili onaj način, a sve je toliko interesantno i prosvetljujuće, što se tiče života slavnog španskog slikara, da bi bila grehota išta preskočiti zbog puke tehnikalije.

Kako, recimo, preskočiti i ne spomenuti tvrdnju njegove majke da mu je prva reč bila „pis“, detinje skraćena reč „lapis“, što znači „olovka“? Da se prvobitno potpisivao „Ruiz-Pikaso“, potom „P.R-Pikaso“, i da je tek naknadno majčino prezime usvojio kao umetničko? Da je prvu svoju sliku, „Mali žuti pikador“, naslikao kada je imao sedam godina i da je do kraja života odbijao da je se odrekne? Da je tokom karijere proizveo skoro 50.000 dela, od slika do skulptura, crteža, tapiserija, gravura, itd? Ili da se iza mnoštva njegovih slika zapravo kriju ranije slike, preko kojih je, ili nezadovoljan ili u nedostatku materijala, slikao nove? Da je neka svoja dela spalio da bi se početkom karijere, dok je boravio na Monmartru, ugrejao, u nedostatku sredstava?

Dečak sa lulom, Pablo Pikaso, 1905. godina

„Dečak sa lulom“, Pablo Pikaso, 1905. Foto: Profimedia/ Corbis

Da je između 1935. i 1959. napisao 300 pesama i dva pozorišna komada, „Žudnju uhvaćenu za rep“ i „Četiri devojčice“? Da je njegov „plavi period“ (1901—1904) izazvalo samoubistvo bliskog mu prijatelja Karlesa Kasagemasa, a „roze period“ (1904—1906) izazvala zanesenost svojom prvom ljubavnicom Fernandom Olivije, i posetama pariskom cirkusu „Medrano“? Da je, nakon krađe Mona Lize iz Luvra, bio pod sumnjom vlasti da je saučesnik, zato što, mučenici, nisu najbolje razumeli njegovu izjavu: „Dobri umetnici kopiraju, veliki umetnici kradu“? Da je prvi živi umetnik čija su dela bila izložena u Luvru? Da je više od hiljadu njegovih dela ukradeno, da se ne zna gde se danas nalaze?

Ništa od svega toga nije striktno rečeno anegdota (većina nije ni na koji način anegdota), ali opet, nije ni nešto što se može zanemariti. A postoje i mnoge prave anegdote vezane za Pabla Pikasa; pošto smo maločas počeli pričom njegove majke, o tome koja mu je bila prva reč, red je da sada nastavimo njegovom pričom o svojoj majci. Naime, kada je bio mali, majka mu je, oduševljena njegovim duhom i njegovom inteligencijom, kazala: „Ako postaneš vojnik, bićeš general. Ako postaneš monah, doguraćeš do pape“. Praveći osvrt na te reči, Pikaso je zaključio: „Umesto svega toga postao sam slikar i završio kao Pikaso“.

Kažu da su ljudi često u restoranima od njega tražili da nešto nacrta, umesto da plati račun. Jednom prilikom je uskliknuo: „Kupujem sebi obrok, a ne ceo restoran!“ Jedna druga anegdota, takođe „restoranska“, koja je možda naknadno izmišljena i može biti nije verodostojna, kaže da mu je neka žena prišla u restoranu i zamolila ga da naškraba bilo šta na maramicu, a ona će mu platiti koliko god da traži. Pikaso je uzeo maramicu, nešto nakrabao i rekao: „To će vas stajati deset hiljada dolara.“ Žena je bila zapanjena: „Ali trebalo vam je za to trideset sekundi!“ „Ne“, rekao joj je, „za ovo mi je trebalo četrdeset godina.“

Fernanda Olivije, Pablo Pikaso

„Gospođice iz Avinjona“, Pablo Pikaso, 1907. Foto: Wikimedia Commons/Pablo Pikaso

Jednom mu je, pak, dok se odmarao na plaži na Azurnoj obali, neki dečak prišao sa praznim papirom čvrsto stegnutim u šaci: to su ga roditelji bili poslali, nadajući se da će tako lakše izmoliti potpisani crtež. Nakon malo premišljanja, Pikaso je pocepao papir pa dečaku na golim leđima nešto nacrtao, potpisao se, i poslao ga natrag ocu i majci. „Pitam se da li su ga ikada posle toga okupali“, rekao je o tom događaju.

