Zašto ljudi hoće da unakaze ili ukradu "Mona Lizu"? Salvador Dali imao je dva odgovora

Foto: Profimedia/AFP, Wikipedia/Leonardo da Vinci

"Zašto napadaju Mona Lizu" zapitao se Salvador Dali na proleće 1963. godine. Najpoznatije delo Leonarda da Vinčija, i jedno od najpoznatijih na svetu, bilo je tema eseja koji je ekstravagantni španski umetnik tada objavio, tražeći odgovor na pitanje zašto su ljudi osećali sklonost da unakaze ili ukradu ovu sliku kroz istoriju.

Njegov esej prenosimo u celosti:

Preporučujemo

"Bilo je neizbežno da Salvador Dali javno otkrije zašto je Mona Liza — „jednostavan portret“ koji je naslikao najkomplikovaniji i najdvosmisleniji od svih umetnika — imala moć, jedinstvenu u čitavoj istoriji umetnosti, da izazove najnasilnije i najrazličitije vrste agresije.

Mona Liza je pretrpela dve vrste tipičnih napada na njeno arhetipsko prisustvo:

1. Ultraintelektualna agresija koju je izvršio Dada pokret. Marsel Dišan 1919. godine crta brkove na fotografiji Mona Lize, a na dnu ispisuje čuveni natpis "L.H.O.O.К." (Elle a chaud au cul).

U Dišanove „ready made” tvorevine spada i L.H.O.O.Q. iz 1919. godine. To je reprodukcija Đokonde kojoj je Dišan docrtao brčiće i bradicu, koji su mogli sugerisati i transseksualnost, ali veća provokacija se nalazila u skraćenici naslova rada L.H.O.O.Q. - što je bilo u duhu onovremenog argoa („elle a chaud au cul” – što u slobodnom prevodu znači “ona je napaljena”) / Autor: Marcel Duchamp i Francis Picabia

2. Primitivna ili naivna vrsta agresije koju su počinili manje-više anonimni Bolivijanci. Sastoji se ili od bacanja kamenčića na sliku ili od povremenih krađa.

Prvi je slučaj agresije umetnika na remek-delo koje oličava maksimalnu umetničku idealizaciju. To se objašnjava uvidom Frojda čija je uzvišena definicija Heroja: „Čovek koji se buni protiv autoriteta oca i konačno ga savladava". Ova definicija je antiteza Dade koja je predstavljala kulminaciju antiherojskog, antiničeanskog stava prema životu. Dada traži analnu, erogenu zonu Mona Lize, i dok prihvata „termičku agitaciju” Majke kao umetničko delo, buni se protiv njene idealizacije tako što je maskulinizuje. Dada slika brkove oca na Mona Lizi da bi mu pomogao u ocrnjivanju umetnosti. U ovom gestu oličeni su antiumetnički, antiherojski, anti-veličajući i anti-uzvišeni aspekti Dade.

"Mona Liza" / Foto: Wikipedia/Leonardo da Vinci

Da bismo objasnili „naivne agresije“ na Mona Lizu, imajući u vidu Frojdovo otkriće Leonardovog libida i podsvesnih erotskih fantazija o sopstvenoj majci, potreban nam je genije Mikelanđela Antonionija (jedinstvenog u istoriji kinematografije) da snimimo sledeću sekvencu: Jednostavan naivni sin, podsvesno zaljubljen u svoju majku, opustošen Edipovim kompleksom, posećuje muzej. Za ovog naivnog, manje-više bolivijskog sina, muzej je jednak javnim prostorijama — drugim rečima, javnoj kući, a sličnost je pojačana obiljem erotskih eksponata koje on tamo nalazi: aktovi, bestidne statue, Rubens. Usred svega ovog plotskog i libidinalnog promiskuiteta, edipovski sin je zapanjen otkrivši portret svoje pobeđene majke, preobražene maksimalnom ženskom idealizacijom. Njegova rođena majka, ovde! I još gore, majka mu se dvosmisleno osmehuje, što u njegovom okruženju može samo da deluje dvosmisleno i nečuveno. Napad je njegov jedini mogući odgovor na takav osmeh - ili može ukrasti sliku da je pobožno sakrije od skandala i sramote izlaganja u javnoj kući.

Svako ko može da ponudi drugačija objašnjenja napada koje je pretrpela Mona Liza trebalo bi da baci svoj prvi kamen na mene; Ja ću ga podići i nastaviti sa svojim zadatkom izgradnje Istine.

(Telegraf.rs)