Kako se predstava pastira menjala od antičkog boga Hermesa do prvih hrišćana

"Dobri pastir" u muzeju Pio-Kristijano / Printskrin: YT/Musei Vaticani

U ranohrišćanskoj umetnosti dobri pastir, onaj koji zalutalu ovcu vraća u stado i čuva je od opasnosti, bio je vrlo čest motiv. Inspirisale su ga s jedne strane predstave Boga još iz Davidovog 23. psalma ("Gospod je pastir moj i ničega me neće lišiti"), dok se sa druge on nadovezao na dugu antičku umetničku tradiciju koja je ovaj motiv volela i kod koje je takođe on imao sakralni momenat.

Preporučujemo

Hrišćanski dobri pastir može se primetiti i na nekim od najranijih reljefa i sarkofaga. Ono što je bila prekretnica jeste da su skulture pastira bile vrlo retke. Zato je primerak koji se nalazi u Pio-Kristiano, muzeju u Vatikanu koji je posvećen ranohrišćanskoj umetnosti, veoma važan.

Dok je antički Rim bio poznat po svojim stojećim, samostalnim skulpturama, hrišćane su one podsećale na božansku ulogu careva i paganski panteon. U njima je postojao momenat obožavanja, te su skulpture bile nešto što su prvi hriščani izbegavali da podražavaju.

Hermes Krioftor / Foto: Wikipedia/ Tetraktys

Sledstveno tome iz ovog je perioda uglavnom ostala sačuvana reljefna umetnost koja je (sudeći prema delima koji su do nas doprla) otkrivala ne tako dobru rezbariju i loš osećaj za proporciju. Da su te odluke donete namerno i da su i prvi hrišćanski umetnici itekako znači da realistično prikažu figuru ako to žele, svedoči pomenuta statua "Dobri pastir" u muzeju Pio-Kristiano.

Prikaz dobrog pastira postojao je od ranih stadijuma antičke grčke umetnosti, a i kasnija, rimska, znala je da često kao temu izabere muškarace koji nose jagnje ili jare, kako bi ih žrtvovali bogovima. No, u hrišćanskom periodu oni dobijaju novo značenje. To više nije jagnje koje pastir gaji da bi ga žrtvovao - to je jagnje koje pastir želi da spase.

Stare tradicije dobijale su nova značenja kako bi se uklopile u hrišćanski kontekst, a ovo je samo jedan od primera. Za adaptaciju "paganskog" pastira u "dobrog" naročito su bili pogodni stari prikazi grčkog boga Hermesa krioforosa, onog koji nosi žrtvenog ovna.

Skultura pronađena u Beotiji, gde je kult Hermesa krioforosa bio zastupljen / Foto: Marie-Lan Nguyen/Wikipedia

I kada se ova figura pogleda jasno se vidi da ona sadrži klasične elemente, one koje je umetnik verovatno naučio od starijih majstora. Tako figura stoji u kontrapostu, njegova leva noga je savijena, težina mu je na desnoj nozi, desni kuk je izbačen, a tkanina kojom mu je telo obavijeno i način na koji se previja podseća nas na antička grčka i rimska dela.

Ovde je načinu na koji tkanina pada i obavija se oko tela posvećena velika pažnja. Vrlo ljupko su oblikovane lokne i na glavi pastira, i u vuni jagnjeta. Vidi se da je umetnik pažljivo razmislio o trenutku kada se kosa pastira dotakne sa vunom. Tu se rađa intimnost između čoveka i životinje, a težina jagnjeta naglašena je stomakom koji se opušta, pada s leđa pastira.

"Dobri pastir" u muzeju Pio-Kristijano / Printskrin: YT/Musei Vaticani

Pastir mari za ovu ranjivu životinju i nosi je na svojim leđima. Njegova glava okrenuta je na levo i smireno gleda u daljinu, čime se sugeriše savršen život na selu.

4th century statuette of a shepherd carrying a lamb over the shoulders. at Vatican Museums https://t.co/Xtuw97EMon #archaeology pic.twitter.com/eIutpmsXtB— Ticia Verveer (@ticiaverveer) November 4, 2017

Dobri pastir ujedno je sugerisao i ideju života posle smrti, idiličnog i mirnog. Ovo je sada postala hrišćanska tema, koja je u četvrtom veku nove ere, prvom stoleću kada su hrišćani mogli da slobodno ispovedaju svoju veru u Rimskom carstvu, poričivala da smrt nije konačna.

(Telegraf.rs)