Veliki a kod nas malo poznati svetski slikari: Danas govorimo o Artemiziji Đentileski

Artemizija Đentileski rođena je 8. jula 1593. u Rimu, tada Papska država, a umrla je 1652. ili 1653. u Napulju, Kraljevina Napulj, ili preciznije: Kraljevina Sicilija citra Farum.

Bila je italijanska slikarka, ćerka Oracija Đentileskija, jednog od najznačajnijih sledbenika revolucionarnog baroknog slikara Karavađa; bila je važna predstavnica druge generacije Karavađovog dramatičnog realizma.

Preporučujemo

Kao učenica svog oca i njegovog prijatelja, pejzažiste Agostina Tasija, u početku je slikala u stilu koji se nije razlikovao od očevog, donekle liričkog tumačenja Karavađovog uticaja.

Njeno prvo poznato delo je „Suzana i starci“ (1610), zrelo delo koje se dugo pripisivalo njenom ocu. Takođe je naslikala dve verzije scene koju je već obradio Karavađo, ali koju njen otac nikada nije pokušao, „Judita obezglavljuje Oloferna“ (oko 1612—13, te oko 1620).

„Judita obezglavljuje Oloferna“, Artemizija Đentileski, 1614—1620. Foto: Wikimedia/Artemisia Gentileschi

Tasi ju je silovao, a zatim ju je izdala najbolja prijateljica koja je ignorisala njene molbe za pomoć i ponašala se posle toga kao da se ništa nije desilo; nakon što Tasi nije ispunio obećanje da će je oženiti, Oracio je 1612. podneo tužbu protiv njega i presuda je bila progon iz Rima, mada izgleda da nije izvršena.

Artemizija je tokom suđenja bila prisiljena da daje iskaz pod mučenjem, i to žicom obmotanom oko prstiju i pritegnutim; dok se žica zatezala, on je rekla Tasiju: „Ovo je prsten što mi ga daješ i ovo su tvoja obećanja!“ Hrabra, poštena i čestita žena!

Ubrzo nakon suđenja udala se za jednog Firentinca, a 1616. pridružila se Akademiji lepih umetnosti Firence, postavši prva žena koja je to učinila. Tamo je počela da razvija svoj prepoznatljiv stil, i za razliku od mnogih drugih umetnica XVII veka, specijalizovala se za istorijske kompozicije a ne za mrtvu prirodu i portrete.

„Judita i njena sluškinja“, Artemizija Đentileski, 1615—1618. Foto: Wikimedia/Artemisia Gentileschi

U Firenci je bila povezana sa medičejskim dvorom i naslikala je „Alegoriju sklonosti“ (oko 1616) za seriju fresaka u čast Mikelanđelovog života u „Kasa Buonaroti“. Njene boje bile su življe od očevih, a tenebrizam koji je popularizovao Karavađo nastavila je da koristi i dugo nakon što ga je njen otac napustio.

Nakon što je neko vreme boravila u Rimu, a zatim i u Veneciji, Artemizija Đentileski se oko 1630. preselila u Napulj, a 1638. stigla u London, gde je zajedno s ocem radila za kralja Čarlsa I. Sarađivali su na oslikavanju plafona Velike dvorane u Kraljičinoj kući u Griniču.

Nakon Oracijeve smrti 1639, ona je ostala je u Londonu još najmanje nekoliko godina. Prema njenom biografu Baldinućiju, koji je njen životopis dodao onome njenog oca, naslikala je mnogo portreta i brzo je nadmašila slavu svog roditelja.

Verovatno 1640. ili 1641. vratila se u Napulj i tamo izgleda trajno nastanila, naslikala nekoliko verzija priče o Davidu i Vitsaveji, ali malo se zna o poslednjim godinama njenog života.

(Telegraf.rs)