Makedonski dokumentarac "Zemlja meda" u trci za Oskara: Priča o divljoj prirodi i divljoj gluposti

Printskrin: Youtube/Zharkoo

Makedonski dokumentarni film "Zemlja meda" mogao bi da osvoji prestižnu filmsku nagradu - Oskara, piše Večernji.hr.

Ovaj film, poetični dokumentarac, nije samo makedonski nacionalni kandidat u kategoriji najboljeg stranog filma, nego je posle pobede na "Sandensu" prenominovan i u kategoriji najboljeg dokumentarnog filma.

Preporučujemo

To je veliki uspeh za Ljubomira Stefanova i Tamaru Kotevsku, debitante koji su tri godine snimali skromnu pčelarku Hatidže i napravili jedan od dokumentarnih hitova godine.

Hatidže je osoba potpuno stopljenu sa prirodom koja pčelama prilazi bez ikakve zaštite, sledeći pravilo da se u prirodni sastav meda ne sme dirati i da pola svega pripada pčelama.

Skromnu kućicu od kamena i blata, naslonjenu na ruševinu nekad mnogo bogatijeg zdanja, deli sa starom, gotovo nepokretnom majkom, brojnim mačkama i psom. Meditativni kvalitet njenog života u oštrom je kontrastu sa prljavim, haotičnim ulicama Skoplja na čijoj pijaci prodaje svoj med: prizor u kojem ta jednostavna, gotovo divlja žena deli sedište u autobusu sa mladim pankerom učiniće nam se možda i smešnom, ali će nam smeh presesti kada se taj isti prljavi grad doseli u Hatidžinu neposrednu blizinu.

Divlja glupost protiv divlje prirode

Personifikacija balkanske gluposti, nemara i divlje pohlepe u kontrastu s divljinom netaknute prirode, u filmu je Hasan, otac mnogobrojne porodice koja se nastanila odmah do glavne junakinje. Kada Hasan otkrije da Hatidže teglice svog meda prodaje za 20-ak evra, on brže-bolje nabavlja poluraspadnute industrijske košnice i tera celu porodicu da se baci u proizvodnju o kojoj ne zna ništa.

Hasanova porodica i sama živi ispod nivoa temeljnog ljudskog dostojanstva, i kao takva ne može da se posmata kao negativac u odnosu na korporacije koje su upropastile prirodne lepote nepreglednih područja.

Sličan im je, međutim, u odnosu prema prirodi, koji se svodi na uzimanje bez vraćanja i bez svesti da bi takav pristup dugoročno mogao da dovede do kraja života kakav poznajemo. Zato ne čudi što je ova makedonska priča i u očima prekookeanske publike postala simbol za nešto mnogo opasnije i veće - pretnju uništenjem i mogućnost promene koja kreće od nas samih.

(Telegraf.rs/Večernji.hr)