A koliko je visoko mišljenje imao o sebi pokazuje i anegdota vezana sa Gertrudu Stajn, američku književnicu, inače njegovu veliku obožavateljku, koja mu je početkom karijere bila velika podrška, kupujući njegova dela. 1905. je rešila da je portretiše, pa je nakon devedeset poziranja, konačno dobila sliku na poklon. Nije bila zadovoljna, rekla mu je da žena na slici uopšte ne liči na nju! Na to joj je on odgovorio: „Ličiće“.

Drugom prilikom je neki siroti slikar posedovao navodnog „pikasa“, pa je preko prijatelja uspeo da stupi u kontakt sa Pikasom, kojeg je tim putem zamolio da izvrši autentifikaciju. Pikaso je odbio, rekavši da je u pitanju falsifikat. Isti prijatelj je nešto kasnije došao sa slikom koju je poslao drugi čovek, pa treći. Svaki put je Pikaso odbijao da prizna slike. Kada je došao četvrti put, i kada je slikar ponovo odbacio delo kao lažno, prijatelj je zavapio: „Ali svojim očima sam te gledao kako ovo slikaš!“ „Mogu i ja lažnog pikasa da naslikam kao i svi ostali“, rekao je, pa onda prvu sliku kupio za četiri puta veću sumu od one kojoj se vlasnik nadao.

Pikasova čuvena slika

"Gernika", Pablo Pikaso, 1937. Foto: Wikimedia Commons/Papamanila

Neki posetilac Pikasovog ateljea zatekao je slikara kako neutešno posmatra svoju sliku na štafelaju. Da bi ga odobrovoljio, a i nesumnjivo da bi mu se umilio, rekao je: „Remek-delo!“ Ali slikar se nije složio. „Ne, nos je potpuno pogrešan. Izbacuje čitavu sliku van perspektive.“ „Zašto onda ne izmenite nos?“ upitao je naivni čovek, na šta mu je Pikaso odgovorio: „Nemoguće. Ne mogu da ga nađem“.

Tokom Drugog svetskog rata i nemačke okupacije Francuske, nacisti nisu mogli otvoreno pred očima svetske javnosti da napadaju jednog od najvećih živih slikara, jer nije bilo dobro za imidž o kojem su oni mnogo vodili računa, pa su ga uglavnom ostavljali na miru; ali su jednom prilikom upali u njegov pariski atelje u želji da zastraše ovog majstora „dekadentne“ umetnosti. Jedan od oficira je sa stola zgrabio print „Gernike“, čuvenog Pikasovog antiratnog remek-dela nastalog posle nemačkog bombardovanja istoimenog španskog grada tokom tamošnjeg građanskog rata, i povikao: „Da li ste vi ovo uradili?“ Slikar ga je hladno pogledao i odgovorio: „Ne, nego vi“.

Za kraj, anegdota koja možda jezgrovito sažima čitavu njegovu slikarsku filozofiju, odigrala se kasno u njegovom životu, kada je nekom prilikom posetio izložbu dečjih crteža. Primetio je tada: „Kada sam bio njihovih godina, mogao sa slikati poput Rafaela, ali trebao mi je čitav životni vek da naučim da slikam poput njih“.

Pablo Pikaso, Sedeća žena plava haljina

„Sedeća žena, plava haljina“, Pablo Pikaso, 1939. Foto: christies.com/Succession Picasso/DACS

Umetnička dela insipirisana kafanom

„Žena u kafeu“, Pablo Pikaso, 1901—02. Foto: Wikimedia Commons

Žene iz Alžira (Verzija O), Pablo Pikaso, 1955. godina

„Žene iz Alžira (Verzija O)“, Pablo Pikaso, 1955. godina. Foto: AP/Tanjug

(P. L.)

Komentari

  • Viki

    Sve je stvar marketinga. Sta je vredno umetnicko delo a sta ne, je za diskusiju.

  • Tiši

    Meni su njegove slike bez veze. Bez nekog foliranja.

  • Marko cg primorje

    Hvala izuzetan i jako zanimljiv tekst..a ime puno njegovo me nasmijalo za duze nisam cuo😂

Preporuka sa Weba

by Content Exchange

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima